Milan Panić, biznismen, nekadašnji premijer Savezne Republike Jugoslavije i čovek koji se 1992. godine suprotstavio Slobodanu Miloševiću na predsedničkim izborima u Srbiji, preminuo je 24. septembra u Pasadeni, u Kaliforniji. Imao je 96 godina.
U javnom sećanju na devedesete Panić će verovatno najčešće ostati zapamćen kao čovek koji je iz Amerike došao u Jugoslaviju usred rata, sankcija i ekonomske katastrofe, postao savezni premijer, a zatim kao njegov protivnik izašao na predsedničke izbore. Ali njegov život počeo je mnogo pre politike i, u mnogo čemu, bio je neobičniji od njegove kratke političke epizode.
Panić je bio jedan od onih ljudi čiji život nije stao u jednu zemlju, jednu profesiju ili jednu političku ulogu. Bio je Beograđanin, učesnik u ratu, biciklista, emigrant, američki preduzetnik, farmaceutski industrijalac, političar i, kasnije, čovek posvećen humanitarnom radu i ideji mira.
Od ratnog Beograda do Kalifornije
Rođen je 20. decembra 1929. godine u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata, prema biografskim podacima koje je sam iznosio, priključio se partizanima. Posle rata studirao je medicinu, ali je značajan deo mladosti proveo i na biciklu.
Takmičio se na najvišem nivou u tadašnjoj Jugoslaviji i nastupao na međunarodnim takmičenjima. Sport je, međutim, bio samo jedna od etapa njegovog života.
Tokom pedesetih godina napustio je Jugoslaviju i otišao u Sjedinjene Američke Države. U Kaliforniji je 1959. godine osnovao farmaceutsku kompaniju ICN Pharmaceuticals. Kasnije je govorio da je u posao ušao sa svega nekoliko stotina dolara i mašinom za pranje veša.
Od male kompanije napravio je međunarodnu farmaceutsku korporaciju, a decenijama je bio njen predsednik i izvršni direktor. ICN je naročito bio poznat po razvoju i komercijalizaciji antivirusnih lekova.
Taj deo Panićevog života imao je i svoju složenost. Njegov poslovni uspon pratili su sporovi i kontroverze, uključujući istrage i postupke povezane sa ICN-om. To, međutim, nije poništilo činjenicu da je od emigranta koji je u Ameriku stigao sa malo novca izgradio jednu od značajnih farmaceutskih kompanija svog vremena. A onda se, već kao ostvaren američki biznismen, vratio u otadžbinu.
U zemlju pod sankcijama
Godine 1992. Panić je prihvatio ponudu tadašnjeg predsednika SRJ Dobrice Ćosića da postane predsednik Savezne vlade.
Bio je to trenutak u kojem se teško mogla zamisliti teža politička pozicija. Jugoslavija je bila pod međunarodnim sankcijama, ekonomija je propadala, ratovi su već razarali prostor nekadašnje zajedničke države, a politička moć u Srbiji bila je koncentrisana oko Slobodana Miloševića.
Panić je, uprkos tome, došao iz Kalifornije u Beograd. Međutim, nije došao kao političar sa dugom partijskom karijerom, već kao čovek koji je napravio karijeru, stekao novac i izgradio život daleko od zemlje iz koje je otišao. Upravo zbog toga njegov povratak nije bio običan politički uspon.
Vrlo brzo postalo je jasno da neće biti samo formalni predsednik savezne vlade. Panić se otvoreno zalagao za mir i prekid ratova, a nekoliko meseci nakon stupanja na mesto premijera odlučio je da se suprotstavi i samom Miloševiću.
Na predsedničkim izborima u Srbiji u decembru 1992. godine nastupio je kao nezavisni kandidat uz podršku opozicione koalicije DEPOS. Osvojio je 32 odsto glasova, dok je pobedio Milošević. Nekoliko meseci kasnije Panić je podneo ostavku na mesto premijera i povukao se iz aktivne politike.
