Čudesno selo Banje: U srcu Drenice, Srbija u srcu

Petra, Marta, Srbija, tri su reči ispisane velikim belim slovima na plavom limenom kontejneru postavljenom u centru sela od 200 stanovnika u srbičkom kraju. Baš ispred tog kontejnera, u podne vrelog julskog dana, na prašnjavom seoskom putu razdragano trče deca ispred crnih limuzina koje se u punoj brzini prazne parkiraju pored kontejnera, dok se iza okuke pojavljuje svita. U odelima, pešice idu ka seoskoj crkvi. Selo se još ujutru sakupilo u porti a od žege se sklonilo pod dva masivna duda sa raskošnim krošnjama u dvorištu crkve,  i nešto sveta raštrkano po obodu okolne šume koja se diže iznad crkve i sela. Gotovo u stavu mirno iščekuju. I mrtvi su tu, na groblju koje tihuje na uzvišenju, od crkve. Na kapiji deca obučena u besprekorno čiste i zategnute srpske nošnje, razigranih jarkih boja i s belim košuljama, pogača i so… Stižu važni gosti iz Beograda. Za ove ljude koji se prekaljuju u čuvenom dreničkom kraju – kolevci novijeg albanskog nacionalizma, stiže Srbija. Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, sa saradnicima došao je u selo na poziv meštana, da se uveri u kakvim uslovima žive i da razgovaraju o bezbednosti. Seljani nas ispravljaju – o nebezbednosti. Prvom čoveku srpske vlade za Kosovo pisali su da dođe hitno i da im pomogne da zaštite svoju imovinu od serijskih krađa Albanaca – stoke, poljoprivrednih mašina, seče šuma. Mnogo je drugih problema, svako čeka na ispovest, očekujući pomoć magičnog štapa iz Beograda. Sa Đurićem je i ministar u kosovskoj vladi, izbegli Srbin iz Hrvatske, već decenijama njihov komšija Mitrovčanin, Ljubomir Marić, ali ga Banjani ne poznaju. Oni znaju da žive u nepriznatoj, a po njihovu kožu, realnoj državi Kosovo. U bastionu OVK, kako reče novinar Klan Kosova upitujući Đurića prijatnim glasom kako se oseća u dreničkom kraju – njegovi su stanovnici retki Srbi koji su i posle ’99 ostali u svojim kućama. Selo u kojem život buja, a ono zamire polako. Ima automobila, a nema puta, ima ambulante a nema lekara, ima građana Srbije, a nema Srbije. Srcem vape za Srbijom, a realno je nijednim čulom ne vide i osećaju. Baš ta teška igra suprotnosti na neki čudan način čini neverovatan sklad u ovom mestu. Upoznajte selo Banje – njegove pitome gorštake i žilave domaćine, „junake, ponos i diku srpskog roda“, kako ih je, pozdravljajući ih okupljene pred crkvom, u još jednom od svojih nadahnutih monologa Đurić nazvao, možda čak i ne sluteći koliko je u pravu.

„Evo sad će svako svoju muku, i vreme će da iscuri, a nećemo ništa da uradimo, umesto da je delegacija sela na radnom sastanku i da rešimo ovo,“ kaže Nedeljko Kovačević (46) dok sa nekolicinom mlađih muškaraca stoji na ulazu pored kapije crkvenog dvorišta. Nedeljko je šef Kancelarije za zajednice i povratak u kosovskom sistemu u ovom kraju i zajedno sa predstavnicima preostalih srpskih struktura u selu pisao je Đuriću.

Ovaj naočit čovek, bistrih plavo-zelenih očiju, priča da su Banjani prešli preko mnogo čega, kaže – svega lošeg, ali se nisu selili. U prvim godinama posle rata, u odvojenim slučajevima ubijeno je šestoro Srba – staraca i mladih, brutalno – u UNHCR-ovom autobusu, kod stoke… Bili su to teški dani kada su se seljani i do okolnih šuma kretali u pratnji KFOR-a.

