Aljbin Kurti nije se u večerašnjoj reakciji na presudu četvorici bivših čelnika OVK zadržao na oceni da je ona „neprihvatljiva nepravda“. U sedmominutnom obraćanju povezao je nastanak Specijalizovanih veća sa ruskim i srpskim poslanikom u Savetu Evrope, ponovo otvorio „Žutu kuću“ i trgovinu organima, govorio o „jednoetničkoj pravdi“, selektivnom mandatu suda, svedočenjima zapadnih zvaničnika i oslobodilačkom karakteru OVK. To nisu novi argumenti – neke od njih poslednjih meseci iznose i pojedini analitičari i predstavnici civilnog prostora. Međutim, dokumenti Saveta Evrope, nalazi Klinta Vilijamsona, pravni okvir Specijalizovanih veća i sama današnja presuda pokazuju da između pojedinih činjenica na koje se Kurti poziva i zaključaka koje iz njih izvodi ostaje značajna razlika.
Kurti: Presuda Tačiju i ostalima „neprihvatljiva nepravda“, „u ime naroda Kosova“ prazna formula
Da li je „sve počelo“ sa ruskim Kosačevom i srpskim Aligrudićem?
Kurti je kazao: „Kao što znamo, sa optužbama u Savetu Evrope ruskog poslanika Konstantina Kosačeva i onog srpskog Miloša Aligrudića sve je počelo 15. aprila 2008.“
Datum i imena jesu tačni – ali ne i cela istorija.
Konstantin Kosačev bio je prvi, a Miloš Aligrudić drugi potpisnik predloga rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 15. aprila 2008. pod nazivom „Nehumano postupanje sa ljudima i nezakonita trgovina ljudskim organima na Kosovu“. Međutim, predlog nije bio rusko-srpski dokument: potpisalo ga je ukupno 17 parlamentaraca iz Rusije, Srbije, Belgije, Mađarske, Švajcarske, Velike Britanije, Poljske, Holandije, Švedske, Ukrajine, Portugala, Kipra, Finske, Azerbejdžana i Gruzije.
Još važnije – sam Savet Evrope kasnije je naveo da je postupanje pokrenuto nakon tvrdnji koje je prethodno javno iznela nekadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte. U Martijevom izveštaju iz 2011. izričito se navodi da je predlog rezolucije tražio istragu upravo činjenica koje je Del Ponte objavila.
Dakle, Kosačev i Aligrudić jesu bili među inicijatorima parlamentarnog postupka 2008, ali tvrdnja da je sa njima počela sama priča o navodnim zločinima OVK preskače ono što joj je prethodilo.
Sličan „ruski“ argument već se pojavljivao u analitičkom prostoru
Kurtijeva teza nije identična onoj koju je poslednjih meseci iznosio deo analitičke scene, ali joj je politički okvir sličan.
Agon Maljići je u autorskom tekstu koji smo jutros preneli ponovio argument Džejsona Stajnboma, nekadašnjeg dugogodišnjeg saradnika kongresmena Eliota Engela, da je američki pritisak na Kosovo da 2015. osnuje Specijalizovana veća navodno bio povezan sa pregovorima Vašingtona i Moskve oko iranskog nuklearnog sporazuma – odnosno da je sud predstavljao politički ustupak Rusiji.
Sam Stajnbom u svom tekstu iz jula ove godine navodi da „ne postoji javni zapis“ koji bi pokazao da je Rusija zapretila napuštanjem pregovora o Iranu zbog Martijevog izveštaja, ali ipak zaključuje da je Specijalni sud nastao kao ustupak Moskvi.
To je, dakle, političko tumačenje nastanka suda, a ne činjenica potvrđena u dokumentima samih Specijalizovanih veća ili u sudskom postupku.
„Žuta kuća“ nije u optužnici – ali Vilijamson nije rekao da dokaza nije bilo
Kurti je večeras kazao da nijedna od „preuveličanih i apsurdnih“ tvrdnji kojima je obrazlagano formiranje Specijalizovanih veća, „počev od Žute kuće i trgovine organima“, nije završila u optužnici „zbog nedostatka dokaza“.
