Bljakaj: 22 godine nakon rata i dalje se broje žrtve samo jedne strane

Foto: Fejsbuk/Bekim Bljakaj

Dvadesetdve godine nakon okončanja rata na Kosovu i dalje se gledaju i broje samo žrtve jedne strane, negirajući, zapostavljajući žrtve sa one druge strane i na takav način kreiraju se jednostrani narativi. Mlade generacije Srba i Albanaca imaju potpuno suprotstavljeno mišljenje o onom što se dogodilo 22 godine ranije.

Pravo žrtava na pravdu je ključno, ali je do sada bilo nemoguće da počinioci odgovaraju za svoja nedela. Za oba društva, žrtve i porodice, važno je da makar priznamo žrtve i njihovu bol, kazao je u intervjuu za KoSSev direktor Fonda za humanitarno pravo u Prištini Bekim Bljakaj (Blakaj). 

„Najgora stvar je ukoliko mi i dalje nastavimo da negiramo njihove žrtve. U nekim drugim prilikama, na žalost, možemo da dođemo do ponavljanja sukoba“.

Na Međunarodni dan nestalih, jedan od retkih stručnjaka sa jasnim glasom u javnosti kada govori o ratnim zločinima isključivo kroz humanitarnu prizmu, potajno se nada da će ubuduće na vlast doći neki novi političari i stručnjaci posvećeni pravdi, istini i pomirenju koje do sada nije video.

Šta je prema Vašoj proceni i saznanjima ključan problem da pitanje nestalih osoba na Kosovu više od dvadeset godina nije rešeno?

Ako pitate nadležne institucije koje se bave istragom sudbine nestalih osoba, oni bi vam rekli da je ipak postignuto dosta, jer početkom 2000., spisak Međunarodnog komiteta Crvenog krsta sa imenima nestalih na Kosovu brojao je oko 4,5 hiljade imena, a danas govorimo o 163O nestalih osoba. Dakle, prema njihovoj oceni je tokom protekle dve decenije dosta učinjeno na rasvetljavanju sudbine nestalih, što donekle je i istina. Ipak i na žalost, kada se radi o Kosovu, 1630 porodica svakodnevno žive sa tim bolom da njihovi članovi porodica nisu još uvek identifikovani.

Mislim da je ključni problem u ovom momentu to da stvarno ne postoji politička volja da se reši ovaj problem, bez obzira što institucije Kosova i Srbije deklarativno kažu da pitanje nestalih osoba vide kao isključivo humanitarno pitanje. Ipak, moram da kažem da to nije istina. Srpska strana je čekala 15 do 20 godina da da informaciju o tačnim lokacijama dveju masovnih grobnica u Srbiji (Rudnica i Kiževak), a očito je da su oni od početka znali o tim lokacijama. S druge strane, kosovska strana sve vreme govori da nemaju informacije, da ne postoji nijedan arhiv, a donedavno čak, dok su pričali o nestalim osobama na Kosovu, uvek bi prebacivali krivicu na srpsku stranu, pri tom, zaboravljaući da su preko 400 nestalih osoba – Srbi.

Jasno je da Srbi nisu odgovorni i da nisu nadležni da pronađu informacije o lokacijama grobnica gde se nalaze posmrtni ostaci ovih Srba. To je odgovornost kosovske strane da istražuje i da pronađe ta tela. A to nam pokazuje da ne postoji niti stvarna politička volja, niti smatraju ovo pitanje kao humanitarno pitanje.

Pored očigledne politizacije, odnosno nedostatka političke volje, ima li još nešto što zamerate političarima u Srbiji i na Kosovu? i kako se srpsko, odnosno kosovsko društvo, odnose prema pitanju ratnih zločina i nestalih? Da li su društva spremna za istinu, za empatiju?

Društva su vrlo često nahođena ponašanjem politike. Zapravo, zvaničan stav države vrlo često utiče na javno mnjenje. Zbog toga, na žalost, mi u Fondu za humanitarno pravo zameramo političkim predstavnicma. Dvadesetdve godine nakon okončanja rata na Kosovu i dalje se gledaju i broje samo žrtve jedne strane, negirajući, zapostavljajući žrtve sa one druge strane i na takav način kreiraju se jednostrani narativi. Mlade generacije Srba i Albanaca imaju potpuno suprotstavljeno mišljenje o onom što se dogodilo 22 godine ranije.

I dalje oni koji su počinili ratne zločine, čak i pravosnažno osuđeni za ta dela se doživljavaju kao heroji na obe strane. Evo samo jednog primera naše zamerke predstavnicima vlasti. U Srbiji je pronađen određen broj masovnih grobnica u kojima su pronađena tela Albanaca sa Kosova, a sada su te lokacije zapuštene. Ne postoji ni jedan jedini spomenik ili bilo koji znak tamo – da se kaže da su tu bili sahranjeni ljudi, makar u znak poštovanja prema žrtvama, u znak njihovog dostojanstva. Ne, ne postoji. Na Kosovu je ista situacija.