Situacija se popravila od sredine dvehiljaditih, iako drugi problemi sa kojima se suočavaju, nisu nikad prestali – seča šume, krađa stoke i poljoprivredne mehanizacije. U susednom Suvom Grlu, takođe nastanjenom Srbima, tih godina otvorena je policijska podstanica upravo sa idejom da se u njoj zaposle mladići iz ova dva preostala srpska sela kako bi čuvali seljane.

Samo šef podstanice Srbin: „Doći će srpska policija, šiju se uniforme“

Danas je samo šef podstanice Srbin. Kovačević je samokritičan dok objašnjava razloge zašto je to tako:

„Ulazak Srba iz ovih sela u tu podstanicu je sprečen od strane ‘srpskog patriotizma’ koji je tada vladao, na žalost, vlada i danas. Ljudi koji sebe smatraju velikim Srbima zato što primaju velike plate od države Srbije, sprečavali su ljude da se zaposle u policiji. Manipulisali su ljudima i govorili im – doći će srpska policija, šiju se uniforme. Albanci su na žalost zauzeli ta mesta i sada ne možemo da budemo zaštićeni, jer nemamo naše ljude tamo.“

Nedostatak zaštite je upravo razlog zbog kojeg su Banjani putem peticije koju su ovog meseca poslali Đuriću zatražili da zajednički pronađu rešenje kako bi se povećala njihova sigurnost i njihove imovine, objašnjava Nedeljko.

„Nezaštićeni smo. Osećamo pretnju, poseku vam šumu, pokradu vam stoku, poljoprivrednu mašinu. Ovde su seoske sredine, nemate mnogo mogućnosti da radite i zaradite. Ljudi se bave poljoprivredom i stočarstvom i kada vam to poharaju preko noći, od čega ćete živeti?“ objašnjava.

Krađe – nezaustavljiv proces

U poslednjih mesec dana dogodile su se dve krađe. Krade se stoka, poljoprivredne mašine, automobili. Posečeno je oko 300 ha šume koja se nalazila u privatnom vlasništvu. Nikla je mlada šuma, a sada i ta mlada drva seku.

„To je nezaustavljiv proces,“ u razgovor se ubacuje drugi meštanin, Milutin Kovačević.

Šuma je već sad potpuno uništena, tako da smo sad dovedeni u situaciju da kupujemo šumu, objašnjava dalje.

Šta se dogodi kad zateknu šumokradice, pitamo ih.

„Vlasnik kad se pojavi, šumokradice kažu da navodno ne znaju da je privatno vlasništvo, ali to je stalna priča. U početku, kada smo išli u šumu, uvek u pratnji KFOR-a, da posečemo drva, ili obiđemo svoje zabrane, i zateknemo šumokradice, oni bi otvarali vatru iz automatskog oružja…“

Meštani su u stalnom kontaktu sa policijom, ali u nju nemaju poverenje, jer nema rezultata rada. Nijedan počinilac nije pronađen, napadi na imovinu se nastavljaju, a odgovori koje dobijaju su uvek isti – „radimo na tome, blizu smo da otkrijemo“, objašnjava Milutin.

Milutin (44) je sudija u Kosovskoj Mitrovici u koju gotovo svakodnevno ide, ali je on svim svojim bićem vezan za svoje selo i za sve probleme sa kojima se suočavaju, pokušavajući da pronađe kakva-takva rešenja.

Koji su drugi problemi pored krađa, pitamo.

„Brojni su, svakodnevni i isti kao i u drugim srpskim sredinama, tačnije enklavama,“ u razgovor se opet uključuje Nedeljko.

„Ne ulaže se u infrastrukturu, mladi koji završavaju škole nemaju perspektivu, mogućnost da se zaposle, ili pokrenu svoj biznis,“ kaže.

Groblje u selu BanjeKako se srpske vlasti odnose prema ovom selu i uopšte Srbima iz ovog kraja posle ’99, a kakav je odnos kosovskih srbičkih vlasti?

„Sve zavisi od trenutne postave tamo. Sada se kao na neki način malo više trude, ali smo opet, sa svoje strane, mi morali da skrenemo pažnju kroz peticiju. A što se ove lokalne samouprave tiče, postoji taj stalan kontakt sa kosovskim vlastima, ali se i tu završi opet sve na lepim rečima,“ ponovo odgovara Milutin.

