Bataković: Trebalo bi da zapretimo povlačenjem iz Briselskog sporazuma

(Tekst je izvorno preuzet)

Sila određuje nova pravila, koja onda, vremenom, postanu deo međunarodog prava. Stoga sam, oko čitavog procesa koji se zahuktao oko prijema Kosova u Unesko, veoma skeptičan. Koraci koji predstoje u proceduri prijema malo zavise od Srbije. Jedini opipljivi način da se to spreči je da se ozbiljno, a ne samo formalno zapreti povlačenjem Srbije iz Briselskog dijaloga, izjavio je u intervjuu “Dnevniku” direktor Balkanološkog instituta SANU srpski diplomata i istoričar, Dušan Bataković. On upozorava da je albanizacija Kosova i protezanje njegovog navodno albanskog identiteta u daleku prošlost, uz naučno nedokazivu vezu sa antičkim Ilirima, deo dugoročne kampanje koja se sprovodi sistematski već više decenija, uz sadejstvo mnogih stranih političkih kabineta i tamošnjih naučnih institucija, uključujući i uticajne lobističke grupe.

Da li je moguće i kojim diplomatskim putem sprečiti članstvo Kosova u UNESKO i koliko je to značajno za očuvanje srpske baštine na Kosovu i Metohiji?

Ovo pitanje se ne može sagledati izvan ogromne podrške koju samoproglašeno Kosovo uživa među velikim silama i uticajnim zapadnim državama. Poslednjih godina, a posebno od Briselskog sporazuma, sklopljeni politički arnažmani s Prištinom išli su linijom krupnih ustupaka Albancima, a redovno su silom adminstrativnih i političkih pritisaka nametani Srbima na severu, uz tek poneki, uglavnom nedorečen i neuspešan pokušaj da se zaštite interesi tamošnje srpske zajednice i dodatno obezbede status i sigurnost ugrožene srpske baštine. Sadašnje diplomatske inicijative Beograda veoma su zakasnele, uglavnom jednokratne reakcije, lišene osmišljenih koraka u slučaju negativnog ishoda. Nemam uvid u interne sporazume naših predstavnika u Briselskom dijalogu, ali se stiče utisak da duga serija ustupaka Albancima još nije okončana.

Dvosmisleni odnos postoji i prema Rezoluciji 1244 koja ostaje samo formalno pokriće za pojedine akcije, dok je preko sto država već priznalo Kosovo. A sila određuje nova pravila, koja onda, vremenom, postanu deo međunarodog prava. Stoga sam, oko čitavog procesa koji se zahuktao oko prijema Kosova u Unesko, veoma skeptičan. Koraci koji predstoje, u proceduri prijema, malo zavise od Srbije. Jedini opipljivi način da se to spreči je da se ozbiljno, a ne samo formalno, zapreti povlačenjem Srbije iz Briselskog dijaloga.

Kako napreduje albanska propaganda i da li publikacija o našoj baštini na engleskom, može postati deo diplomatskog nastupa države pred svetom?

Albanizacija Kosova i protezanje njegovog navodno albanskog identiteta u daleku prošlost, uz naučno nedokazivu vezu sa antičkim Ilirima, deo je dugoročne kampanje koja se sprovodi sistematski već više decenija, uz sadejstvo mnogih stranih političkih kabineta i tamošnjih naučnih institucija, uključujući i uticajne lobističke grupe. Teorija o Albancima kao direktnim potomcima antičkih Ilira čini sve Srbe (tada još pod opštim imenom Slovena, doseljene negde u šestom veku posle Hrista) „uljezima“ na albanskoj etničkoj teritoriji. To je više jedan mobilizacioni nacionalni program, nego što je pouzdano naučno znanje koje se uči u školama po Albaniji i na Kosovu, ali i svuda gde se predaje istorija na albanskom govornom području. To je samo deo šireg političkog mozaika koji se postepeno slaže kako bi se, u što kraćem roku, a u skladu s rezultatima posleratnog etničkog čišćenja, izmenio nacionalni i kulturni identitet ovog prostora, gde je prvi i osnovni preduslov brisanje srpskog predznaka na svetski značajnoj kulturnoj baštini od Dečana do Gračanice.

U nameri da se bujanju ovakve, pseudonaučne literature odgovori argumentima nauke, uz verodostojna dokumenta i upečatljiva svedočanstva, krenulo se u pripremu knjige-tapije o našoj baštini i istoriji na Kosovu i Metohiji. Pod uredništvom vladike zapadnoevropskog Maksima, u izdanju Sebastijan Presa iz Los Anđelesa, nastala je monumentalna knjiga na engleskom jeziku, po uzoru na „Zadužbine Kosova“ iz 1987, ali je ova drugačije strukturisana, prilagođena zapadnoj publici. Ja sam kao ko-urednik, bio zadužen za njen istorijski deo, praktično polovinu knjige, i sa ekipom saradnika iz Balkanološkog instituta SANU nekoliko meseci, bukvalno danonoćno, prikupljao dragocenu dokumentarnu i slikovnu građu, kako bi ih složili na upečatljiv način. Duhovna i kulturna baština Srba, ovde prikazana uverljivo i argumentovano, zamišljena je da bude naša tapija za Unesko, ali državne institucije ovu dragocenu knjigu nisu ni otkupile ni razdelile. Veliki deo sredstava prikupila je, na poziv vladike Maksima, naša dijaspora. Knjiga ni nije štampana da bi bila komercijalno izdanje, nego da se otkupom tiraža prikupe sredstva za njen prevod na druge jezike – u planu je pre svega prevod na francuski. Još nije kasno da se Predsedništvo, vlada, MSP i kancelarije za Kosovo zainteresuju za ovo izdanje i da njegovu argumentaciju uključe u šire stavove državne politike.