Prvi deo je nesporan: trgovina ljudskim organima nije bila među tačkama optužnice protiv Tačija, Veseljija, Seljimija i Krasnićija.
Ali iz toga ne sledi da su prethodne istrage zaključile da se to nije dogodilo.
Između Martijevog izveštaja i formiranja Specijalizovanih veća radio je Specijalni istražni tim EU – SITF, kojim je rukovodio američki tužilac Klint Vilijamson.
Vilijamson je 29. jula 2014. saopštio da za trgovinu organima tada nije dostignut dokazni prag potreban za podizanje optužnice protiv konkretnih osoba. Istovremeno je, međutim, rekao da postoje „ubedljive indicije“ da se takva praksa dogodila u veoma ograničenom obimu i da je mali broj ljudi ubijen radi vađenja i trgovine organima. Naglasio je i da te navode nije odbacio kao neosnovane.
Još važnije za nastanak suda, Vilijamson je tada saopštio da je SITF prikupio dovoljno dokaza za buduće optužnice protiv pojedinih visokih zvaničnika OVK za druge zločine – ubistva, otmice, nezakonita zatvaranja, nestanke, zlostavljanje i progon.
Upravo smo na ovo ukazali i u jutrošnjem tekstu: kada se u javnoj argumentaciji od Martijevog izveštaja odmah pređe na današnju optužnicu, često „nestane“ Vilijamsonova istraga između njih.
Presuda jeste odbacila zločine protiv čovečnosti – ali nije odbacila obrazac zločina
Kurti je kao jedan od ključnih argumenata izdvojio to što su četvorica danas oslobođena svih šest tačaka za zločine protiv čovečnosti.
Kazao je da je presudom „oborena najozbiljnija tvrdnja“ – da je OVK izvršila širok i sistematski napad na civilno stanovništvo.
Činjenica je da je Pretresno veće zaključilo da su nasilje i zlostavljanje bili široko rasprostranjeni ili sistematski, ali da Tužilaštvo nije dokazalo van razumne sumnje da je napad bio usmeren protiv civilnog stanovništva, što je neophodan element za zločine protiv čovečnosti. Zbog toga su sva četvorica oslobođena po tih šest tačaka.
Ali time nisu nestali nalazi na kojima je zasnovana osuđujuća presuda za ratne zločine.
Pretresno veće je istovremeno utvrdilo protivpravno ili proizvoljno zatvaranje najmanje 385 ljudi, surovo postupanje prema najmanje 49, mučenje najmanje 303 i ubistvo najmanje 96 osoba.
Sud je takođe zaključio da su sva četvorica značajno doprinela zajedničkom zločinačkom cilju usmerenom protiv ljudi koje je OVK smatrala političkim ili vojnim protivnicima.
Drugim rečima, oslobađanje po tačkama za zločine protiv čovečnosti odnosi se na konkretan pravni element tih krivičnih dela i ono nije oslobađanje od nalaza o zatočenjima, mučenjima i ubistvima za koja su danas osuđeni.
Nisu bili samo „saradnici srpskog režima“
Kurti je osuđujući deo presude opisao kao nalaze o određenim ratnim zločinima, „uključujući mučenje osoba smatranih saradnicima srpskog režima“.
To jeste bila jedna od grupa žrtava, ali prema današnjoj presudi – ne jedina.
Sud navodi da su mete bili kosovski Albanci povezivani sa drugim političkim ili vojnim strukturama, uključujući LDK i FARK, ljudi za koje se tvrdilo da sarađuju sa vlastima SRJ i Srbije, ali i pripadnici manjina, uključujući Rome i Srbe.
Veće je pritom saopštilo da, uz ograničene izuzetke, nije našlo dokaze da su žrtve izvršile krivična dela, aktivno učestvovale u neprijateljstvima ili predstavljale legitimnu bezbednosnu pretnju OVK. Veliku većinu opisalo je kao nevine civile koje su često bez osnova označavali kao „saradnike“ ili „špijune“.
