U manastirskoj porti Visokih Dečana, na kamenu koji pamti vekove, sedi Dominik de Frans. Mirno, kao da je tu oduvek. Ima osamdeset i jednu godinu i čita knjigu na francuskom jeziku — Stara srpska umetnost, izdanje iz 1919. godine, delo Gabrijela Mijea, francuskog arheologa i istoričara koji je pre jednog veka zapisivao o manastirima Srbije i Makedonije. Knjiga je stara koliko i sećanje Evrope na Veliki rat, a Dominik je čita kao da proverava da li je ono zapisano tada preživelo do danas.
Ona zna da su veze između Francuza i Srba stare i dublje od politike. Francuski narod se za Srbiju posebno zainteresovao posle Velikog rata — ne samo zbog savezništva, već i zbog epskih priča o stradanju i junaštvu. Kod kuće, u Francuskoj, Dominik čuva više takvih knjiga: stare rečnike iz ratnog vremena, poeziju, naročito epsku. Čita o Srbima na jeziku koji je njen maternji, ali priču doživljava kao da je njena unutrašnja.
„Postoji više veza među nama jer su naši narodi slični“, kaže. „Razumemo da nas je istorija podelila. Želela bih da francuski narod — narod, ne vlada — ponovo sretne srpski narod.“
Bogomdana
Rođena je u malom mestu Dilifi (Dieulefit), na jugoistoku Francuske. „Bogomdan“ je ime njenog grada na srpskom. U srednjem veku tamo je bio manastir. Penzionisana je nastavnica starih jezika — grčkog, latinskog i francuskog. Majka je dve ćerke, Marije, psihijatrice, i Ester, filmske montažerke, baka dvojici unuka – četrnaestogodišnjem Isaiju i devetogodišnjem Avelju.
„Ali to nije sve. Postala sam pravoslavka mnogo, mnogo kasnije od ovog dela mog života, ali sam i dugo na ovom putu“, opomenula je pisca ovih redova.
Krstila se 6. novembra 2022. godine u Visokim Dečanima. Krstio ju je tadašnji iguman Draganca, današnji vladika Ilarion i to na njenom maternjem, francuskom jeziku.
U Jugoslaviju je prvi put došla 1966. godine. Deset godina kasnije, 1976, kako je sama kazala „malo je pogurala“ svog tadašnjeg supruga, fotografa, da zajedno obiđu manastire Srpske pravoslavne crkve. Sa sobom su poveli i ćerku Mari, staru trinaest meseci. Prve korake napravila je u Pećkoj Patrijaršiji.
Imali su dozvolu tadašnjeg ministra kulture Mileta Žegarca, koji će postati njen prijatelj, ali ih u Studenicu nisu pustili. „To je komunistički papir“, rekao im je iguman. Vratili su se u Konarevo, selo kraj Kraljeva. Padala je slaba kiša, sedeli su pored puta i jeli kobasicu, kada im se obratio čovek na francuskom i pozvao ih na kafu. Bio je hrišćanin, prijatelj studeničkog igumana, ispostaviće se od tada postati i njen.
Popili su kafu i rakiju, i sa njim zajedno otišli u manastir. Posle su nastavili ka Peći.
„Sedeli smo u lepoj prostoriji, moj muž udaljen od mene i Mari između nas. Mora da je ta mala devojčica bila impresionirana – odjednom je ustala i došetala do mene.“
Za Dečane iz tog vremena nema jasno sećanje. „Čudno“, kaže. „Znam da smo bili, ali se ne sećam.“
Posle tog putovanja piše tekst, čita o raškoj i moravskoj školi, a tekst i fotografije, Dominik i njen suprug tih godia prodaju u Švajcarskoj i Nemačkoj.
Sebe opisuje kao vernog prijatelja – kada nekoga stekne, to je zauvek. Tako su joj doživotni prijatelji postali porodica Žegarac i Kraljevčanin koji je ih je svratio na kafu videvši ih u Konarevu.
Sa prijateljima je imala mnoge lepe trenutke, putujući tadašnjom Jugoslavijom, ali su vreme zajedno provodili i u Francuskoj. Kada su došle sankcije, nije mogla da ostane po strani, ni ona, ni njena mlađa ćerka. Njena ćerka Ester, tada četrnaestogodišnjakinja, rekla joj je: „Ne možemo da ih ostavimo same.“ U noći su unosili torbe sa hranom u autobus — meso, namirnice, dvadeset, četrdeset kilograma. Bilo je dovoljno da nekome znači.
Za vreme rata, Ester dolazi u Beograd i ostaje do kraja rata, kada će joj se pridružiti i Dominik. Studirala je film u Parizu. „Kazala je da želi da uradi film i prikaže šta se dešava.“ Ne nosi kameru, iz straha, ali nosi mali foto-aparat. Živi sa porodicom Žegarac, a posle rata dolazi i Dominik. Stoje u redovima sa bonovima. „Jedan bon, jedan litar mleka“, priseća se Dominik pomoći svojim od sankcija i rata izmorenim prijateljima.
