Šta očekivati od oktobarskog samita EU

Dok se lideri Evropske unije 15. i 16. oktobra okupljaju u Briselu, pažnja medija verovatno će prvenstveno biti usmerena na oštru borbu oko budžeta EU, pošto će 27 premijera i predsednika prvi put ozbiljnije pokušati da postignu konsenzus o dugoročnom budžetu Unije za period od 2028. do 2034. godine.

U tome neće uspeti, jer su samiti već planirani za novembar i decembar, kada bi eventualno mogao da bude postignut konačni dogovor. Međutim, nema garancija da će dogovor biti postignut ni tada, pošto predlog budžeta od 1,6 biliona evra (1,78 biliona dolara) izaziva podele između severnih zemalja poznatih kao „štedljive“, koje traže veća smanjenja, i ostalih članica, koje zahtevaju povećanje budžeta ili, u najmanju ruku, zadržavanje na sadašnjem nivou.

Borbe oko novca u Briselu obično su najžešće i najduže traju, skrećući pažnju EU sa većih međunarodnih pitanja sa kojima se suočava, poput rata u Ukrajini, pa čak i sopstvenog procesa prijema novih članica.

Ipak, nacrt zaključaka samita EU, do kojeg je došao Radio Slobodna Evropa (RSE), pruža određene naznake o tome šta Unija namerava da preduzme u narednim mesecima u vezi sa nizom pitanja spoljne politike.

Finansiranje Ukrajine

Početkom septembra u Briselu i Kijevu iznenada je izbio politički potres, nakon što su ukrajinski zvaničnici počeli da upozoravaju na manjak sredstava za vojsku koji bi mogao da dostigne 27 milijardi dolara.

Usledila je velika neizvesnost, dok su iznošene različite brojke, a ukrajinski i evropski zvaničnici počeli da razmatraju u čemu je problem i da li bi zajam od 90 milijardi evra (100 milijardi dolara), koji je EU početkom godine odobrila Kijevu za 2026. i 2027, uz po 45 milijardi evra predviđenih za svaku godinu, trebalo restrukturirati. Jedna od mogućnosti bila je da se deo novca planiranog za 2027. isplati ranije.

Izvori iz EU upoznati sa razgovorima rekli su RSE-u da promenljive procene ukrajinskih potreba odražavaju situaciju koja se brzo menja. Objasnili su da rastu troškovi vojne opreme koju Ukrajina namerava da kupi, kao i izdaci za plate vojnog osoblja i naknade porodicama poginulih vojnika.

Ipak, preraspodelom sredstava u nacionalnim budžetima i finansijskom podrškom drugih međunarodnih partnera, Kijev je uspeo da pronađe načine za pokrivanje najhitnijih potreba.

To potvrđuje i nacrt zaključaka samita, u kojem se navodi da Evropski savet „pozdravlja tekuće isplate Ukrajini iz zajma za podršku Ukrajini od 90 milijardi evra za 2026. i 2027. godinu, uključujući nedavne isplate od 5,34 milijarde evra“. Takođe se pozdravlja činjenica da su identifikovani izvori za pokrivanje budžetskih i odbrambenih potreba Ukrajine za 2026. godinu.

Međutim, time priča nije završena.

Iako su sredstva za 2026. za sada obezbeđena, diplomate EU smatraju da će Ukrajina preostalih 45 milijardi evra potrošiti tokom prve polovine 2027. godine. To znači da bi finansijski jaz, koji je izbegnut ove zime, mogao ponovo da se pojavi godinu dana kasnije.

Zbog toga će EU morati da pronađe dodatni novac, pošto novi dugoročni budžet Unije, za koji se očekuje da će uključivati više sredstava za Ukrajinu, neće početi da se primenjuje pre 2028. godine.

Zato je veoma moguće da će se u nekom trenutku ponovo pokrenuti razgovor o korišćenju milijardi evra zamrznute ruske imovine koja se nalazi u EU. To se sigurno neće dogoditi na samitu ove nedelje, ali bi pitanje moglo da se vrati na dnevni red samita planiranih za novembar i decembar, a gotovo sigurno će ponovo biti aktuelno početkom naredne godine.

Simbolične sankcije i neprijatnost za Estoniju

U nacrtu zaključaka samita navodi se da „Evropska unija ostaje odlučna da dodatno poveća pritisak na Rusiju kako bi okončala svoj brutalni agresorski rat i uključila se u smislene pregovore koji vode ka miru. Evropski savet pozdravlja nedavno usvajanje 21. paketa sankcija, kao i znatan broj dodatnih mera kojima su pojedinci i subjekti uvršteni na liste sankcija“.

