Demuš Šaša: Za razliku od Vučića, Đinđić je hteo da vrati Srbe, a ne Srbiju na Kosovo

Verujem da je najbolje tražiti objašnjenje srpske politike prema Kosovu iz oblasti psihologije. Za građane Srbije NATO bombardovanje i gubitak Kosova su bili jedno duboko traumatično iskustvo. I u tom smislu poslednjih 25 godina srpsko društvo, pa stoga i srpska politika, prolaze kroz ono što je Elizabet Kibler Ros nazvala „pet faza tugovanja“: negiranje, ljutnja, usklađivanje, depresija i prihvatanje – kaže u razgovoru za Danas, Demuš Šaša, izvršni direktor EPIK Instituta.

Upitan kako vidi spoljnu politiku Srbije prema Kosovu, nakon četvrt veka, sagovornik Danasa kaže da je poslednjih 25 godina Srbija „negirala zločine koje je Slobodan Milošević počinio u njeno ime“.

„Srbija finalnom fazom suočavanja  istorijskom traumom i konačnim prihvatanjem nezavisnosti Kosova“

Ona je bila ljuta prema celom „kolektivnom zapadu“ zbog „nepravde“ koja je počinjena prema Srbiji. Ali sa prolaskom vremena Srbija je „našla snage da oprosti kolektivnom zapadu“ i da tako uskladi svoju političku budućnost i ekonomski razvoj sa istim, navodi Šaša.

Što se tiče Kosova, poručuje, Srbija je takođe započela proces usklađivanja i normalizacije odnosa, koji je neretko uzrok „cikličnih napada političke depresije“.

„To nas dovodi do današnjih dana kada se Srbija nalazi pred finalnom fazom suočavanja sa svojom istorijskom traumom i konačnim prihvatanjem nezavisnosti Kosova“, kazao je

„Ali sa druge strane svakako ovo putovanje Srbije nije bilo niti linearno, niti idealno. Srbija se nikada nije suočila sa zločinima počinjenim u njeno ime. U stvari potpuno suprotno. Dan danas Srbija aktivno odbija pristup zvaničnim ratnim dokumentima, kao što su izveštaji vojnih ‘Odeljenja za Asanaciju Terena’ koja su funkcionisala u toku rata na Kosovu. Ta odeljenja su vršila ‘čišćenje’ leševa kosovskih civila, i njihovog skrivanja unutar teritorije Srbije. Do dan danas, 1,642 osobe se vode kao nestale. I dan danas Srbija aktivno promoviše na visokim institucionalnim pozicijama ratne zločince i one koji se sumnjiče za takve. I dan danas Srbija promoviše alternativne istorijske narative, kao što je negiranje masakra u Račku. I dan danas ona je spremna da uhapsi i maltretira bilo koga ko položi cveće na grob ubijenih albanskih žrtava“.

„Bez Srbije koja je u spokoju sa svojim granicama nemoguće je da region ima mir“

Na pitanje postoji li razlika između onoga kako su se srpske vlasti ponašale od 2000. godine do dolaska režima Aleksandra Vučića na vlast i onoga što je potom usledilo, Demuš Šaša kaže da kao što je Evropa imala „Nemačko pitanje“, naš region ima „Srpsko pitanje“, tj: Šta je Srbija?

„Kao i u evropskom slučaju nedostatak tog odgovora je i u našem regionu bio uzrok velikih tragedija, ratova i krvoprolića. Da li je Srbija istok ili zapad? Da li je Srbija teritorija ili ljudi? Da li je Srbija istorija ili budućnost? Srbija je najveća zemlja regiona. Ona je naša „Nemačka“.

Tvrdi da bez Srbije koja je u „spokoju sa svojim granicama i svojom budućnosti nemoguće je da naš region ima mir i stabilnost“.

Vučićevo ponašanje postalo mnogo agresivnije

„Ja sam ubeđen da ceo region veruje u blistavu evropsku budućnost Srbije. Srbija je zemlja sa bogatom istorijom, prelepim kulturnim nasleđem i neprocenjivim ljudskim potencijalom. Neodgovoreno pitanje ostaje da li Srbija u to veruje“, ističe Šaša.

Sa druge strane, kaže da je teško upoređivati ponašanje autoriteta u Beogradu prema Kosovu pre i posle dolaska na vlast Vučića iz objektivnog razloga – „jer su oba ponašanja u osnovi bila pogrešna i razvedena od realnosti“.

„Ali šta svakako možemo reći je da je Vučićevo ponašanje postalo mnogo agresivnije. Za razliku na primer od Đinđića, Vučić veruje da su ljudski strah i sirova snaga, a ne ljudska sreća i saradnja, najjači ljudski motivatori“.

