Bizmarkova poruka

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Piše: Demuš Šaša (Demush Shasha)

Sposoban da pravi koalicije i odličan u podeli protivnika. Ono što nije mogao da postigne razumevanjem i dijalogom, postigao je cenkanjem i nagradama, ono što nije mogao da postigne cenjkanjem i nagradama, postigao je pretnjom i nasiljem. Bizmarkov život je lepo ogledalo za razumevanje tajni uspešnog lidera.

Šta lidere čini liderima? Šta ih čini posebnim? Zašto je istorija za neke pojedince sačuvala jedinstveno mesto, dok su drugi zakopani duboko u groblju vremena? Zašto je među milionima Francuza upravo Napoleon uspeo da pobedi u trci za vrh?

Na ovakva pitanja pokušava da odgovori istoričarka Margaret Mekmilan u knjizi „Ljudi istorije“. Slika koju Makmilan slika pred nama o vođama istorije, stranicu za stranicom, nije jednostavna i lepa slika. A u stvari, ne mora ni da bude tako.

Životi vođa nisu jednostavni i lepi. Lideri moraju biti plemeniti, ali moraju biti i lažljivi. Moraju imati principe, ali moraju biti i fleksibilni. Moraju biti velikodušni, ali moraju biti i nemilosrdni. Trebalo bi da budu optimisti, ali i da budu cinični. Moraju da grade saveze, ali i da ih izdaju. Treba da slave uspehe, ali i da uče iz grešaka.

Oni moraju biti stratezi i vizionari da vide budućnost, ali takođe moraju da budu taktički i operativni da bi se nosili sa današnjicom. I sve ovo, i još mnogo toga, moraju da rade u isto vreme kada njihovi neprijatelji pokušavaju da ih ubiju – figurativno ili ne.

MakMilan postiže narativ o važnosti svih ovih svojstava odabirom nekih lidera koji su, prema njenom sudu, uspeli da poseduju ova svojstva i uspeli su da pravilno pročitaju okolnosti i dinamiku tog vremena.

Sumirajući knjigu od 200 stranica u dve reči, Makmilan sugeriše da su postojala dva ključna faktora koja su odvojila vođe istorije od njihovih konkurenata: hrabrost i sreća. Ničiji život to ne ilustruje bolje od Bizmarkovog.

Bizmark nikada nije nameravao da bude vođa. U stvari, njegovi počeci su bili monotoni. Bizmark je odrastao u bogatoj porodici, ali bez porodične harmonije. Njegov otac je bio ljubazan i topao čovek, ali neodlučan i pokoran. Dominantna figura u porodici bila je Bizmarkova majka: inteligentna, lepa, ali hladna dama.

Nije bilo bračne ljubavi između para i to je imalo posledice po Bizmarka. U školi je Bizmark bio prosečan i nije pokazivao nikakve posebne sposobnosti. Fakultetske godine je proveo uglavnom uz alkohol, kumove i žene. Morao je da napusti svoj prvi diplomatski posao jer je bio izuzetno lenj i istovremeno nakupljao ogromne dugove. To ga je nateralo da se povuče iz državnih poslova i vrati na porodičnu farmu.

Tamo je Bizmark bio toliko uznemiren da je razmišljao o samoubistvu. U ovom trenutku sudbina interveniše u Bizmarkov život kako bi zauvek promenila tok istorije i njegov život. Godine 1847. jedan od poslanika Bizmarkove oblasti umire nakon kratke bolesti.

Zemljovlasnici koji su imali veliku moć (moderni oligarsi) izabrali su Bizmarka (takođe oligarha) da ih predstavlja u pruskom parlamentu. Bizmark brzo shvata igru politike i počinje da se ističe u njoj.

Godine 1861. Pruska se našla u političkoj krizi kao rezultat institucionalnog sukoba između novog konzervativnog kralja Vilijama i liberalnog pruskog parlamenta. U svemu tome, Bizmark i Vilijam I uspostavljaju savez koji će Bizmarka učiniti premijerom Pruske.