Jevanđelja i novine, duša sa istoka
Ljubav prema Jugoslaviji Dominik je otkrila kao devojčica. Bila je idealista. Verovala je u treći put, u nesvrstanost, u ideju slobodnog društva. Divila se Titu, pa kasnije shvatila da je to bila greška. Očuh joj je bio komunista, netolerantan. Stare jezike učila je rano — latinski sa jedanaest, grčki sa četrnaest. Srpski je počela da uči na studijama, a učitelj joj je bio upravo Žegarac.
Ljubav prema Srbiji je dodatno utvrdila putujući kroz nju da bi stigla u Grčku, gde je išla za studentske ferije, a ljubav prema hrišćanstvu dodatno jačala boraveći u obe zemlje.
Potiče od hugenota, prvih francuskih protestanata. To znači: biti manjina, suprotstaviti se sistemu. Podigla ju je baka, duboko religiozna. „Učila sam od bake da možemo biti sami. Ako si sa svojom savešću miran – sve je u redu“.
Uveče su se čitala Jevanđelja i novine. Ona je kao dete spavala na stolu da ne ide u hladnu sobu i slušala obe bake dok čitaju na glas. „Baka je čitala Sveto pismo, a njena sestra novine, pa bi to razmenjivale i komentarisale“. Možda su se baš tada, u detetu koje je posle roditeljskog napuštanja ljubav i toplinu pronašlo kod baka, prvi put spojile vesti sveta i reč Božja.
Sa sedam godina odlazi kod majke u Pariz, kod žene koja je u tom trenutku za nju potpuni neznanac. Tamo religija nije bila dobrodošla. Sveto pismo joj je oduzeto, pa je Jevanđelje po Jovanu naučila napamet. Sa trinaest čita Zločin i kaznu. Ne razume sve, ali oseća nešto, što je njoj bitno – Dušu. Reč koja u njenoj pariskoj porodici nije postojala.
No, mlada Dominik je i dalje svako leto provodila na selu kod bake, gde su je grlile tople ruke i Božja reč. Kada bi ih posetio sveštenik, okupljali bi se u bakinoj kući. „Bilo bi nas desetak zajedno sa susedima. Bili smo poput prvih hrišćana. Bili smo stvarna manjina“.
Kosovo i krštenje
Drugog, i jedinog, kako kaže, pravog supruga, srela je takođe zahvaljujući Srbiji, posle bombardovanja ’99 – 2000. godine. Upoznali su se oko Vaskrsa, u pravoslavnoj crkvi u Avinjonu. Iako iz stare francuske, grofovske porodice, i on je bio pravoslavni sveštenik. Zaljubili su se razgovarajući o Jugoslaviji. Poginuo je 2010. godine.
Posle martovskog pogroma svako leto provodi na Kosovu i putuje sa svojim suprugom. Piše, svedoči, organizuje događaje.
„Pisala sam istinu o tome kako srpski narod živi u enklavama i o svemu što se dešavalo 2004, ali to nije pomoglo.“
Boravi u Velikoj Hoči, Orahovcu, odlazi u Draganac. Tamo, u razgovoru sa ocem Lazarom, dolazi trenutak odluke.
„Želiš da budeš pravoslavka?“ – tri puta je pitao.
Tada je osetila jasnoću. Otac Lazar je pozvao oca Ilariona. Sve je bilo dogovoreno za deset minuta. „Odjednom je sve bilo jasno.“
Najveći strah bio je kako će to primiti porodica.
„Nećeš više da budeš protestantkinja?“ pita je ćerka. „Ne, uvek ću biti protestantkinja, ali sada ima jedan sloj više, a to je pravoslavlje.“
Posle krštenja, nešto se promenilo. Ćerka to vidi. Ima poverenja.
U Dečane je za Vaskrs dovela unuke. Brinula se zbog reda, zbog hrane, zbog liturgije. Deca su sama ustajala pre sedam i odlazila u crkvu. Osetila su nešto. Isaija je pitao šta znači biti svetac. Otac Ilarion mu je rekao: sloboda, ljubav i radost.
„Sloboda je prva“, objasnila mu je Dominik. „Ne možeš biti hrišćanin ako nisi slobodan.“ „Ljubav je ipak prva“, reći će posle otac Petar.
Danas kaže da je suština vere — sreća. Da duhovnost silazi u čoveka i podiže ga. Da je važno raditi pomalo i ali ne odustajati. Da treba tražiti oproštaj. Da se vera čuva.
Kruna života
Seća se reči uklesanih na porodičnoj grobnici u Francuskoj, iz Apokalipse: Budi veran do smrti, i daću ti krunu života. Kruna, kaže, jesu istina, pravda i Hrist. Niko ne sme da je skine.
Za Dominik, ta kruna su istina, pravda i Hrist. I vernost – ljudima, istoriji i onome što se ne napušta kada postane teško.
U Dečanima uči i želi da uzvrati pisanjem o vezama. Veruje da je problem savremenog sveta gubitak nade, raspad porodica, život bez smisla. Mladi ne mogu živeti samo od novca.
U pravoslavlju je pronašla celovitost, poštovanje predaka, bratstvo. Ono što joj je bilo poznato još kao devojčici kod bake — da smo jedni drugima potrebni.
U porti manastira, Dominik de Frans zatvara knjigu staru jedan vek. Veze o kojima je čitala nisu nestale. Samo su, tiho, čekale da ih neko prepozna.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