„Vučić je osigurao kao niko pre njega kriminalizaciju političke vlasti na Severu“

Kaže i da postoje dve odlike Vučićevog ponašanja prema Kosovu koje su suštinske razlikuju od njegovih prethodnika.

„Prva se tiče Severa Kosova, a druga se tiče odnosa Srbije prema zapadu. Što se tiče Severa Kosova, Vučić je osigurao kao niko pre njega kriminalizaciju političke vlasti ne Severu Kosova. Šta želim da kažem, da niko pre njega nije dozvolio da čovek koji je međunarodno traženi kriminalac postane politički vladalac Severa Kosova“.

Šaša kaže da je na taj način Vučić „unutrašnju kriminalizaciju Srbije prelio u spoljašnju kriminalizaciju Severa Kosova“.

„Nažalost, najveću cenu te politike su platili Srbi na Severu Kosova koji su uslišeni svojih političkih prava. Nažalost, najveću cenu te politike je platio Oliver Ivanović“, ističe.

Druga karakteristika Vučićevog ponašanja prema Kosovu je, kaže dalje, „agresivno testiranje granica zapadne tolerancije“.

„U tom smislu Vučić je shvatio da je ‘kolektivni zapad’ spreman da garantuje Srbiji kao najvećoj zemlji regiona određeni nivo benigne regionalne hegemonije sa cenom gradualne integracije Srbije u evro-atlantske strukture. Ta zapadna spremnost za akomodaciju srpskih interesa je posebno postala izražena od početka rata u Ukrajini. Zapad je i dalje spreman da garantuje Srbiji određena regionalna prava i privilegije u razmenu za saradnju na ključnim međunarodnim sigurnosnim i političkim pitanjima“.

„Tako je Vučićevo regionalno ponašanje polako ali sigurno testiralo granice zapadne tolerancije, sve do te tačke da se Vučić osetio dovoljno sigurnim da pokuša nasilnu promenu stanja na terenu sa organizacijom napada u Banjskoj, kao i da posle toga pozicionira teško ofanzivno vojno oružje na granici sa Kosovom što je direktno uzbunilo čak i Nacionalni sigurnosni Savet SAD-a“.

Šaša veruje da su „poslednje greške u koracima Vučića“ rezultirale u krah njegove politike prema Kosovu.

„To je i razlog zašto smo poslednjih nekoliko meseci videli odlučne korake kosovskih institucija na Severu Kosova koje su, u saradnji sa međunarodnom zajednicom, suštinski promenili balans snaga na terenu“.

„Đinđić je jasno birao ljude pre teritorije“

Na konstataciju da u Srbiji opozicija ali i veliki deo javnosti tvrdi da je Vučić „predao“ Kosovo i pored njegove javne vrlo oštre i neprijatnije retorike prema kosovskim Albancima, Demuš Šaša ističe da je odnos Vučića prema Kosovu transaktivan.

„Ali za to ga ne možemo osuđivati. Svaki srpski političar bi pristupio Kosovu na transakcioni način. Sam Đinđić je shvatio da se Kosovsko pitanje mora rešiti što pre. Ali glavno pitanje je šta želi Srbija? Đinđić je, na primer, želeo da se na Kosovo ‘vrate Srbi, a ne Srbija’. Đinđić je jasno birao ljude pre teritorije, saradnju pre konflikta, i budućnost pre istorije“, navodi Šaša.

Sa druge strane, za Vučića kaže da „jasno veruje da postoji neki politički scenario gde će se kad tad Srbija vratiti na Kosovo“.

„Za njega je Evropska Unija privremeni politički projekat zarad koga se nikako ne vredi odricati ‘nebeske zemlje’. I to je u stvari vrlo intelektualno siromašna i politički kukavička pozicija. To je taj isti mentalitet protiv kojeg se borio i sam Đinđić“.

Kaže da je 28. juna 2001. godine kada je Slobodan Milošević isporučen Hagu, Đinđić poslao poruku srpskom narodu koja je i dan danas relevantna:

„Slobodan Milošević je pozvao naš narod da ostvaruje ono što je on nazvao idealima nebeske Srbije. To je dovelo do 12 godina ratova, katastrofa i propadanja naše zemlje. Vlada Republike Srbije se danas obavezala da sprovodi ideale zemaljske Srbije“.

Šaša poručuje da je Đinđić „svojim životom postavio temelje evropske Srbije“.

„Do današnjeg dana njegovo nasleđe čeka lidera koji će imati hrabrost da prizna nezavisnost Kosova zarad ideala zemaljske Srbije“, zaključuje Demuš Šaša.

Danas