Dobrava u opštini Leposavić: Selo vrednih ljudi i složnih domaćina

Dobrava
FOTO: KoSSev

Na 5 km južno od Leposavića, na prosečnoj nadmorskoj visini od 529 m, nalazi se bogato selo Dobrava. Pripada mesnoj zajednici Sočanica i broji oko šezdesetak kuća. Gornji deo sela smešten je u tzv. Dobravskom polju, a donji se nalazi oko magistralnog puta Kosovska Mitrovica – Raška i nazvan je Jezero. Dobravska reka, inače desna pritoka Ibra, po kojoj je selo i dobilo ime, protiče sa leve strane sela. Njegova lepota se zapaža tek kad oko uspe da sagleda livade, pašnjake i šume, koji se pružaju iznad sela, a čije vas skladno mešanje boja odvodi u spokojstvo, daleko od stvarnosti i baze KFOR-a, preko puta Ibra.

Selo sa idealnim uslovima

Meštani kažu da je selo prilično mlado. Iako su mnogi otišli za Leposavić da rade, ipak se dosta mladih ljudi zadržalo ovde. Imaju sve uslove: igralište sa parkingom, jaku struju, internet, kablovsku televiziju, dobru vodu, kontejnere za odlaganje smeća. Meštani su izuzetno vredni, tako da gotovo nema domaćinstva bez lepe i sređene kuće ili više automobila. Mladi su uglavnom svi zaposleni, ali se istovremeno bave i poljoprivredom, pa ih je radnim danima skoro nemoguće zateći kod kuće.

Mićo
FOTO: KoSSev

“Ovde nema nikog da ne radi zemlju. Svi rade, nema biranja posla. Svi su vredni“, kaže Svetomir Ćuković – Mićo, penzioner koji se aktivno bavi poljoprivredom.

On sa svojom porodicom obrađuje 3,5 hektara zemlje. Ima dva kombajna i kaže da nema sela od Grabovca do Jarinja, koje njima nije obišao i u kojima nije žeo.

Dobrava
FOTO: KoSSev

Ipak, svoj radni vek je proveo u ugostiteljstvu, završivši 1966. godine ugostiteljsku školu, u Zvečanu, u okviru Škole učenika u privredi.

“Dugo godina sam radio u Mitrovici, kao konobar u Adriatiku, pa sam onda prešao u Leposavić, u Društvenu ishranu. Onda sam radio kao privatnik, a od ‘98. sam prešao na železnicu i 2012. godine sam penzionisan,” kaže Mićo.

Njegova supruga, Dragica, je takođe u penziji. Nekada je radila u knjigovodstvu, u Univerzalu, a sada je posvećena poljoprivredi. Trenutno je zauzeta spremanjem zimnice.

Mićova Žena Dobrava
FOTO: KoSSev

“Sve je moja domaća proizvodnja. Nije prskano, čisto, organska proizvodnja, bez hemije. Od đubriva koristimo samo stajsko. Imamo plastenike, pa nam proizvodi stignu dosta brzo, pošto sve rano posejemo. Radim samo za svoju familiju, ne nosim na pijac,” kaže Dragica.

Od onoga čime bi selo posebno moglo da se pohvali je dobra i kvalitetna voda:

“Doveli smo je ’72. sa izvora gore u brdima. To smo radili sve ručno, jer tad nije bilo skipova, nego budak i krampa, pa udri. Vrelo je ispod jedne bukve. Trasa je dugačka 9 km. Ta voda teče 126 litara u minuti i toliko je bogata, da izvor nije oslabio ni posle toliko godina. Nosili smo je prošle godine za Beograd na analizu i izveštaj je potvrdio njen kvalitet i hemijsku i biološku ispravnost“, kaže Mićo.

Pošto je zemlja dobrog kvaliteta, rad im ne pada teško. Rade svi, od najmlađih do najstarijih, a gotovo svaka kuća ima poljoprivredne mašine kojima postižu veće i bolje prinose. Kažu “sama mašina te tera da radiš”. Gaje borovnicu, malinu, detelinu, divljeg kestena ima u izobilju, a imaju i svoju mesaru.

Salu u kojoj se okupljaju posle seoske litije potpuno su opremili, a služi im “i za radost i za žalost”.

“Pomažemo se svi. Kad jedan gradi kuću, svi mladi se okupe da mu pomognu. Složni smo i imamo sve. Imamo asfaltiran put, dve trafo stanice, a prevoz dece se vrši preko opštine – kombijem, koji decu odvodi i dovodi iz škole. Složnost nas još uvek drži,” ubeđen je Mićo.

