Piše: Saša Janković
Dragi Iljire,
Nadam se da ste dobro!
Čitajući vaše pismo, bilo mi je upečatljivo da nade polažete u tekuće tokove „normalizacije“. Ugovore, sporazume, procese, anekse…
Sigurno da je bolje išta nego ništa, ali ja, eto, mislim da su sve to spori, mali, nervozni, iznuđeni, neiskreni potezi naših vlasti… onakvi kakvi samo i mogu biti kada ne postoji suštinska volja da se nešto stvarno uradi, a postoji jak pritisak da se prikaže neki napredak.
Da nije tako, sve bi išlo mnogo prirodnije, brže, i ne bi trebao ničiji, pa ni američki ni briselski štap i šargarepa da život poteče normalno. Jer normalizacija valjda znači povratak u normalnost. Nije li vraćanje iz nenormalnih u normalne, uobičajene tokove života nešto najprirodnije, najočiglednije, najlakše za uraditi? Zar to nije jedino – normalno?
Otkud to da nam treba Berlinski „proces“ da se roba i ljudi kreću normalno? „Runde“ i runde pregovora za nešto tako obično kao što je da deca idu u škole, da ljudi imaju lična dokumenta, da penzije budu isplaćene? Porazna činjenica je da smo normalizovali to da se nekolicina političara pretvara da nešto strašno teško radi, predstavljajući sebe kao nezamenljive. A dok jednom rukom potpisuju sporazume, drugom rukom ih krše.
Zvučaće ovo neskromno jer smo već prihvatili laž o njihovom velikom i složenom poslu, ali da sam uspeo u pokušaju da postanem ključan odlučujući faktor u Srbiji, sve te „normalizacije“ života za narod na KiM bi bile okončane za sedam dana, bar što se srpske strane tiče. Ni sekund ne bih dozvolio da se za svoju geo-političku viziju Balkana, i državnost Srbije, borim preko leđa običnih ljudi, odlažući im normalan život unedogled, koristeći ih kao taoce svoje politike i „velikih“ ciljeva.
Ali neću više o „procesima“ i ostalim političkim korektnostima… da probam o nečemu mnogo kontroverznijem:
Jasno mi je da se Albanci na Kosovu danas osećaju kao konačno na svome, i da su vlast u Beogradu ranije doživljavali kao tuđinsku. Zasigurno, režim Slobodana Miloševića dao je svoj ogroman doprinos tom osećanju otuđenja, veoma blago rečeno. Na svojoj koži i sam osećam kako je to kad te vlast smatra nepoželjnim, pretnjom, problemom. Današnji srpski premijer, predsednik, predsednica naše skupštine, ministri se ne ustežu da to otvoreno iskažu prema političkim neistomišljenicima, ali i da to mnogima konkretno pokažu na delu. Pokušavam da Vam kažem da mislim da donekle razumem kako su se neki etnički Albanci s Kosova u Srbiji u prošlosti osećali diskriminisano, uskraćeno, ugroženo. Ali i kako se danas osećaju Srbi na KiM.
Međutim, ne dešava se sve na etničkom principu. Meni, Srbinu u Srbiji, život zagorčavaju ljudi iz vlasti od kojih nisu svi Srbi. Oni su za sebe našli vezivno tkivo (mislim da je to žeđ za vlašću, tj. nesputanom moću i ogromnim bogatstvom) koje je jače od etničkih, verskih i svih drugih sličnosti i razlika među njima. Ako su to uspeli oni, za koje smatram da su loši lideri, kako je moguće da najbolji među Srbima i Albancima, oni politički, kulturni, naučni, umetnički, sportski i drugi društveni prvaci u najširem smislu, kako i zašto oni nisu mogli da nađu svoje sopstveno vezivno tkivo – političko, vrednosno, neko treće, i da udruženi prevagnu? Kako to da nismo sprečili i da ne možemo da okončamo to da nas dele po najprimitivnijim, etničkim linijama? Koliko smo mi to u stvari dobri, kada loši pobeđuju?
Eto, to me buni i muči. Nadam se da je ova naša prepiska maleni dokaz i nada da bi možda u budućnosti to moglo da se promeni i da ćemo prestati da se delimo, a početi ponovo da se udružujemo. Nekom drugom prilikom napisaću – kako i zašto mislim da bi to bilo mnogo bolje za sve nas na Balkanu, ne samo Albance i Srbe.
Topao pozdrav iz hladnog Skoplja,
Saša
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
