Cilj ne opravdava sredstva

Moj uvaženi sagovornik se napokon, slaže u nečemu sa mnom! Zapravo, teškom mukom uspeva da izgovori to da se slaže sa mojom tvrdnjom, da su "po mom ubeđenju, pobijeni civili jedini heroji našeg vremena, a ne oni uniformisani koji su ubijali civile, bez obzira što su to činili u ime ’viših’ interesa“, ali i ne može da se načudi da tako kaže neko ko je bio pripadnik jedne vojne formacije. A ne bi trebalo da se čudi! Kad bi uvaženi gospodin pokušao da izađe iz začaranog kruga predrasuda, onda bi pravilno shvatio ideju da ona Makiavelijeva “cilj opravdava sredstva” nije bilo i ne može biti prihvatljivo za jedan oslobodilački pokret, a ni za jednog čoveka, borca, ili intelektualaca koji se zalaže za slobodu. Ja ne prihvatam takvo načelo, uvaženi gospodine.

Ja mislim da kao što žrtve imaju ime i prezime, i zločinci imaju svoj identitet! Na nama je da se izborimo da države, bilo kosovska bilo srbijanska, rasvetle te zločine nad civilima i da se pravda dovede na svoje mesto. Štaviše, ja mislim da treba insistirati na saradnji Kosova i Srbije po tom pitanju. Ako Srbija nije spremna za to, onda se njen vrh još nada da može da vrati 'izgubljeno' i da nije ništa naučila iz, uglavnom svojih gresaka!

Bojim se da i moj sagovornik, svojim izbegavanjem da kaže eksplicitno makar jednu reč žaljenja za sve albanske civilne žrtve, žrtve jedne odmazde koju je sprovodila jedna država, u rukama vođa oslepljenih od mržnje i pohlepe za tuđim teritorijama, ne trudi se baš da se distancira od njih. Cilj ne opravdava sredstva, moj uvaženi sagovorniče. Valjda se vi ne slažete sa idejom da je trebalo million Albanaca proterati sa Kosova, da bi Srbi bili većina?! Valjda ne mislite da je trebalo proterivanjem Albanaca sa Kosova stvoriti mesto za proterane Srbe iz Hrvatske ili Bosne i Hercegovine?

Ja sam ubeđen, da se vi kao intelektualac ne možete složiti sa takvim suludim idejama, ali to treba ne samo misliti, nego glasno izgovoriti, čak i samom sebi, a naročito u svom okruženju, u kojem je u veoma bliskoj prošlosti čovek čoveku zaista bio vuk!

Baš zbog toga što “ne igramo na pobedu, već besedimo da se sve to ne zaboravi, da se sve to ne ponovi, te se zalažemo za suštinski nove odnose među  nama, trebalo bi da i vi najzad izgovorite sasvim ljudske, nepolitičke i sasvim dobronamerne reči kao što su “žao mi je”, “tu smo pogrešili”, ili možda “bili smo nemoćni”…I verujte mi, da za mene to nisu uopšte prazne reči. Ja ću vam poverovati da je to iskreno i biće mi sasvim dovoljno da vas gledam u sasvim drugačijem svetlu. Od toga, po meni, počinju novi odnosi. Kako verovati bez tih jednostavnih reči.

Današnji svet, na žalost, ne može postojati bez uniformi, niti bez rata, ali je veoma bitno zašto se vode ti ratovi. Veoma je bitno da se nama više ne dese! 

Ako sam pravilno shvatio, moj uvaženi sagovornik se uvredio što sam ga, albanskim čitaocima u Albaniji, na Kosovu i Makedoniji, predstavio kao “novog srpskog nacionalistu”, uz to negoduje da sam “ružio” njegovu knjigu koju čak nisam pročitao. Nisam imao još prilike da je čitam, ali obećavam da ću to učiniti u najskorije vreme, čim je nabavim. Naravno, činjenica da sam pročitao dosta kritika o toj knjizi mi ne daje za pravo da je vrednujem. Ali sam naslov, “Miloševic: nije gotovo” koji je možda dobio zbog komercijalnih razloga, mene je navukao da odgovorim naslovom na naslov, tj. naslovom “Gotovo je, Slobodane”!  Ako se moj  uvaženi sagovornik uvredio konotacijom koja proizlazi od istog imena vođe srpskog nacional-socializma, Slobodanom Miloševićem, ja mu se javno izvinjavam. Moja je namera bila da kažem da je prirodnom smrću jednog krvnika kao što je bio g.Milošević, završena je (nadam se) i njegova suluda vizija srpstva i odnosa Srba sa ostalim narodima Balkana. Moj naslov se ne odnosi na Slobodana Antonića, nego samo na preminulog diktatora.

