Alternativa normalizaciji: Vreme je za evropski New deal

Albansko-srpski dijalog, a i život kao komšije, stariji je od Briselskog dijaloga Kosova i Srbije s ciljem normalizacije. Prvi dijalog nije prestajao ni u toku vojno-policijske represije i oružanih sukoba, posebno 1997-1999 godine. On je tada pripadao manjini u intelektualnim i političkim krugovima i većini takozvanih običnih građana sa obe strane. Briselski dijalog je obuhvatio vlasti, ali ne javnost. On je nastavak onog prvog dijaloga, ali nema garancija da će biti uspešan ako ne uključi javnost.

Uvek se albansko-srpski dijalog ticao pitanja opstanka, ili takozvanih životnih pitanja, a u političko-institucionalnoj ravni – izgradnji institucija Kosova i statusa, kako nacionalnih zajednica, tako i Kosova. To posebno važi od 2008 godine.

Pitanje statusa se ne može izbeći, mada se može odlagati. Odlaganje može biti u cilju stvaranja uslova da se ovo pitanje reši, ili u cilju kupovanja vremena da se započnu novi sukobi oko „kontrole teritorije“. Još 2005. godine pisao sam, pisao i objašnjavao u Srbiji – da je interes Srbije i Srba da povedu novi dijalog u kome bi se vodili mantrom „vojno-policijska kontrola teritorije u zamenu za razvoj“! Mantra je naišla na podršku mnogih u tadašnjoj vlasti, a i u međunarodnim krugovima. Ali, došla je prerano. Zapravo, nije imao ko da je brani kad su je napali oni koji su jako dobro živeli od tadašnjeg odsustva vladavine prava, nerešenih odnosa, te i šverca. Oni su dobili podršku Čovića u njegovoj borbi za opstanak na čelo institucije, čiji rad, do dana današnjeg, vlasti nisu preispitale sa stanovišta krivičnog prava. Tadašnji vladari Srba sa Severa Kosova su uzvikivali „Neki bi da prodaju Kosovo za pare!“. Naravno, oni su nastojali da za sebe sačuvaju privileguje ‘naplaćivanja’ usluga koje navodno daju Beogradu u odbrani „najskuplje srpske reči“. I to se potvrdilo u Danteovom zapažanju „nacionalizam je ideologija secikesa“!

Činilo mi se da je formula dve Nemačke prihvaćena i da služi svrsi. Odnosno da će se prvo rešavati pitanje suvereniteta, koje je u mnogom razjašnjeno kroz Briselski dijalog, a da su se „strane dogovorile da se ne slažu o međusobnom priznanju“. No, bilo je jasno iz stalnog dramatizovanja pitanja „priznanja Kosova“ od strane nekadašnjeg predsednika Srbije Nikolića da to i nije baš kako izgleda. Tom glasu su se, u očekivanju novih izbora, nedavno pridružile i poruke Rame, Tačija – da imaju alternativu Briselskom dijalogu, na šta su odgovorili „branioci Aleksandra Vučića“ – pre svega, Ivica Dačić i Aleksandar Vulin i, naravno, Đurić Marko!

Šta im se može reći? Izbor nije samo na vama. Ali, ako vas podrže vaši građani i kopatriote, morate da ponudite stvarnu alternativu procesu normalizacije. Setite se bivše Jugoslavije. Kad je ona stavljena pred izbor – reforme, ili šovinizam, nije bilo nikoga da je brani, a njeni građani su završili u preraspodeli ekonomske, socijalne i političke moći, odnosno u nasilju i ratu.