Iako ovo na prvi pogled deluje kao direktan poziv na uvođenje novih sankcija Moskvi, postoji mala, ali važna razlika.

Prethodnih godina i na ranijim samitima lideri EU dosledno su pozivali na dodatne mere, podrazumevajući nove pakete sankcija. Međutim, nakon poteškoća koje su pratile 21. paket sankcija, usvojen tek u julu posle brojnih nesuglasica, jasno je da se Unija postepeno udaljava od uvođenja novih ekonomskih sankcija. Umesto toga, sada se uglavnom usredsređuje na dodavanje novih imena na crnu listu sankcionisanih.

Iako brojka od gotovo 1.600 novih imena, zvanično odobrenih 12. oktobra, deluje impresivno i predstavlja najveće pojedinačno proširenje liste sankcija EU do sada, reč je o osobama i subjektima koji nisu poznati široj javnosti. Svi oni pripadaju ruskom vojno-industrijskom kompleksu, koji od samog početka ima veoma malo imovine u EU.

Ipak, ni ova naizgled jednostavna proširenja liste nisu prošla bez problema.

U neprijatnoj situaciji našla se Estonija, jedna od najodlučnijih zagovornica sankcija, koja je zatražila da se sa prvobitno predložene liste, koju je video RSE, uklone jedna kompanija i jedna osoba. Reč je o fabrici Solikamsk, koja izvozi retke materijale, i njenom izvršnom direktoru Ruslanu Dimuhamedovu.

Pošto najveći deo izvoza ove kompanije u EU odlazi u Estoniju, baltička država potvrdila je da je tražila da ona ne bude sankcionisana.

U izjavi za RSE, predstavništvo Estonije pri EU navelo je da „kompanija snabdeva NPM Silmet, sa sedištem u Estoniji, materijalima od strateškog značaja za Evropu. Evropske industrije koje zavise od NPM Silmeta uključuju proizvođače električnih automobila, proizvođače vetroturbina, kao i sektore elektronike, automobilske industrije i vazduhoplovstva širom Evropske unije“.

U izjavi je takođe istaknuto da „NPM Silmet aktivno traži alternativne izvore materijala koje uvozi iz Rusije. Estonija će naredne godine ponovo razmotriti uvrštavanje ruske kompanije i pomenute osobe na listu“.

Sve ovo pokazuje da čak i najodlučnije pristalice Ukrajine u EU imaju nacionalne ekonomske interese povezane sa Rusijom, kojih jednostavno nisu spremne da se odreknu. Zbog toga napori Unije da uvede strože sankcije Kremlju deluju apsurdno.

Vize za ruske državljane

Dok tradicionalna politika sankcija za sada izgleda gubi na značaju, u Briselu sve više dobija na težini pitanje ograničavanja ulaska većeg broja ruskih državljana u EU.

Unija još radi na sprečavanju ulaska u svoj prostor Rusima koji su se borili u Ukrajini, a putuju sa šengenskim turističkim vizama. U nacrtu zaključaka samita poziva se na „brzu primenu mera koje se odnose na bivše ruske borce“.

To je najjasniji pokazatelj do sada da se čak i mediteranske zemlje poput Francuske, Italije i Španije, koje u velikoj meri zavise od turizma, približavaju dogovoru o merama koje bi od ruskih podnosilaca zahteva mogle da traže da prilikom budućih prijava za šengenske turističke vize dostave dokumentaciju o služenju vojnog roka.

Zanimljivo je da se u tekstu pominje i potreba za „preispitivanjem i pooštravanjem zahteva i politike izdavanja viza u vezi sa ruskim državljanima“.

Prema rečima zvaničnika EU, to znači da se radi i na ograničavanju teritorijalnog važenja ruskih turističkih viza, tako da njihovi nosioci više ne bi mogli slobodno da putuju širom šengenskog prostora, već bi morali da ostanu u zemlji koja im je izdala vizu.

Takođe se unapređuje predlog da se više ne priznaju ruske putne isprave koje nisu biometrijske, uključujući diplomatske i službene pasoše.

Kada je reč o ruskim diplomatama koji se već nalaze u EU, razmatraju se i mere za ograničavanje njihovog kretanja. Rusko diplomatsko i konzularno osoblje u zemljama EU trenutno, po pravilu, mora samo da obavesti vlasti kada putuje u drugu državu članicu. Prema novom predlogu, bilo bi neophodno prethodno dobiti odobrenje zemlje u koju nameravaju da putuju.

Razmatra se i mogućnost ograničavanja dužine boravka ruskog diplomatskog osoblja u zemljama u kojima je akreditovano. Evropske kontraobaveštajne službe nastoje da suzbiju dugogodišnje špijunske mreže, u kojima diplomate koje dugo borave u jednoj zemlji često imaju ključnu ulogu.