Zavoleh lepotu doma tvoga i mesto naselja slave tvoje

Stiže delegacija iz Beograda. Predsednik srpskog privremenog organa, Milomir Jokić, stariji, sitan čovek, koji je sve vreme, disciplinovano, pred kapijom. iščekivao važne goste, pozdravlja se sa Đurićem. Đurića dočekuju i deca u nošnjama, sa pogačom, on se prekrsti i uđe u dvorište pozdravljajući okupljene seljane, zatraživši da, pre nego da počne razgovor sa meštanima, prvo uđe u crkvu Svetog Nikole.

Banje je selo staro 700 godina, koliko i sama crkva. Leži na termalnim lekovitim vodama, koje seljani danas retko koriste. Pominje se još u doba znamenitih srpskih kraljeva i careva – Uroša, Milutina i Dušana.

Još jedno od svedočanstava neobičnog sklada suprotnosti u ovom selu jesu i dva svojevrsna artefakta iz vekova udaljenih epoha koja se nalaze u ovoj crkvi. Tu je nadgrobna mermerna ploča sa isklesanim floralnim ornamentima – vlastelina Rodopa iz 1436, sa uklesanim napisom na srpskoslovenskom: „Gospode zavoleh lepotu doma tvoga i mesto naselja slave tvoje, nemoj pogubiti dušu moju sa nepobožnima. Godine 1436, meseca februara, 7. dan predstavi se sluga božiji Rodop. Večni mu pomen.“ Na zidu, sa suprotne strane – ljupko visi tapiserija iz prošlog veka sa motivom manastira Visoki Dečani i natpisom „Srbija – Jugoslavija“. Oba miruju u prozračnom brodu crkve i govore o ovim vremenima.

…Kao i groblje koje se terasasto prostire na uzvišenju u crkvenom dvorištu. I u njemu leže novi i vekovima stari spomenici; ovi potonji ulegli i poluskriveni su u travi; Jokići, Kovačevići, Tomaševići, najbrojnije su familije.

U ovom selu je pred rat bilo oko 300 stanovnika, danas ih živi oko 200. Oko 40-ak je kuća u kojima stalno živi oko 150 ljudi. Ostalih 50-ak živi na relaciji Kosovska Mitrovica – Banje. U selu je i oko 20 praznih kuća.

Iako je Banje jedno od retkih sela južno od Ibra iz kojeg se Srbi posle ’99 nisu iselili, problem sa kojim se suočavaju tokom 17 godina poratne istorije jeste to što je u mnogim domaćinstvima sve više staračkog stanovništva. Ta domaćinstva polako, ali sigurno zamiru.

Albanci kupuju zemlju. Iako u selu još uvek nije prodata nijedna kuća, prodaju se srpska imanja. Zemlja koja se nalazi pored puta od Rudnika do Banja, do rata je pripadala Srbima, ali je u međuvremenu prodata. Nikle su velike kuće novih vlasnika, a sada je Albancu prodato i imanje na samom ulazu u selo.

Život koji buja

Na ulazu u selo, velika žuta ograda iza koje je, u prostranom dvorištu – dečje igralište, malo, ali skladno – dve ljuljaške, klackalica, kućica za penjanje s toboganom, malo peska i deca na njemu. S jedne strane život zamire, sa druge, novi život buja.

Obdanište „Maja“ je u Banjama počelo sa radom 2006. Nekada se ova institucija nalazila u Srbici. Posle rata, tamo nije ostalo više Srba, pa je obdanište prebačeno u jednu od preostale dve srpske sredine u srbičkoj opštini. Posle razgovora sa meštanima i obilaska crkve, predstavnici srpske vlade obilaze nekoliko kuća i obdanište.

Obdanište u kojem se čuva tridesetoro mališana, uzrasta od tri do šest godina, smešteno je u omanjoj prizemnoj kući pored igrališta. Koliki strah i briga vladaju za decu, govori i to što su prozori okovani rešetkama, pa su dečje glavice ljubopitljivo virile kroz njih, gledajući u čudnu svitu koja je u odelima paradirala njihovim prostorom.