To da li će i kada Kosovo biti realizovano kao priznata nezavisna država, ili, kako je napisao Šalja, kao „međunarodno stabilna država“, sada je teško odgovoriti. Sigurno je jedino da se to može rešiti samo mirnim putem u okolnostima da se na nivou Kosova, a i Srbije, jačanjem demokratskih procedura i institucija, dođe do demokratskih političkih elita koje bi zaista bile u stanju da poštuju preuzete obaveze, što bi sigurno bila novina, ili „okretanje novog lista“. Lično sam uvek tvrdio da je mantra nikada niko neće priznati Kosovo – licemerna i blokirajuća, kako za Srbiju, tako i za EU i Kosovo, naravno. Iz formule „dve Nemačke“ sledi da će se o tome raspravljati kad se steknu okolnosti. Što se Srbije tiče, bilo bi dobro da to poveže sa sopstvenim punopravnim članstvom u EU. Dakle, „razgovaraćemo o tome kad budemo punopravna članica EU!“

Poslednjih meseci nam potvrđuju da je u sadašnjim elitama previše onih za koje su devedesete godine, pa i period oružanih sukoba, bile „zlatne godine“. U njima su oni iznikli kao „nova vladajuća klasa“. Iz njihove perspektive nema razloga da odustaju od svojih snova i interesa koje su tada zagovarali i u mnogome ostvarili. S obzirom na to da obezbeđuju i „demokratsku legitimaciju“, igrajući se izbora svake druge godine i pridobijajući potrebnu podršku za opstanak na vlasti, biće potrebne mnoge godine da se uspostave „normalni odnosi“. To je ono što je započeto sa Briselskim dijalogom, a iz brojnih susreta u okviru ovog dijaloga proisteklo je 28 sporazuma i dogovora, kao i brojni „dogovoreni zaključci“, akcioni planovi, tehnički protokoli, itd. (zajednički naziv za ove je „Briselski sporazum“ ili „briselski sporazumi“). Do maja 2017. godine, za samo četiri se može reći da su ispunjeni, što je svakako skroman rezultat.

Znalo se, ali se na to javnost nije pripremala, da je Briselski dijalog i njegov krajnji cilj „puna normalizacija“, u stvarnosti dostižan kroz mnoge korake; da je to dugo, ali ne i beskonačno putovanju koje treba da učine obe strane. Po svom određenju, normalizacija nije samo normalizacija odnosa između Srbije i Kosova, nego i „normalizacija“ Srbije i Kosova. I tu je stvarni problem. Jer, kako da upravljate tako složenim procesom i da rešavate mnoštvo uzajamno povezanih problema, kako onih nasleđenih, tako i onih koji nastaju i iz samog Briselskog dijaloga, odnosno procesa normalizacije, kada, na primer, nema vizije, ni strategije reformi, odnosno održivog razvoja za narednih 25 i 50 godina?

S tog stanovišta je jasno zašto je sadašnji dijalog ranjiv i pod uticajem kratkoročnih interesa i kalkulacija onih koji ga vode. I, nažalost, on ima alternativu samo da, po mom sudu, nije u interesu većine na Kosovu i u Srbiji, ali ni u regionu. Mada, može biti u interesu onih koji ne žele da se odreknu svojih interesa i vlasti, zarad „normalnog života“. U ovom momentu, čini mi se, više se pitaju stranci o tome da li će i kuda krenuti ovaj brod, nego njegovi postavljeni kapetani.

Pre svega, to zavisi od toga da li će EU i Amerika progovoriti glasnije i jasnije jednim glasom, nego što to danas čine. Strepnja od narastajućeg ruskog i turskog interesa je opravdana, ali ne i dovoljna da taj „jedinstveni glas“ bude prihvaćen i od ljudi koji na Kosovu, u Srbiji i na Zapadnom Balkanu žive. Potrebno je da se odreknu iluzije da je dovoljno samo političko izjašnjavanje za „zajedničku evropsku budućnost“. Neka se samo sete početaka izgradnje sopstvene stabilnosti i razvoja. Dakle, vreme je za „New Deal EU“ koji bi kao integralni deo imao „New Deal Western Balkan“. To bi sigurno uslovilo i da Srbija izgradi svoje „New Deal Serbia“, ili Petnaestogodišnji program obnove i održivog razvoja. Ne znam šta bi tu smetalo da se i Kosovu omogući, ili da se podrži u planiranju sopstvenog razvoja.

U nadi da ćemo održavati mir, ma kako nesavršen bio, te da ćemo nastaviti da, na „+383…“, raspravljamo o pitanju uozbiljavanja Briselskog dijaloga, jačanja međusobne saradnje i napredovanje u procesu normalizacije, iščekujem pismo mog Prijatelja, ili Omiljenog Neprijatelja.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.