Akademik Kostić: Mi i taj narod na Kosovu smo samo korisni idioti koje koriste veliki u igri svojih moći

Ukoliko se ne naprave bilo kakvi progresi u prihvatanju jedne i druge zajednice (srpske i albanske), rat će se dogoditi – ranije ili kasnije. Najskuplja srpska reč nije Kosovo, već budućnost. Zgađen sam našom hipokrizijom i onom međunarodne zajednice – kaže predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, profesor Vladimir Kostić. O razgraničenju, Kosovu i, kako je rekao, „atmosferi straha“, govorio je u ličnom kapacitetu, u emisiji Kvakva 23, novinarke Danice Vučenić.

„Mislim da pored granica treba uzeti u obzir čitav niz drugih elemenata. Prvo – ta, rekao bih, diluvijalna, strašna mržnja koja postoji između dve etničke celine, koju neće sprečiti granice ni sutradan, pogotovu u situaciji kada je južna Srbija gotovo opustošena. Nemate ljude. U tom smislu mislim da se mora rešavati na nekakvim ozbiljnim elementima koji će podrazumevati izvesne oblike kooperacije obe strane, ali u smislu zajedničkih projekata, granice, možda zajedničkog tržišta. Hteli ili ne, mi ne možemo da odveslamo iz ovog prostora, oni su naše komšije,“ rekao je Kostić govoreći o ideji razgraničenja Srba i Albanaca koju je predstavio Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić.

On, međutim, objašnjava i da deluje da ne postoji namera za pomirenjem: „Ja mislim da nemamo, nažalost.“

Ukoliko se ne naprave bilo kakvi progresi u prihvatanju jedne i druge zajednice, rat će se dogoditi – da li ranije ili kasnije, na ovim granicama i na nekim granicama koje će recimo oni, svojom maltuzijanskom potencijom, takođe ne napasti, nego jednostavno se najnormalnije pojaviti. Prema tome, bojim se da to razgraničenje bi moralo prvo detaljno da bude pojašnjeno šta podrazumeva, da bi o njemu uopšte mogli da diskutujemo.

Razgraničenje – možda malo neoprezno izgovorena reč je koja traži apsolutno dopunsko objašnjenje.

„Mislim da i mi i taj narod na Kosovu predstavljamo samo korisne idiote, koje koriste veliki u igri svojih moći. Naravno da se svakom gadi dizanje visokih zidova, koji će prekinuti svaku komunikaciju i to nam lepo govore iz Evrope. Što to nisu rekli gospodinu Trampu koji danas gradi desetometarske zidove koji razdvajaju Meksiko i SAD?“ – upitao je Kostić.

Surovost ne mora da bude kroz bombardovanje, može i kroz meke oblike izolacije

„Živimo u svetu u kome nema konzistentnosti u kojima su političke odluke diktirane isključivo onim što je vojna i ekonomska moć. Ja bih sve podsetio da moramo u našim kalkulacijama u obzir da uzmemo i surovost koju su oni pokazali u jednom periodu prema ovoj sredini. Ne bih voleo da se ta surovost ponovi. Ona ne mora da bude kroz bombardovanje, ona može da bude kroz meke oblike izolacije“ – dodao je.

Već smo jednom surovo kažnjeni

„Ne bih rekao da je to (Kosovo) najskuplja srpska reč, ja bih rekao da je najskuplja srpska reč budućnost. Mi ne bi bili prvi narod koji ne shvata okolnosti u kojima se nalazi, a mi smo već jednom surovo kažnjeni zbog toga što nismo shvatili da je srušen Berlinski zid,“ naveo je Kostić.

Shvatamo li sada okolnosti u kojima se nalazimo?

„Bojim se da ne. Moram da vam kažem, sasvim otvoreno, bez obzira što se to neće svideti onoj drugoj strani, zgađen sam hipokrizijom, ne samo našom, nego i toga što mi nazivamo međunarodna zajednica. Gotovo mi je karikaturalno kada danas govore o presedanima oni koji su prešli sve rubikone,“ odgovorio je dalje.

Kao primer navodi izjavu nemačke kancelarke, Angele Merkel, koja, dodaje, kaža da bi se rešenja sa promenama granica loše odrazila na druge:

„‘Ovo je vrlo specifično, sve ovo ostalo je potpuno drugačije’. Nije drugačije. Javlja se i vraća se praktično kao bumerang, jer ovde su poremećeni neki odnosi, neka vrsta prava. Danas se govori o svetosti granica, koje su zapravo presečene na svim nivoima, gde jedna sila, a kada kažem sila ona je dosta kompleksnija – to htela.“

Imamo iluzije o zaštitama, pojašnjava.

„Recimo, čitam taj, rekao bih, liciderski, gotovo erotski razgovor Bila Klinotan i Jeljcina. Pa gde je tu ta zaštita Srbije? Naučili smo se u ovoj situaciji nekoj vrsti naučene bespomoćnosti, čekamo da nam neko donese rešenje i da nam donesu oslobođenje ili konačno ropstvo.“

On elemente za to vidi u tome što „oni ne dozvoljavaju nekakvu vrstu ozbiljnijeg razgovora, niti imaju nameru da krenu u nešto što bi bila možda potpuno nova konferencija“ na kojoj bi se po novim principima razgovaralo o tome kako „prekomponovati suštinu Balkana“.

„Oni koji se suprotstave tim njihovim ekskluzivnostima, bojim se da će biti kažnjeni nekom vrstom marginalizacije,“ ističe.

Kaže i da vidi „da stalno radimo domaće zadatke“, a da „pamti tu istu EU“ kada je „primala u svoje redove one koji nisu završili ni početne domaće zadatke isključivo iz svoje političke konjukture“.