Uvaženi sagovorniče! Uvažavajući vaše pravo da birate taktiku, na žalost, ne mogu a da ne primetim da me vi stalno optužujete za nešto, nadam se, ne sa ciljem da se ja zaglavim u beskrajnim opravdanjima, i ne stižem da sa vama i našim čitaocima, dosad samo onima koji citaju na srpskom, podelim moje misli i ideje oko toga kako ja vidim budućnost albansko-srpskih odnosa, na Kosovu, pa i šire.

Naime, u nekoliko navrata osporavate moju dobru nameru, ili pak dovodite nju pod sumnju, što nije kolegijalno u svakom slučaju, s obzirom na to da mi debatujemo pred ljudima koji nisu, po mom ubeđenju, dobro informisani kako stoje stvari sa “ove strane barikade”, te po komentarima vidim da su puni predrasuda. Molim vas, uz dozvolu da sve osporite, osim moje dobre namere, tražim od vas da se ne ponašate više 'profesorski' i da ocenjujete samo moje odgovore na vaša pitanja, nego da se osećate obaveznim da se hrabro suočite te se izjasnite po nekim pitanjima, za koje ja mogu da nagađam odgovor, ali ja stvarno želim da čujem vaš lični stav. Izbegavajući odgovore napadom na moje namere, ili pak na moj sistem vrednosti, ne dajete nijedan odgovor na moja pitanja.

Vi me “ružite” što sam iskoristio moju redovnu rubriku da i albanske čitaoce na Kosovu, u Albaniji i Makedoniji u jednom članku  upoznam o dosadašnjem toku naše debate, ali uz to što sam ja tu, naravno, dao svoje viđenje, ja sam pokušao da budem maksimalno korektan prema vašoj ličnosti i da se čuvam bilo kakvih jednostranih kvalifikacija.

Sad, meni je poznato vaše anti-ratno angažovanje za vreme rata, i to je bilo glavni razlog za prihvatanje ove debate, uz to što sam potpuno svestan da vaši i moji pogledi mogu biti, a ne moraju, sasvim različiti!  Ali bojim se da me niste pažljivo čitali u onim delovima gde ja pričam načelno!

Ja ne mislim da je srpski poraz automatski albanska pobeda, niti mislim da, ako vi nemate pravo na nešto, da mi imamo automatski. Moj ugao vđenja je ličan! Ja mislim da mi Albanci ne možemo da imamo nikakvu korist od vaše štete, ali i obrnuto! Mi, s’obzirom na prošlost, moramo da se osiguramo da vi ne želite opet da “čujete istu pesmu, samo sa drugom melodijom”, što bi rekao narod.

Možda vi u Srbiji još ne možete da živite bez neprijatelja, možda srpsko društvo i javno mnjenje ne može još bez toga, jer, državnici nečim moraju opravdati poziciju u kojoj je doveden srpski narod raznim “oslobodilačkim” pohodima, od Slovenije pa do Kosova, ali mi na Kosovu, mislim da smo prevazišli razumljivu mržnju prema svom kolonizatoru. To se dokazuje i činjenicom da na dan kad je izglasan “specijalni sud” pred kosovskom skupštinom protestovalo je samo par građana i da je javno mnjenje uglavnom bilo za osnivanje tog suda. A radi se o međunarodnom sudu koji treba da kaze konačnu reč o optužbama za zločine počinjene nad srpskim civilima na Kosovu. To znači da kosovsko javno mnjenje pravi jasnu razliku između pravedne borbe za oslobođenje, i s druge strane, onoga što se pretpostavlja da su neki članovi OVK, pomislili da mogu da urade u ime slobode, i u ime viših ciljeva. 

Naime, kosovsko javno mnjenje jeste za to da nastradali srpski civili za vreme rata i posle rata, nisu samo kolateralna steta, nego da krivci trebaju odgovarati, i to, individualno, u jednom neutralnom i pravednom sudskom procesu!

Na kraju, moje pitanje za vas bi bilo u vezi srbijanskih pokušaja da čudnim argumentima ospori pravo Kosova da bude član UNESCO-a?