Crna Gora ulazi u odlučujući period

Ova nedelja biće ocenjena kao još jedan važan trenutak za proširenje EU. Albanija je zatvorila još jedno poglavlje pristupnih pregovora, istog dana kada su Moldavija i Ukrajina otvorile pregovore o više drugih poglavlja, nakon što su još jednom prevazišle početno protivljenje Mađarske.

Ipak, zemlja koju je sada najzanimljivije pratiti jeste Crna Gora, nesumnjivi favorit u procesu proširenja, koja ulazi u odlučujući period u nastojanju da do 2028. postane 28. članica EU.

U nacrtu zaključaka samita navodi se da „Evropski savet pozdravlja nastavak rada na izradi pristupnog ugovora sa Crnom Gorom i prima k znanju nameru predsedavanja Savetom da do kraja ove godine postigne dogovor o privremenom zatvaranju svih pregovaračkih poglavlja, na osnovu sprovođenja odgovarajućih reformi u Crnoj Gori“.

To zvuči obećavajuće, ali ne odvija se sve prema planu.

Izrada pristupnog ugovora, za koji se Evropska komisija i Podgorica nadaju da će biti u potpunosti dogovoren do proleća i potpisan tokom leta, za sada ne napreduje dovoljno brzo.

Radna grupa koja se bavi izradom ugovora i dalje se sastaje samo jednom nedeljno u Briselu. U ovoj fazi sastanci bi trebalo da se održavaju češće, što ukazuje na to da nisu sve članice EU podjednako zainteresovane za ubrzavanje procesa pristupanja Crne Gore.

I cilj da se sva poglavlja zatvore do kraja godine takođe deluje veoma neizvesno.

Tačno je da je Crna Gora 12. oktobra zatvorila pregovore o tri poglavlja, čime je broj zatvorenih poglavlja povećan na 21 od ukupno 33. Međutim, njihovo zatvaranje bilo je planirano još za septembar.

Postojale su i nade da će tokom ovog meseca biti zatvorena još četiri poglavlja, ali sada se to čini malo verovatnim pre novembra.

Hrvatska je odgovorna za većinu ovih kašnjenja, jer sa svojim manjim susedom i dalje ima veliki broj nerešenih bilateralnih pitanja.

Na primer, u oblasti saobraćaja, Zagreb je prvobitno izrazio zabrinutost zbog „kabotaže“, odnosno prava transportne kompanije iz jedne članice EU da pruža usluge u drugoj članici. Zabrinutost se odnosila na mogućnost da crnogorski prevoznici, sa nižim cenama, ugroze konkurentnost hrvatskih kompanija. To pitanje je u međuvremenu rešeno, ali Zagreb sada izražava zabrinutost zbog načina na koji funkcioniše crnogorska pomorska agencija.

Većina sporova, međutim, odnosi se na istorijska pitanja, koja bi se uobičajeno rešavala u okviru Poglavlja 31, koje obuhvata spoljnu politiku. Pošto Crna Gora još nije zatvorila to poglavlje, postoji rizik da se ovi sporovi prenesu i na pregovore o drugim poglavljima. Posebno zabrinjava činjenica da pregovori o zatvaranju Poglavlja 31 još nisu ni počeli.

Zahtevi Hrvatske obuhvataju nekoliko pitanja koja potiču iz jugoslovenskih ratova devedesetih godina.

Jedan primer je bazen „Zoran Gopčević“ u crnogorskom gradu Kotoru. Zagreb zahteva da objekat promeni ime, jer je Gopčević tokom sukoba bio stražar u logoru Morinj, u kojem su stotine hrvatskih zarobljenika držane u nečovečnim uslovima i izložene mučenju.

Zatim je tu pitanje broda „Jadran“, jedrenjaka sa tri jarbola izgrađenog 1933. godine, čija je matična luka istorijski bila hrvatski primorski grad Split i kojeg Zagreb želi da vrati pod hrvatsku kontrolu. Kada su 1991. izbili jugoslovenski ratovi, „Jadran“ se nalazio u Crnoj Gori, gde je ostao do danas. Podgorica tvrdi da joj pravo na vlasništvo pripada jer se brod nalazio na njenoj teritoriji u vreme raspada Jugoslavije.

Pored toga, postoje i sporovi oko kopnenih i morskih granica između dve zemlje, kao i razgovori o ratnoj odšteti u iznosu od više milijardi dolara, što bi moglo dodatno da uspori pristupne pregovore.

Košta najavio razgovor lidera EU o proširenju: Na stolu „šira Unija“, reforme i Crna Gora