Na Kosovu, Udruženje novinara postavlja svake godine plaketu u blizini Orahovca gde su nestala dva novinara i redovno ta plaketa se skida. Hoću da kažem da ta mala dela koja bi vlast trebalo da preduzme, odnosno nedela koja se dešavaju, utiču i na javno mnjenje. Da je na Batajnici postavljen spomenik, to bi na neki način uticalo na javno mnjenje. Ni na Kosovu nema spomenika koji bi bio podignut od strane kosovske vlasti u čast srpskih žrtava.

Da li mislite da je moguć iskorak ka rešavanju ovog problema, ne samo brže, nego znatno konkretnije, ili mislite da će se otkrivanje sudbina nestalih odvijati postojećom dinamikom – malo po malo, više godina dok svedoci umiru? I, da li možete da zamislite vreme u kojem Srbi i Albanci zajedno obeležavaju stradanje svih žrtava?

Iskreno da vam kažem nisam primetio. Ne primećujem bilo kakvu proaktivnu aktivnost institucija – niti u Srbiji, niti na Kosovu koje bi mi dale nadu da će suočavanje sa prošlošću proteći kako je to potrebno – na normalan način. Udruženja nestalih nemaju baš neku takvu moć da promene nešto u društvima. Vrlo je dobar znak da se deo tih udruženja sastaje redovno i da su shvatili da su na istoj strani, da imaju istu bol i da treba zajednički da se bore za svoja prava. Međutim, ukoliko institucije ne rade u tom smeru, to je vrlo teško onda da se očekuje. Potajno se nadam da će ubuduće doći neki novi predstavnici vlasti, posvećeni pravdi, istini i pomirenju, ali u ovom trenutku to ne vidim.

Kada to kažete, koliko je realno zaista da se pojave takvi političari, ukoliko su društva polarizovana, a nove generacije stasavaju upravo sa tim jednostranim narativom u kojem je sopstveni narod isključiva žrtva, a suprotna strana krivac i „simbol zla“?

Nemam odgovor na ovo pitanje. Na žalost, do sada generacije su stasavale u duhu jednostranog viđenja prošlosti. Naravno, ima puno pojedinaca i mladih koji su otvorenog uma, imaju mnogo šire vidike. Tu je i civilno društvo koje je naravno sa svojim kapacitetom radilo dosta da takvu sliku i promeni, da pravilno informiše o tome šta se dogodilo u prošlosti.

Kao civilni aktivista i stručnjak za pitanja ratnih zločina i pravde za žrtve, šta je to sa čim ste se suočavali u takvom radu? Koje su to veće prepreke na koje nailazite? Imate li razočaranja, frustraciju u radu svo ovo vreme?

Nije lako baviti se ovim pitanjem. Uskoro će biti 20 godina od kada sam počeo da radim u Fondu za humanitarno pravo i sve vreme kroz svih 21 godinu, ja sam u kontaktu sa porodicama žrtava. Moja najveća frustracija je to što, bez obzira na to što smo pokušali da radimo maksimalno, i dalje ne vidim da smo imali neki veći uticaj i da smo uspeli da promenimo mnogo toga, ni u politikama zvaničnih institucija, a bogami ni društva.

Ipak, imate kvalitetnu bazu podataka…

Da, mi smo razvili jako dobar program neformalnog obrazovanja mladih o suočavanju sa prošlošću. Održali smo ogroman broj predavanja u srednjim školama, organizujemo i sopstvene škole, ali na institucionalnom nivou, nismo uspeli mnogo toga da promenimo, i to je naravno frustracija. A ne mogu da zamislim kako je onda porodicama nestalih. Evo danas, na Međunarodni dan nestalih, ima još 1630 porodica koje već 21 godinu čekaju informacije o svojim članovima i ne znaju istinu o njihovoj sudbini. To mora da je jako strašno i bolno za njih.

Pravo žrtava na pravdu je ključno, ali ne možemo da očekujemo da će za mnogo žrtava doći i do pravednog epiloga – da počinioci odgovaraju za svoja dela. A ako je to nemoguće bilo do sada, a sami ste spomenuli da sećanja blede, neki svedoci su već preminuli, život čini svoje, dakle, ako ne možemo to, barem je za oba društva, institucije i pojedince i porodice nestalih važno da makar priznamo te žrtve – da priznamo njihovu bol.

Najgora stvar je ukoliko mi i dalje nastavimo da negiramo njihove žrtve. Ukoliko nastavimo da negiramo žrtve, onda na žalost u nekim drugim prilikama možemo da dođemo ponovo do ponavljanja sukoba.

Hvala što ste govorili za KoSSev.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.