„Čovek koji se slika na grobljima“

Za N1 Piše: Sonja Kamenković

Te 2020. izgubila sam mamu i ljubav svog života u samo dve nedelje. Toliko sam bila slomljena od tuge da sam, ne znajući kako da se nosim s tim, dve naredne godine „kampovala na groblju“. Nije bilo dana a da nisam odlazila tamo i satima provodila vreme. Plakala sam, nosila cveće, darove, razmišljala, postavljala pitanja….ali nikada, baš nikada mi nije u tim trenucima palo na pamet da uzmem telefom i slikam bilo šta. Ni sebe, ni cveće, ni sveće, ni grobove…

Ovih dana, jedan čovek, obilazi grobove tragično nastradalih na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Nosi cveće i sveće, rekao bi svako da je u pitanju neki normalan, pristojan čovek. I sve bi to bilo tako da je u pitanju lični čin tog jednog čoveka.

Ali taj čovek, dok nosi cveće i sveće pred očima, ne samo onih koji su ostali posle nastradalih i koji više nikada neće biti isti, svih nas koji znamo šta je gubitak, pozira poput lošeg holivudskog glumca nad humkama koje se još nisu ni slegle.

I ne samo što pozira, kako bi napravio fotografije na mestu na kojem se one ne prave, već iste uz nekakve loše sročene poruke „kači“ na društvene mreže. I tako, pred širokim auditorijumom gura prst u ranu koja krvari i okreće ga, okreće…

Zašto?

Zato što ne tuguje. Jer kada tuguješ posle odlaska na mesto na kojem su oni koji su zauvek zaspali i kojih više nema, moraš opet nekud da odeš. Da potražiš neku tišinu, da se sabereš i razmisliš o tome da je život samo jedan, da nema reprizu i da su neke greške nepopravljive.

Ali to je tako samo kada iskreno tuguješ.

LIČNI STAV