Ima i, dodaje, nekoliko, kako kaže, strahova. Jedan od njih je da „ne postanemo primer na koji će pokazivati prstom – eto vidite kako prolaze oni koji nas ne slušaju“.

„U svakoj politici kroz istoriju Evrope, vi imate jednu antisemitoidnu ideju gde je nekakav korisni idiot na kome ćete oštriti svoju principijelnost, prema kojem će, ako je potrebno – biti i surovi, koji će da bude potreban za jedinstvo te ideje,“ pojašnjava.

Rezervoar za pripremu onih kojima će da bude dozvoljeno da pređu u civilizovani svet

„Taj prostor o kojem govorim, ponekad me hvata strah da to možda i geopolitički ne postane prostor za podmirivanje geopolitičkih računa sa jednom nezadovoljnom Turskom, ili možda nekakvom zaleđinom američkog uticaja, da ne postane možda i neka vrsta, u tim koncentričnim krugovima Evrope – izraz kojeg se apsolutno gadim i za koji mislim da je rasistički – neka vrsta rezervoara za pripremu onih kojima će da bude dozvoljeno da iz migrantskih kvota pređu u civilizovane sredine,“ dodao je.

Zgađen sam hipokrizijom, ne samo našom nego i toga što mi nazivamo međunarodna zajednica. Gotovo mi je karikaturalno kada danas govore o presedanima oni koji su prešli sve rubikone

„Ovog trenutka mislim da je jako bitno da pustimo te partokratije, naše mantre koje izgovaramo i da pokušamo da razgovaramo o stvarima koje nam se čine gotovo neverovatnim, kao što nam se činilo neverovatnim da će nas neko bombardovati, a bombardovali su nas,“ zaključio je.

Kako da se dogovorimo sa Albancima, a nismo se dogovorili sa sobom?

U našim prostorima jako dugo realnost nema šta da traži. Mi neprekidno živimo u nekoj vrsti gipsanih modela nečega što mi doživljavamo. I primetio sam vrlo često i kod svojih dragih prijatelja, ne samo po pitanju KiM-a, da navođenje realnosti zapravo kod njih izaziva anksioznost, nervozu, pa čak i ljutnju.

„Tri su osnovne varijante“ zašto ne možemo da se dogovorimo, ocenjuje Kostić.

Građanski verbalni rat

„Potpuna ostrašćenost, suluda partokratska isključivost,“ naveo je, citirajući Jovana Cvijića o Loznici koja je, objasnio, bila tada podeljena u nekoliko tabora i gde je bilo „tuče i ubistava“: „Moj otac se mešao u te borbe, jedanput su unajmljeni ljudi napali našu kuću i velikim drinskim oblucima polupali prozore, ne pogodivši nikog.“

„Građanski verbalni rat u Srbiji traje jako dugo,“ dodao je Kostić.

Svaku vlast personalizujemo i veličamo figurama vođa

Najviše se boji „atmosfere straha“:

„Bojim se da se ta spirala nasilja na kraju u ovoj nemoći ne okrene u neku vrstu završnog konflikta među nama samima.“

„Druga priča je što na neki način, sem par konfuznih perioda, uporno svaku vlast personalizujemo i to mi i uveličavamo figurama vođa – zna baja šta radi, koje smo kao neku kompulzivnu neurozu decenijama ponavljali uz prateće rituale podaništva koji su i danas takođe vidljivi. I ovo što ću reći ne oslobađam nikoga, pogotovu ne one koji su zapravo lideri – istorijske odgovornosti – i mi sami u svojoj hipokriziji zakonito stvaramo lidere. Možemo mi da smenimo koga god hoćete. Pravili smo sistem, imamo istorijsku i političku naviku da svaki drugi bude zloupotrebljen na isti način, ukoliko naravno ne dođe neko ko će moći tome da se suprotstavi,“ kazao je dalje.

Nekritično precenjivanje sopstvenih mogućnosti i dometa

„Treća tačka – jedno nekritično precenjivanje sopstvenih mogućnosti i dometa koje potpuno, gotovo histerično, pada u samoporicanje, samoruženje – mi smo poslednji narod Evrope, mi smo najnekvalitetniji ljudi, što su sve potpune besmislice. Jedino što je lekovito u ovom trenutku je pokušaj da se govori istina,“ naveo je Kostić.

Istina je ono što vi mislite da je istina, morate da prihvatite individualnu slobodu da o tome progovorite

Šta je ona?

„Ono što vi mislite da je istina. Morate da prihvatite individualnu slobodu da o tome progovorite. Recimo, ja ne mogu da prihvatim ni one koji kažu da sve treba precrtati i zaboraviti, jer mi tamo imamo ljude na KiM-u i istorijske i kulturne spomenike. Ali sa druge strane, nisu mi jasni ljudi koji će zažmuriti, i reći Kosovo je naše, pa kad otvore oči pogledaće – zaista Kosovo je naše. Dakle, radi se o iluziji,“ odgovorio je Kostić.

Zašto SANU nema stav o rešenju za Kosovo?

„Akademija želi da učestvuje u toj diskusiji, ali jedan od razloga zašto ne možemo da se izjašnjavamo – znamo li tačno koliko živi Srba na Severu i jugu, znamo li tačno koje su sve popisane naše kulturno-umetničke spomenike, znamo li tačno šta je naša svojina – da bi strukturisali i sopstvene zahteve?“ – upitao je Kostić, navodeći da ih niko iz državnog vrha nije kontaktirao u vezi sa rešenjem pitanja Kosova.