Sud zaista nije sudio „čistoti rata“ OVK
U jednoj od važnih tačaka Kurti zapravo ponavlja upravo ono što je danas rekao i predsedavajući sudija.
„Postalo je jasno da ovaj proces nije bio suđenje legitimnosti ili čistoti rata OVK“, rekao je Kurti.
To je tačno.
Sudija Čarls Smit izričito je naglasio da predmet nije suđenje legitimnosti OVK niti njenom cilju nezavisnog Kosova, već pitanju da li su određene osobe koristile kriminalna sredstva i snose li za njih individualnu krivičnu odgovornost.
To je, međutim, upravo granica koja se tokom prethodnih meseci često gubila u javnoj kampanji na Kosovu: odbrana karaktera rata OVK često je neposredno povezivana sa zahtevom da konkretna četvorica budu oslobođena.
KoSSev je na to ukazivao i u praćenju kampanje „Kosovo čeka“, „Marša za slobodu“ i poruka „U ime naroda, proglasite ih nevinim“.
Zapadni svedoci jesu osporavali sliku Tužilaštva – ali sud njihove stavove nije prihvatio kao odgovor na pitanje krivice
Kurti je u večerašnjem obraćanju posebno izdvojio međunarodne ličnosti koje su svedočile za odbranu.
Njihova svedočenja jesu išla u smeru koji Kurti opisuje.
Odbrana je, između ostalog, preko nekadašnjih zapadnih zvaničnika osporavala tezu o snažno centralizovanoj OVK i tvrdila da Tači i ostali nisu imali komandnu kontrolu kakvu im je pripisivalo Tužilaštvo. Maljići je isti argument u svom autorskom tekstu opisao kao problematično povezivanje lokalnih zločina sa političkim i vojnim vrhom OVK.
Ali prvostepena presuda pokazuje da Veće, nakon ocene celog dokaznog materijala, nije prihvatilo zaključak da su četvorica bila samo udaljeni politički lideri bez relevantnog doprinosa zločinima.
Za Tačija je utvrdilo, između ostalog, da je bio ključni učesnik u formulisanju i sprovođenju politike prema protivnicima i da je lično učestvovao u pojedinim hapšenjima i zatvaranjima.
Za Veseljija da je kao šef obaveštajne strukture učestvovao u identifikovanju i ciljanju protivnika.
Za Seljimija da je, iako sa manjim ovlašćenjima od ostalih, kao član Glavnog štaba i inspektor OVK tolerisao teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava i na različite načine doprinosio zajedničkom cilju.
Za Krasnićija da je kroz saopštenja, političke izjave, govore i naređenja podsticao postupanje prema ljudima označenim kao protivnici.
Zato svedočenja odbrane jesu deo dokaznog spisa, ali ih je Pretresno veće cenilo zajedno sa ostalim dokazima i u prvostepenoj presudi došlo do drugačijih zaključaka o odgovornosti četvorice.
„Slaba teorija komandne odgovornosti“ naspram onoga što je Veće danas utvrdilo
Tu je i jedna važna razlika u odnosu na argumentaciju koju je prethodno izneo Maljići.
On je ocenio da je Tužilaštvo odvojene lokalne zločine povezalo sa Glavnim štabom kroz „slabu i od ratnog konteksta odvojenu teoriju komandne odgovornosti“.
Maljići argument Tužilaštva opisuje kao „slabu teoriju komandne odgovornosti“. Današnja presuda, međutim, odgovornost četvorice nije zasnovala na samom položaju u komandnoj strukturi niti na komandnoj odgovornosti, već na nalazu da je svaki od njih značajno doprineo zajedničkom zločinačkom cilju, uz dodatne nalaze o konkretnim postupcima pojedinih optuženih.
To je sada prvostepeni sudski nalaz koji će odbrane moći da osporavaju u žalbenom postupku.