Preplanula dečja lica i parovi užarenih očiju, ljubopitljivo ali mirno su posmatrala goste koji ulaze u tesne prostorije da ih pozdrave. Predškolci su ih dočekali recitacijom, sedeći sigurno u svojim stoličicama za malenim stolom. Odrasli nesigurno, ali raspoloženo stoje pod niskim tavanicama dok zahvalno slušaju dobrodošlicu.

Na sreću, dvorište je veće. Ima dovoljno prostora za igru, ali i za novu zgradu koja niče i u kojoj će deca preći, nadaju se, do kraja godine i gde će imati kvalitetniji boravak. Obdanište se pravi fondom kosovske vlade, ali je srpski predstavnik radoznalo, s puno podrške, sa mladom učiteljicom Marijom Savić obišao i ove prostorije.

Slike sa TV-a: A što mi nemamo ovo učiteljice?

Marija (26), koja je u Banjama zapošljena od 2013. godine, za svoju decu kaže da su srećna, ali i čežnjiva kada vide sve ono sa čime se deca u gradovima zabavljaju i igraju.

„Srećni su. Još uvek situaciju ne mogu da sagledaju svojim očima. Dan većinom provode tu u vrtiću, na igralištu. Deci ipak fali dečji bioskop, biblioteka i neka od osnovnih didaktičkih sredstava.“

„Kad gledamo televizor, deca me pitaju, učiteljice a što mi nemamo ovo ili ono, pošto mi nemamo dosta rekvizita. Kada smo bili u poseti vrtiću u Kosovskoj Mitrovici, deca su se iznenadila sa svim tim rekvizitima koje su do tada viđala samo na televiziji,“ skromno odgovara Marija na naša pitanja da opiše svoju decu i kaže šta im nedostaje.

Broj dece se iz godine u godinu polako, ali sigurno povećava. U odnosu na prve poratne godine, selo beleži upadljiv trend povećanja broja dece, te su česte porodice sa troje i četvoro mališana. Većina porodica deli zajedničke probleme – uz nedostatak bezbednosti, tu su problemi pri zapošljavanju i ostale teškoće u obezbeđivanju finansijske sigurnosti za podizanje porodice. Ipak, neke od ovih porodica imaju probleme veće od drugih.

Hitno pedijatar i laboranti, nekoliko dece se leči od tumora

Tomašević Biljana (26) majka je četvoro dece. Njen osmogodišnji sin Danilo se već šest godina leči od akutno-limfoblastne leukemije. Biljana je sa Danilom četiri godine provela na Institutu za majku i dete u Beogradu. Iako se radi o izlečivom obliku leukemije, imao je recidiv. Biljana radi u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, njen suprug je takođe zaposlen, ali zbog Danilove bolesti, jedno od njih dvoje mora sve vreme da bude uz dete. Ovo nije jedina muka koja je snašla ovu mladu porodicu.

U masi okupljenih seljana Biljana se tihim glasom prethodno obratila Đuriću, moleći za pedijatra i osposobljavanje laboratorije za proveru krvne slike.

„Evo imamo ambulantu, a nemamo lekara,“ kaže Biljana.

Očima ukrupnjenim mukom i patnjom, ova mlada žena, naizgled krhke građe, strpljivo i dostojanstveno je vodila još jednu bitku za bolje dane svoje porodice, objašnjavajući da osim njenog Danila, u selu ima još nekoliko dece koja su obolela od tumora i da im je dolazak zdravstvenih radnika hitno potreban kako se deca ne bi vodila u Mitrovicu za „najobičniju proveru krvne slike“.

„Sad trenutno sam u Mitrovici, non-stop na putu. U dva sata noću on dobije temperaturu, ja moram da ga vodim i ne mogu da mu dam ništa od lekova dok se ne uradi krvna slika i vidi šta je i kako. Non-stop sam na putu. Mi ne možemo nikad da ga ostavimo. Mnogo nam je teško. Glavni zahtev je da imamo pedijatra, da nam radi laboratorija, koju imamo ali u kojoj nema ko da radi. Da mogu da mu uradim krv. Njemu se na osnovu krvi vidi stanje. Ima još nekoliko teško bolesne dece u selu,“ Biljana nam govori, par trenutaka nakon što se obratila Đuriću.

