Danica Vučenić: Devalvacija novinarske profesije na savesti je svima nama

Danica Vučenić
FOTO: Goran Srdanov

Na N1 televiziji, gotovo jedinom elektronskom mediju u Srbiji koji stoji na postulatima novinarske profesije i na njenoj suštinskoj funkciji – odbrani javnih interesa svih građana, od 4. oktobra je i Danica Vučenić.

Posle pauze od nekoliko godina njen povratak na mali ekran sa novom emisijom „Iza vesti” (radnim danima od 19.30), obradovao je sve ljude koji u gustoj magli javne sfere, u apsurdu, sveopštoj konfuziji, laži i banalnosti ipak razaznaju gde je istina, piše Danas.

„Moj dolazak na N1 je povratak u medijski mainstream, a ne u novinarstvo, jer sam prethodnih godina radila emisije za agenciju FoNet i za Istinomer. Često zaboravimo da ipak širom Srbije postoje male redakcije sa hrabrim novinarima koji u ekstremnim uslovima daju sve od sebe da profesionalno rade svoj posao. Rad u velikim medijima s jedne strane je lakši, jer ste deo velikog sistema, ali je jednako i težak, jer ste izloženi na način koji je u Srbiji vrlo neprijatan, često odvratan. Kad ovo kažem ne mislim samo na vlast i njene društvene i medijske satelite, od kojih zaista nemam nikakva očekivanja, kad je reč o razumevanju uloge medija i novinara. Razočaravajuće je da to nerazumevanje neretko emanira i deo alternativne političke i društvene scene“, kaže Vučenić.

Zašto se čini da je u ovoj poplavi tabloida i televizija sa nacionalnom frekvencijom koji su zapravo marketinške agencije vlasti, još teže baviti se novinarskom profesijom nego 1990-ih godina?

Ako govorimo o paraleli sa 1990-im možda našoj generaciji deluje da je tada bilo lakše zato što smo u vreme Miloševića imali trideset godina manje. Nije lako odgovoriti na ovo pitanje jer i tada, kao i sada, bavljenje novinarstvom nije lagodno. Naprotiv. Možda se zato za novinarstvo i kaže da nije reč o profesiji već o dijagnozi, jer ko normalan, svesno i voljno, pristaje da iz dana u dan bude vređan, nipodaštavan, čak i fizički napadan, i da se još bori za goli opstanak.

Da li bi se dogodio 5. oktobar da se Milošević toliko pojavljivao na svim televizijama i ponavljao svoju mantru, kao što to Vučić danas čini?

Mislim da je peti oktobar, kao vrlo značajan datum naše novije istorije, posledica daleko kompleksnijih okolnosti od učestalosti pojavljivanja Miloševića na televiziji, i načina na koji je tretirao opoziciju ili medije koji nisu bili pod njegovom kontrolom.

Uostalom, nemojte da zaboravite ulogu koju su tada imali lokalni mediji u gradovima i opštinama u kojima je opozicija bila na vlasti, a koji su bili okupljeni u Anemovoj mreži koja je bila snažna alternativa državnim medijima. Tada su, u više od 90 opština i gradova, i štampani mediji, među kojima je i Danas, čini mi se lakše dolazili do čitalaca nego što je to slučaj sada, kad svaka druga trafika sakriva Danas ispod gomile tabloida.

Javno mnjenje u ovih desetak godina postalo je potpuno eutanazirano zahvaljujući propagandnoj mašineriji SNS. Šta treba da se dogodi da bi narod masovnije počeo da razaznaje tu maglu?

Prvi preduslov, po mom mišljenju, je da, pored profesionalnih novinara i medija, i ovi drugi odluče da se vrate profesiji.

Kako je moguće da ljudi tako olako „popiju” bizarna objašnjenja vlasti za strašne i opasne skandale pod njenim okriljem – „Krušik, mašine za mlevenje mesa i Belivuk, Jovanjica, Koluvija, „Pandorini papiri„, Dijana Hrkalović, Nebojša Stefanović..?

Građani su izloženi brutalnoj propagandi godinama unazad, i ogroman broj njih nema ni pristup profesionalnim medijima. Teško je očekivati da će svaki punoletan stanovnik Srbije svakog dana tumarati po Internetu i tražiti alternativne izvore informisanja. I kada ste svakog dana bombardovani informacijama i pričama da su lideri opozicije neprijatelji naroda, lopovi, zlotvori koji rade Vučiću o glavi, da je Srbija napadnuta sa svih strana, onda počinjete da prihvatate te matrice, što je pre neki dan i pokazala emisija Petra Gajića na N1 „Operator umova„.