Od ležanja nema ništa
Buba Dobrava
FOTO: KoSSev

Petrojka Bošković – Buba živi sa suprugom i trudi se da svaki posao uradi do savršenstva. Celog života se bavi poljoprivredom. Imaju krave, svinje, prasiće, kokoške, a obrađuju i pšenicu, luk, krompir, kukuruz. U šupi suši razne vrste čajeva, a kao i svakom domaćinstvu, ne manjka im ni rakija, koja se lepo hladi u staroj kućici.

Kaže da život na selu nije lagan:

„Leti se mnogo radi, ne stoji se. Ustajem svakog jutra u pet, i pre pet, da bih sve stigla. Muž ide u štalu i muze muzilicom. Imamo 2 krave. Za to vreme ja sirim, kuvam mleko, mesim, spremim doručak, ručak. Do sedam – pola osam sve je gotovo. Onda idem dalje, baštu zalivam. Ma nema da se stane, što kažu kao reka! I dok nije ugrejalo ja to sve sredim, a posle idem u njivu. I nema tu ležanja, od ležanja nema ništa“.

Iako imaju veliko imanje, uglavnom samo njih dvoje rade. Deca pomažu kada dođu, vikendom. Ipak, sve stižu svojom vrednoćom:

„Bogami, oboje smo vredni, otarasni, ne stojimo. Ja imam 63 godine, al’ se ne dam sad mladoj kojoj ‘oćeš. Moj posao, što ja radim… pa ja ne verujem da bi mlada koja mogla izdržat’. Ali sve to nekako ide serijski, fino, kad imaš volju da radiš.“

Buba, sem što je čuvala privatno decu u Mitrovici, nikada nije radila u nekom državnom preduzeću. Kaže da ima samo 4 razreda osnovne škole, jer je bila iz sirotinjske porodice, pa nije mogla da se školuje.

„Kuća je bila pod slamom. Spavali smo u drvenim krevetima, nema federnih. Majka prva, mi deca za njom. Poštena sirotinja smo bili.“

Radna i visprena nije dozvolila da brat i sestra isto prođu, pa je brata sama školovala za mašinbravara, što je u to vreme bilo čuveno zanimanje. Sestra joj je, kaže, bila odličan đak, ali kako zbog siromaštva nije mogla da kupi ni sveske ni knjige, nastavu je samo usmeno slušala. I pored toga, uspela je da završi matematiku sa „suvim desetkama“ i da sebe i svoje izvuče iz siromaštva. Sad, kaže, svi imaju.

Buba se iz sela Mošnice udala u Dobravu, „preko brda“, kako kaže. Nije bilo lako stvarati kuću ni od čega.

„Šta znam, takva mi sudbina bila. Bili smo beda i sirotinja. Tamo nam je stara kuća bila, od pruća i blata. Tu smo ja i svekrva i dve zaove i muž živeli. Tu je bila šuma dole do puta i veliku smo muku videli dok smo je raskrčili. Nije imao ni put. Mora da gledamo kad je lepo vreme da izađe kamion, nikakav put je bio. Bila je kaldrma, pa smo bili srećni kad su nam proširili, sa buldožerom. Od nule smo počeli. Muž mi je ostao bez oca od 8. razreda. I on je dobro živ, kakav je krvavi radnik. Ostao je pored majke. Nije hteo da ostavi majku samu, pre se poštovalo. A sad bi svi otišli“, zaključuje Buba.

Kaže da su i ona i muž muzikalni, pa im je muzika dosta pomogla u životu.

Nekada davno harmonike su svirali i Buba i njen muž, međutim, kako bi sagradili kuću, bili su primorani da prodaju svoje omiljene muzičke instrumente.

Danas, nakon više decenija vrednog rada, materijalno stanje ove porodice je promenjeno, ali to nije najveće bogatstvo koje ova porodica poseduje.

„Hvala Bogu deca su mi sposobna, zdrava, to je najbitnije. To je bogatstvo najveće“.

Vredne ruke stvorile su novu kuću, a obezbedile i decu. Bubi ništa nije teško da radi. Kaže da je taj rad i održava.

Uvodi nas u ostavu, koja blista „kao apoteka“. Kaže da joj je higijena kuće „pod brojem 1“. U ostavi poređanih 50 flaša sa mlevenim paradajzom i 80 kg ajvara, koje je namenila snaji i ćerki. Zatim, tu su cepkana paprika, šarena, ljutica, živa paprika, parena, džinke, pinđur, džem od kajsija, džem od šljiva, slatko od šljiva, jagoda, višanja. Tu je i 100 tegli neprskanih domaćih krastavčića, kao i krastavčići sa šargarepom i crnim lukom. Sve su to ona i muž spremili, uz malu pomoć svoje dece.