„Jednoetnička pravda“ – činjenica o dosadašnjim optuženima, ali ne i pravni mandat zasnovan na etničkoj pripadnosti
Kurti je najtežu institucionalnu kritiku suda formulisao kroz pojam „jednoetničke pravde“.
„Kada se na optuženičkoj klupi nalaze samo pripadnici jedne etničke zajednice, dok državni aparat koji je počinio masakre, deportacije i genocidne zločine ostaje van jurisdikcije, neizbežno se stvara slika jednoetničke pravde“, kazao je.
Tačno je da je rad Specijalizovanih veća do sada prvenstveno obuhvatio bivše pripadnike OVK i da su optuženi u glavnim predmetima Albanci.
Ali pravni mandat suda nije definisan etničkom pripadnošću počinioca.
Specijalizovana veća navode da mogu da sude za određene zločine počinjene između 1998. i 2000, povezane sa navodima iz izveštaja Saveta Evrope, i izričito navode da ne sude etničkim grupama, organizacijama ili zajednicama, već pojedincima.
I Vilijamson je još 2014. odgovorio na gotovo istu kritiku.
Podsetio je da je Haški tribunal imao mandat za zločine tokom oružanog sukoba i da je upravo pred njim procesuiran niz visokih srpskih i jugoslovenskih zvaničnika, dok je SITF trebalo da popuni deo pravnog vakuuma, posebno za zločine nakon završetka sukoba.
Trajković o etničkom tretmanu – iz suprotnog ugla
Tvrdnju o nejednakom tretmanu po etničkoj osnovi danas je, ali iz potpuno suprotnog ugla, iznela i Rada Trajković. Ona je uporedila prvostepenu presudu trojici Srba u predmetu Banjska sa današnjim kaznama bivšim čelnicima OVK: Blagoje Spasojević i Vladimir Tolić osuđeni su u aprilu pred Osnovnim sudom u Prištini na doživotni zatvor, a Dušan Maksimović na 30 godina, dok su danas Tači i Krasnići dobili po 25, Veselji 18, a Seljimi 13 godina.
„To dovoljno govori o tužilaštvu na Kosovu i tretmanu optuženih srpske nacionalnosti“, navela je Trajković, podsećajući da su u Banjskoj stradala četiri čoveka, dok je u predmetu protiv bivših čelnika OVK utvrđeno najmanje 385 protivzakonito pritvorenih i 96 ubijenih.
Dva predmeta, međutim, nisu pravno neposredno uporediva: vodili su ih različiti sudovi, po različitim zakonima i za različita krivična dela. Presudu za Banjsku izrekao je Osnovni sud u Prištini za dela povezana sa terorizmom i napadom na ustavni poredak, dok Specijalizovana veća sude za određene ratne zločine i zločine protiv čovečnosti iz perioda 1998–2000. godine. Sama Specijalizovana veća izričito navode da njihov mandat nije usmeren protiv određene etničke grupe, organizacije ili zajednice, već na individualnu krivičnu odgovornost.
Zločini srpskih snaga nisu u mandatu Specijalizovanih veća – ali nisu ostali van međunarodnih sudova
Tu je neophodna još jedna razlika.
Kurti je u govoru spojio činjenicu da srpski državni aparat nije u nadležnosti Specijalizovanih veća sa širom tezom o izostanku krivične odgovornosti druge strane.
Pred ovim konkretnim sudom srpskim snagama se zaista ne sudi.
Ali visoki zvaničnici Srbije i SRJ jesu procesuirani pred Haškim tribunalom.
Nikola Šainović, Nebojša Pavković, Sreten Lukić i Vladimir Lazarević pravosnažno su osuđeni za zločine na Kosovu; Tribunal je utvrdio kampanju nasilja i prisilnog raseljavanja kosovskih Albanaca, uz ubistva i druge zločine.
Istovremeno ostaje druga, odvojena tema – gotovo potpuno odsustvo procesuiranja visokopozicioniranih oficira VJ i MUP-a pred sudovima u Srbiji, na šta su upravo danas upozorili Fond za humanitarno pravo, FHP Kosovo i REKOM.
