Da li će moja priča ostati samo nit u teškoj sudbini svih onih raseljenih, kojima, posle istrgnutih korena, premeštenih života, otete imovine, sada negiraju i pravo da istu povratimo? Da li je Kosovo društvo koje nastoji da potvrdi vrednosti kojim su ga okitili kao multietnički demokratski sistem u razvoju, ili će otimačina, diskriminacija, bahatost i selektivna pravda pobediti i 25 godina kasnije?
Moje ime je Ilija Drašković i Srbin sam. Imam 35 godina, iako sam se rodio u Kosovskoj Mitrovici, do 2000. godine, živeo sam u Kosovu Polju, sve dok nam nisu zapalili kuću i praktično, oterali nas. Otišli smo u Pančevo, a na Kosovo sam nastavio da dolazim i danas.
Posle očeve smrti, uradili smo sa majkom ostavinski postupak, preveli smo naše imanje u Kosovu Polju na moje ime regularno. Naš plac se nalazi pored škole „Vuk Karadžić“. Od 2019. godine, Albanac N.N.R. (ime i identitet poznat redakciji), nezakonito je postavio autoperionicu na mom placu.
Krajem februara (29.) sam otišao u opštinu Kosovo Polje, kazali su mi da ne mogu ništa da učine u vezi sa tim, osim što su me uputili na policiju.
Pre nego da odem u policijsku stanicu, otišao sam prvo do svog placa, zatekavši uzurpatora na njemu. Kada sam mu kazao – „Šta ćeš ti ovde?! Znaš da si nezakonito postavio objekat na mom imanju“, on je odmah započeo sa uvredama – da moram da idem za Srbiju, da odlazim odatle. Odgovorio sam da neću da odem jer je to moje. On je potom započeo da preti kako će i mene i moju majku „da zakolje“, te ćemo „otići kod mog oca“.
Uputio sam se u policijsku stanicu u Kosovu Polju. Tamo sam dao izjavu. Uzurpatora mog imanja su pozvali da dođe takođe radi davanja izjave. Istražni sudija je pokrenuo postupak pri Osnovnom sudu u mestu u kojem sam do 2000. godine živeo.
Imali smo ročište 28. maja. Angažovao sam advokata (ime poznato redakciji) i sada vodim pravnu bitku da povratim svoje, sa još većom gorčinom se prisećajući kako su nam prvo zapalili kuću pre 24 godine i oterali u mesto u koje nisam planirao da se selim.
Dok čekam na pravdu, na povraćaj svoje imovine, čiji je deo uništen, imao sam potrebu da svoje iskustvo podelim sa javnošću, i znam da je moja priča samo jedna od mnogih sudbi onih koje mnogi, tek tako, neosetljivo nazovu „raseljeni“ i „živalj“.
Ilija Drašković
Naglašavamo da autori tekstova preuzimaju isključivu odgovornost za istinitost svojih navoda, te da pisma naših čitalaca ne odražavaju nužno stav KoSSeva, niti je KoSSev autor informacija u ovoj rubrici. Da bi se informacija koju želite da podelite sa javnošću objavila na KoSSevu, u okviru rubrike „Građani pišu“, potrebno je da se potpišete punim imenom i prezimenom, uz osnovnu informaciju o sebi, a da redakciji potvrdite svoj identitet i potpišete izjavu ili potvrdite da se tekst objavljuje na osnovu vaše saglasnosti. Istovremeno skrećemo pažnju da informacije koje budete izneli moraju da budu potkrepljene argumentima, da jezik kojim budete pisali ne sme da sadrži govor mržnje, diskriminacije, omalovažavanje po bilo kojoj osnovi. Kao redakcija zadržavamo pravo da tekstove lektorišemo, da umesto punih imena, ukoliko se spominju u tekstu, možemo da objavimo inicijale istih, da tekst ne objavimo ukoliko utvrdimo da je neautentičan, propagandistički, zlonameran ili nije od javnog značaja.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