Paprika kod Bube nije ispod 300 gr, jer za đubrenje nikada ne koriste veštačko, već isključivo stajsko i kokošije đubrivo, pa je i prinos dobar. Vaga joj je uvek spremna.

Svoje proizvode nosi i prodaje na pijaci u Leposaviću. Njeni sir i kajmak, uvek imaju kupce, a mnogi dolaze i kupuju u kući. Kajmak naplaćuje 800, a sir 400 dinara.

Ipak, za sve ovo treba mnogo ljubavi:

„Ja toliko volim baštu, nemaš pojma! Deca mi kažu „nemoj više, dogodine ovo da zapustiš“. Pa šta da radim ja? Da idem po selu? Van pameti! Ja uživam, sve sama rasađujem. To volim više od svega!“

Seosko ugostiteljstvo

U selu nailazimo i na Đorđa Lakušića, umetničkog direktora KUD „Kopaonik“. Njegov nadaleko čuveni motel „Ribnjak“ je dosta učinio na promociji Dobrave, jer bi prolazeći magistralom, mnogi odmor potražili u ovoj oazi mira i uživanja.

Đorđe Lakušić Dobrava
FOTO: KoSSev

Međutim, motel od pre nekoliko godina ne radi. U ribnjaku riba više nema, iako je sve u funkciji. Ipak, ostale su patke, golubovi, 50 komada kokošaka rase „brama“, beli i plavi paunovi.

Bazeni za plivanje rade ali, kako Đorđe kaže, samo za porodicu, komšije i rođake. Iako je poslom vezan za Leposavić, sve svoje slobodno vreme provodi ovde.

U ovu varoš stigao je još davne 1986. godine iz Prištine. Kao veliki zaljubljenik u prirodu, tražio je mesto na kome će da napravi vikendicu. Ideja je došla sasvim spontano, s obzirom na to da je Đorđeva supruga iz Dobrave. Ipak, kako kaže, ona je bila najveći protivnik da tu nešto grade, a i okruženje je bilo skeptično.

„Moje kolege iz Elektroprivrede, u kojoj sam tada radio, bile su iznenađene i začuđene otkud baš Leposavić. Ja sam iz grada prosto pobegao. Volim prirodu i zato sam došao. Jednostavno sam se zaljubio u ove lepote i počeo da gradim montažnu vikendicu“.

Na zamisao da napravi ribnjak, a zatim i motel, došao je dve godine kasnije.

„Ideja je potekla od mog dobrog druga iz Skoplja, koji je inače bio jedan od vodećih tehnologa ribarstva u Evropi. Bio je jednog dana ovde kod mene, video je reku i predložio mi da napravim ribnjak. Ozbiljno sam ušao u tu priču, napravili smo projekat i ovu krupnu investiciju započeo uz pomoć Beobanke, koja je tada podržavala projekte za sela. Uzeo sam kredit, uradio infrastrukturu, a kasnije i asfalt o svom trošku. Zahvaljujući ribarstvu napravio sam motel. Riba je imala dobru tržišnu cenu, tako da sam tada mogao i sam da iz sopstvene proizvodnje ulažem u dalji investicioni proces. Bio je to odličan posao. Uradio sam motel sa 12 soba, u kome je radilo 5 radnika iz sela. Primali su plate redovno i sve je to funkcionisalo lepo.“

Onda je došlo bombardovanje.

„Moj motel postao je izbeglički centar za celu moju porodicu, koja nije mala. Došla je mnogobrojna rodbina, komšije, kumovi, iz Kosova Polja, iz Prištine i okoline, i tog momenta smo prestali da radimo. Odavde je sigurno na stotine ljudi otišlo i tražilo nove domove, ali ‘prvi odmor’ im je bio ovde kod mene. U daljem tom nekom toku, posle rata, krenuo sam ponovo sa proizvodnjom. To je funkcionisalo sve po zakonima naše države Srbije i ja sam uspevao da kupujem mlađ i hranu vozim sa naše strane do neke 2004 – 2005. godine. Posle 2008. godine, kad su Albanci proglasili nezavisnost, sve je bilo mnogo teže, da bi na kraju postalo nemoguća misija. Ja nisam registrovan u Prištini, niti želim tamo da se registrujem, zato što sam bio registrovan u sistemu Republike Srbije. To sada, ovde, ništa ne znači, jer ne mogu da kupim ni repro materijal, ni ribu, ni mlađ, ni hranu. Čekam neko novo vreme.“

Da li će to „novo vreme“ da dođe ostaje da se vidi. Do tada Đorđe svoj veliki privatni kompleks održava uz pomoć porodice. I sve to u Dobravi, selu sloge, za primer ostalima.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.