Pred Specijalizovanim većima srpskim i jugoslovenskim snagama zaista se ne sudi. To, međutim, treba razlikovati od šireg bilansa međunarodnog procesuiranja: visoki zvaničnici Srbije i SRJ procesuirani su i pravosnažno osuđivani pred Haškim tribunalom za zločine na Kosovu. Odvojeno ostaje pitanje gotovo potpunog izostanka procesuiranja visokopozicioniranih oficira VJ i MUP-a pred sudovima u Srbiji, na šta su danas ukazali FHP, FHPK i REKOM.
Transparentnost postupka
Kurti tvrdi i da je osećaj selektivnosti produbljen „nedostatkom transparentnosti“, jer su važni delovi procesa vođeni van očiju javnosti.
U postupku je zaista bilo zatvorenih i poluzatvorenih sednica, redakcija dokumenata i zaštitnih mera za svedoke.
Ali postupak nije u celini bio zatvoren: suđenje je praćeno javnim prenosima, javnim transkriptima i objavljivanjem velikog broja podnesaka, a samo izricanje presude bilo je javno na albanskom, srpskom i engleskom jeziku.
Zaštita identiteta i iskaza dela svedoka mora se posmatrati i u kontekstu nalaza samog Veća da je proces pratio „uporan ambijent zastrašivanja svedoka“, pri čemu su pojedini menjali ranije iskaze, izbegavali odgovore ili bili izloženi pritiscima.
Koliki je balans između prava javnosti da zna i zaštite svedoka bio opravdan ostaje legitimna tema za raspravu – ali sama činjenica da su delovi postupka bili zatvoreni nije dokaz političke ili etničke pristrasnosti.
„Genocidni režim“ i „24 programa“
Kurti je potom pravni odgovor na presudu proširio na širi istorijski narativ – od ukidanja autonomije i represije nad kosovskim Albancima do njegove tvrdnje o „genocidu“ i čak „24 programa“ srpskih državnih, političkih, akademskih i „pseudonaučnih“ struktura za „istrebljenje Albanaca“ tokom jednog i po veka.
Za broj od 24 programa u obraćanju nije naveo izvor.
Utvrđeni zločini srpskih i jugoslovenskih snaga na Kosovu jesu predmet obimnih pravosnažnih presuda Haškog tribunala, uključujući deportacije, prisilna premeštanja, ubistva i progon kao zločine protiv čovečnosti i ratne zločine.
Ali ti zločini nisu bili predmet današnjeg postupka, baš kao što današnja presuda četvorici bivših čelnika OVK nije presuda o legitimnosti borbe protiv režima Slobodana Miloševića.
Ono što ostaje posle oba narativa – 385, 303 i 96
Kurtijevo obraćanje pokazuje da se politička rasprava nakon presude već seli sa individualne odgovornosti četvorice na poreklo suda, geopolitiku njegovog osnivanja, ratni kontekst i istorijski karakter OVK.
Slični argumenti već su se prethodnih meseci pojavljivali i van vlasti – u delu analitičkog i civilnog prostora, na konferencijama posvećenim „borbi za OVK“ i u autorskim tekstovima kojima se problematizuju mandat suda, način njegovog nastanka i konstrukcija optužnice.
Današnja presuda, međutim, ostavlja i konkretne prvostepene nalaze sa kojima će se sada baviti žalbeni postupak: 385 protivpravno ili proizvoljno pritvorenih, najmanje 303 mučene i 96 ubijenih osoba, kao i zaključak Pretresnog veća da su Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići značajno doprineli zajedničkom zločinačkom cilju usmerenom protiv ljudi označenih kao protivnici OVK.
Istovremeno su oslobođeni svih šest tačaka za zločine protiv čovečnosti.
Tači i Krasnići prvostepeno su osuđeni na po 25 godina zatvora, Veselji na 18, a Seljimi na 13. Sledeći pravni odgovor na te nalaze neće dati politička rasprava, već žalbeno veće.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