Za političku istoriju Srbije ostala je tako kratka, ali upečatljiva epizoda: čovek koji je već imao američki život i poslovni uspeh vratio se u zemlju u najtežem trenutku, preuzeo funkciju premijera, a zatim izašao na crtu čoveku koji je u tom trenutku imao gotovo potpunu političku kontrolu.
I na Kosovu je pokušao da razgovara
Za KoSSev je, međutim, posebno važan drugi deo Panićeve političke priče.
U oktobru 1992. godine Panić je doputovao u Prištinu i sastao se sa predstavnicima Srba i kosovskih Albanaca, uključujući Ibrahima Rugovu. Bio je to prvi direktan razgovor na tom nivou posle nekoliko godina. Panić je tada govorio o potrebi da se vrate mir, tolerancija, rad i prosperitet, dok su on i Rugova dogovorili nastavak razgovora i formiranje komisija koje bi se bavile pitanjima zakonodavstva, obrazovanja i ljudskih prava.
Prema radu Oksfordskog univerziteta o kosovskoj krizi, Panić je još tokom leta 1992. godine u razgovorima sa Rugovom obećavao obnovu samouprave za kosovske Albance, povratak Albanaca na Univerzitet u Prištini, vraćanje albanskih profesora, slobodu albanske štampe i slobodne izbore. U oktobru te godine, prema istom izvoru, doprineo je i oslobađanju Redžepa Osmanija, ministra obrazovanja tadašnje „paralelne vlade“.
Na taj deo Panićeve biografije KoSSev se i ranije osvrtao. U našem tekstu, objavljenom pre nekoliko godina, Panić je pomenut upravo kao premijer čija je vlada pokušavala da uspostavi drugačiji politički odnos prema kosovsko-albanskom pitanju. U tekstu se, uz pozivanje na istoričarku Mirandu Vikers, navodi i ocena da je Panić predstavljao potencijalnu opasnost za tadašnju političku strategiju kosovskih Albanaca upravo zato što je zagovarao obnovu ljudskih prava.
Ta epizoda danas vredi više od fusnote u njegovoj biografiji. Pokazuje da Panić svoju ideju mira nije ograničavao na odnose među velikim političkim centrima, već je pokušavao da razgovor otvori i tamo gde je tada izgledalo da su strane već duboko udaljene.
Čovek između dva sveta
Panićeva politička karijera bila je kratka. Njegov život nije. Posle odlaska iz politike vratio se Sjedinjenim Državama i nastavio da se bavi poslovanjem, ali i humanitarnim radom. Kroz svoju fondaciju podržavao je različite projekte, a godinama je ostao angažovan u zagovaranju mira i demokratije na Balkanu.
Možda je upravo zato Panića teško svesti na jednu odrednicu. Nije bio samo „Miloševićev protivkandidat“, kako će ga pamtiti politička istorija devedesetih. Nije bio ni samo američki biznismen srpskog porekla, kako ga opisuju biografske beleške nakon njegove smrti.
Bio je čovek koji je jednom otišao iz zemlje i u drugoj napravio novi život, a onda se, kada je prvoj zemlji bilo najteže, vratio u nju.
U politiku je ušao sa iskustvom čoveka koji je već nešto izgradio. Iz nje je izašao kada je postalo jasno da za svoje ideje nema dovoljno političke moći. Ali je i u tom kratkom vremenu pokušao ono što će u godinama koje su usledile biti sve teže: da razgovara sa suprotnom stranom, da rat zameni politikom i da politiku vrati ideji da može služiti miru.
Milan Panić otišao je iz Beograda kao mladić. Vratio mu se kao čovek koji je u Americi već imao sve razloge da ostane. Možda je baš u tom povratku, više nego u njegovoj izbornoj kampanji ili funkciji premijera, sadržan najvažniji deo njegove biografije.
Vratio se u zemlju kojoj je, u tom trenutku, bio potreban mir.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