Albanke bez srpskih dokumenata

Za to vreme Marijana Kovačević, držeći sina u naručju, Đurića moli da konačno dobije srpska dokumenta. Marijana je iz Skadra i jedna je od četiri Albanke iz severne Albanije koje su udate u ovom selu. Marijana je u braku deset godina i ima troje dece, a nijedan srpski lični dokument. Usled nedostatka identifikacionih dokumenata, ne radi i teško se kreće.

„Evo, dete ima temperaturu, nemam prevoz, ni traktor nemam, moraš da platiš taksi, para nemam. Kako može sa 200 evra?“- govori  Marijana sa blagim akcentom. Kaže da kod svojih u Albaniju, zbog besparice i nedostatka putnih isprava, nije već dve godine otišla. Objašnjava da joj suprug radi u opštini, ali da cela porodica živi od njegove plate koja iznosi 200 evra i da sa tim jedva preživljavaju.

Direktor Kancelarije za KiM odmah obećava i uverava da će se problem dobijanja srpskih dokumenata „odmah rešiti“.

Kovačevići

Još jedna mlada supruga, a od nedavno i majka je Špresa Kovačević, takođe iz Skadra. Iako u braku svega godinu dana, vrlo tečno govori srpski jezik.

„Pa naravno, treba da pričam srpski,“ šarmantno odgovara Špresa na naše pitanje kako je za tako kratko vreme uspela da progovori tečnim jezikom. Špresa je niskog rasta, sa živahnim očima na ljupkom licu. Za trenutak joj lice prekrije briga pri pomenu tek rođene bebe koja je trenutno smeštena na neonatološkom odeljenju KBC u Kragujevcu.

Gosti iz Beograda doneli su poklon za najmlađeg Kovačevića i osmeh se ponovo vraća na Špresino lice dok zahvalno uzima ukrasnu kesu.

Ni ona nema dokumenta, ali se ne žali. Đurić i nju uverava da će se taj problem brzo rešiti i da će Kancelarija za KiM nastaviti da pomaže ovoj porodici.

Porodica Špresine svekrve, 63-godišnje Ljubinke Kovačević, po priznanju seljana, najsiromašnija je u selu. Ipak, nisu do sada ništa tražili, a dobili su renoviranu kuću, koju su predstavnici iz Beograda obišli.

Ljubinka plače i zahvaljuje se: „Ja sam žena stara i bolesna, hvala vi svima što ste nas pogledali.“

Ljubinka, njeno troje dece – Nenad, Milan i Milica i Špresa, od kojih niko ne radi – upadljivo teško žive. Nemaju ni mehanizaciju da obrađuju zemlju, pa je traktor njihova najveća želja trenutno.

Ljubinki je suprug ubijen odmah posle ’99. Na njega i još jednog starca, pucano je dok su čuvali stoku.

„Pucali su na njega u šumu, gore kod stoke. Ovog su ubili odmah, a on je bio ranjen i ovde i ovde i ovde. Dve godine sam ga gledala, u moje ruke je umro,“ kazuje Ljubinka, pokazujući na svom telu mesta na kojima je njen suprug pogođen.

Kovačevići su, po nedaćama koje ih snalaze, i novom životu koji se rađa, ali i verom u bolje dane, tipična porodica iz Banja.

U očekivanju pomoći

Da nema Banja i Suvog grla i ovih 350 duša, srpska sela bi u potpunosti zamrla u srbičkom kraju. Od 52 sela, Srbi su do pre nepunih pedeset godina živeli u 50, danas još samo u ova dva.

U ovoj suprotnosti, osim simbolike, nema nikakvog drugog sklada.

Prvi čovek vlade Srbije za Kosovo i Metohiju bio je prvi put u ovom kraju. Fokusirano slušajući o problemima, obećao je pomoć, probudivši i kosovskog ministra komšiju.

Banjani za to vreme, baš kako i kazuje epitaf njihovog pretka vlastelina Rodopa iz seoske crkve, strastveno vole lepotu svog doma i mesto naselja njegove slave. Čekaju novi povratak Srbije i opstaju u nepriznatoj državi Kosovo.

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.