Koliko je značajno zajedničko delovanje države i Crkve, koja se odazvala pozivu Ivice Dačića i šta je s mestom SANU, ostalih nacionalnih institucija pa i uglednih pojedinaca i naučnika u bici kojom se određuje sudbina našeg nasleđa?

Bilo bi više nego korisno da već pomenuto monumentalno delo o našoj baštini na KiM, gde ima mnogo tekstova naših najuglednijih duhovnika, članova SANU, profesora univerziteta kao i uglednih stranih naučnih stručnjaka, bude tačka daljeg okupljanja i razrađivanja strategije daljeg nastupa. Pojačanu aktivnost SANU ovde treba posebno istaći.

Mislite li da bi i prestolonaslednik Aleksandar trebalo da u ovom slučaju ima svoj posebni angažman u svetu?

Nj.K.V. Aleksandar, sin pokojnog kralja Petra II, možda je jedini Srbin iz političke sfere koji ima besprekornu međunarodnu reputaciju. Naš je nedopustivo veliki propust, zapravo katastrofalna greška, što se njegova znanja, politički uticaj kod međunarodnih činilaca, i to ne samo na evropskim dvorovima, ne koristi, jer on može bolje od drugih da zagovara i interese Srbije i civilizacijske vrednosti demokratije, multikuluralnosti, solidarnosti i međuverske tolerancije.

Kada kažete „cilj je albanska crkva”, šta podrazumevate pod tim?

U više navrata sam skretao pažnju na agresivna nastojanja Albanske pravoslavne crkve da srpsku pravoslavnu baštinu na KiM predstavi kao vizantijsko spomeničko nasleđe „pravoslavnih Kosovara“, tj. Albanaca. Na Kosovu nema brojnije pravoslavne populacije, ali, po stvaranju ujedinjene „prirodne“ odnosno „Velike Albanije”, onda bi ulazak albanskih pravoslavaca u bratstva srpskih manastira na KiM sve do konačnog preuzimanja, po mojoj proceni, bio logičan tok stvari u dobro orkestriranom preotimanju srpske baštine.

Jesmo li i koliko više od drugih robovi i žrtve sopstvene istorije?

– Pola stoleća ispiranja mozgova komunističkom propagandom nije moglo a da ne ostavi porazne posledice na našu kolektivnu svest. Ideološke podele su i dalje velike i veoma zabrinjavajuće, jer su do konfuzije pomešani ili često neopravdano razdvojeni pojmovi srpstva i jugoslovenstva, titoizma i modernizacije, rodoljublja i evropejstva. Kod nas, na žalost, preovlađuje provincijski evropeizam, kao palanački odsjaj samoupravnog socijalizma, koji je bez neophodnog kontinuiteta sa novijom srpskom tradicijom, onom, modernom i evropskom, na koju smo svi, s razlogom, ponosni. 

Glavni kurs određuju Berlin i Pariz

Bili ste ambasador u Grčkoj i Francuskoj, državama koje su veoma osetljive na tradiciju i sopstevno nasleđe. Šta očekivati od Francuske i uticajnih država u Unesku i da li kao doskorašnji diplomata i intelektualac s ugledom u svetskim krugovima činite neke lične korake?

Ne bez razočarenja pratim kako pojedine države u kojima sam donedavno predstavljao Srbiju, sada aktivno, s neobičnim entuzijazmom, lobiraju za prijem Kosova u Unesko. Već treću godinu sam van diplomatskih i političkih tokova, iako me povremeno strani diplomati konsultuju oko određenih spoljnopolitičkih pitanja. Uporedo s tim, prevashodno preko naučne mreže i poprečnih veza u diplomatskim i vojnim krugovima nastojim da objasnim određene procese i upozorim na opasnosti po evropske vrednosti i ukupnu stabilnost na našem kontinentu. Ne treba međutim zaboraviti, da zapravo i nema, bar na Zapadu, samostalnih državnih politika prema Balkanu: glavni kurs se određuje u koordinaciji Berlina i Pariza u Briselu, a usaglašava sa Londonom i centralom u Vašingtonu. Razlike, kojima mi ponekad pridajemo veliki značaj zapravo su samo nijanse.

Dnevnik.rs

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.