Kao premijer, Bizmark bi se pokazao kao izvanredan politički izvršilac – sposoban da pravi koalicije i odličan u podeli protivnika. Ono što nije mogao da postigne razumevanjem i dijalogom, postizao je cenkanjem i nagradama, ono što nije mogao da postigne cenjkanjem i nagradama, postizao je pretnjom i nasiljem. Drugim rečima, Frenk Andervud svog vremena.

Liberali koji su ga mrzeli okrenuli su mu se kada su shvatili da je nacionalizam moda tog vremena. Socijalisti su bili zadovoljni Bizmarkovom izbornom reformom i modernijim programima socijalne zaštite. Tako je Bizmark bio spreman da sarađuje iz bilo kog ugla, ali da nikome ne veruje. Osim jednom čoveku: kralju Vilijamu I.

Pruski kralj je bio plemenit čovek, ali ne baš vešt u političkim igrama. Drugim rečima, bio je suprotnost svom premijeru. U stvari, kralj nije voleo Bizmarka. Njihov odnos bi karakterisale stalne tenzije. Glavni razlog za tenzije biće neograničeno i efikasno vršenje vlasti od strane Bizmarka, kada bi u stvari trebalo da bude sluga kralja.

Drugim rečima, Bizmark je koristio formalnu moć kralja kao fasadu za svoju stvarnu moć. Posle takve epizode ​​napetosti, kralj se požalio prijateljima da je „gubljenje biti kralj pod Bizmarkom“.
S druge strane, česte nesuglasice sa kraljem dovodile su Bizmarka nekoliko puta veoma blizu ostavke. Međutim, uprkos njihovim neslaganjima, Bizmark i Vilijam su shvatili da njihove sudbine zavise jedna od druge i tako su formirali jedan od najuspešnijih političkih saveza u istoriji čovečanstva.

Savez koji će biti krunisan ujedinjenjem Nemačke i postavljanjem temelja moderne nemačke države. A u njihovoj vezi je i druga sudbina koja je obezbedila Bizmarku mesto u istoriji.

Bizmark je imao sreću da su okolnosti tog vremena i zdravlje omogućili kralju Vilijamu I da ostane na vlasti dvadeset sedam godina. To je omogućilo Bizmarku stabilnost i vreme da sprovede svoju viziju ujedinjene i moderne nemačke države. Da je došlo do promena u kraljevskom rukovodstvu, sasvim je izvesno da bi to usledilo nakon Bizmarkove smene. Što se zapravo dogodilo nakon smrti Vilijama I.

Dakle, sreća je svakako bila važan deo Bizmarkovog života, ali kako se kaže: sreća je roditelj hrabrih. I ovo je druga Bizmarka svojina, koja mu je obezbedila mesto na pijedestalu istorije.
Ujedinjenje Nemačke je dugo bilo najuzvišeniji cilj nemačkog naroda. U vreme Bizmarka politička scena je bila podeljena na dve, da li ovo ujedinjenje treba uzvesti diplomatskim putem ili silom.
Bizmark je bio odan učenik rata i jake države i bio je ubeđen da će do ujedinjenja doći samo nasilnim sredstvima. Tako je u najpoznatijem političkom govoru svog života izašao pred pruski parlament i rekao:

„Ovo najvažnije pitanje našeg vremena neće se rešiti demokratskim govorima i odlukama, već krvlju i gvožđem. Sledi jedan od najbržih političkih i ekonomskih uspona jedne zemlje u istoriji čovečanstva, pobeda u tri uzastopna rata i krunisanje ujedinjenjem Nemačke.

Ali Bizmark nije bio svestan da će ono što će biti srećan kraj za njegovu viziju biti i početak tragedije za evropski kontinent. Bizmark je dao Nemačkoj ujedinjenu zemlju, ali je liderima koji su došli posle njega prepušteno da odgovore šta sada treba da rade sa ovim komadom zemlje.

Nedostatak odgovora na ono što je istoriografija upoznala kao „nemački znak pitanja“ ponovo će podvući važnost lidera u određivanju toka čovečanstva.