Ne bih spekulisala o nivou medijske pismenosti stanovnika, niti o nivou obrazovanja u zemlji, ali sam sigurna da to što mi ovde tako lako podležemo propagandi vlasti mora imati veze i sa tim.

Da li je Javni servis Srbije najveći krivac za devalvaciju novinarske profesije, jer bi po zakonu upravo on najviše morao da štiti istinu i informacije koje su od značaja za sve nas?

Nije samo javni servis kriv za devalvaciju novinarske profesije, iako snosi veliki deo krivice. Devalvacija profesije u celini je na savesti svima nama koji se bavimo novinarstvom. Nismo uspeli da izgradimo profesionalni front, profesionalnu branu od „juriša” političkih i drugih interesa prethodnih decenija. Ta brana je popuštala malo po malo, povlačili smo se malo po malo, i sada je sunula vodurina koja čisti sve pred sobom.

Ne mogu profesionalni mediji i novinari danas sami da vode bitku za ugušena prava i slobode, tu bitku moraju zajednički da vode razni delovi društva, razne profesije, i, naravno politička opozicija. Teško mi je da priznam, ali nekako sam sve više ubeđena da je moja generacija promašila, da nije uspela, i da smo se sada našli u situaciji da živeći svoj poraz pakujemo decu da odu i da se ne vrate, dok mi ostajemo ovde da se batrgamo i da čekamo da neko odsvira kraj. Nisam sigurna da kraj postoji.

Na čemu danas počiva vaš optimizam i vera u novinarsku profesiju, uprkos crnim slutnjama da je pravom, kritičkom i angažovanom novinarstvu došao kraj?

Iz pitanja zaključujem da ste pesimista i razumem takav pristup – i sama teško da mogu da budem optimista, što se vidi iz mojih prethodnih odgovora, iako ne spadam u one koji misle da su sims ili konopac jedini izlaz. O značaju profesionalnog novinarstva govori Nobelova nagrada za mir koju su dobili istraživački novinari Marija Resa i Dmitrij Muratov. To što je Nobel otišao novinarima javnost u Srbiji jedva je i primetila, iako se sve desilo u trenutku kad naši istraživački novinari iznose Pandora papire.

U okolnostima u kojima živimo, a realno nismo nikad živeli u odličnim, samo je sada užasnije, nadu mi ulivaju upravo mladi novinari istraživačkih redakcija, lokalnih medija, nedeljnika, mladi novinari koji predano rade. U mojoj redakciji na N1, a i u vašem Danas-u je mnogo hrabrih, pametnih, pronicljivih i duhovitih novinara. Nije Bog zna kakva mudrost reći da će i ova vlast proći kao i prethodne, a profesionalno, odgovorno novinarstvo koje ne zavisi od karaktera režima će preživeti. U to sam sigurna. U ispravnost tog stava me uverava i Nobelova nagrada novinarima.

SNS vlast i pravosuđe na livadi

Usvojena je nova Medijska strategija koja bi uskoro trebalo da donese izmene Zakona o javnom informisanju i medijima. Šta očekivati ako znamo da je ovde i pravosuđe obesmišljeno kao i novinarstvo?

Prema onome što sam čula od ljudi koji prate promene zakona o informisanju, a pre neki dan je o tome u Danas-u pisao Vukašin Obradović, bivši predsednik NUNS, neće biti promena na bolje, već na gore. Uostalom, čak i da se usvoje najbolji zakoni ovde je odavno na delu raskorak između normativnog i stvarnog, i često mi se čini da su naši novinarski argumenti, koji bi bili logični u Nemačkoj –  da se ne poštuje Ustav ili da se radi mimo zakona – besmisleni jer je normalizovano stanje nepoštovanja zakona.

Pre neki dan je sudija Majić baš u mojoj emisiji govorio o tome i rekao, da ga parafraziram – ako vlast ne želi pravosuđe, najbolje da ga ukine i da politička vlast na livadi odlučuje o razvodima, ko je kriv, ko prav, sa kim će deca da žive i uopšte o svemu.

Autor: Radmila Radosavljević, Danas

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.