Čim je 19 zemalja bombardovalo jednu evropsku državu – to mora da je bilo nešto jako loše. Oni ne mogu da se slože oko jednog saopštenja, ali su se tada složili da bombarduju Miloševićevu Jugoslaviju. Račak je bio jasan pokazatelj da na Kosovu nastaje Srebrenica, kazao je danas kosovski premijer Aljbin Kurti na debati u organizaciji Atlanskog saveta.
Ipak, smatra da je sada normalizacija odnosa sa Srbijom bitna, jer je „Srbija naš sused sa kojim delimo više od pola granice i ne možemo da menjamo geografiju i istoriju“.
Osim toga, normalizacija je važna jer je „Srbija pokrenula sve ratove u bivšoj Jugoslaviji, a za to nije preuzela odgovornost“.
„Važno je i zato što je Srbija pokrenula sve ratove u bivšoj Jugoslaviji u kojima nije preuzela odgovornost niti se izvinila za svu ljudsku patnju, zločine i razaranja koja su izazvali“.
Pred brojnim diplomatama na ovom događaju, kaže da „baš naprotiv“ – Srbija ima 48 vojnih isturenih operativnih baza kao potkovicu oko Kosova, a koja je 1999. godine bila unutar Kosova.
Uprkos tome, mišljenja je da se međunarodna zajednica, posebno EU, previše blago odnosi prema srpskom predsedniku.
„Umesto štapa, predsedniku Srbije se prilazi sa šargarepom. Što više problema pravi u regionu, to više novca traži i uzima od EU. Što se više kreće ka Rusiji i Kini, EU ga više juri sa sredstvima“.
Od dolaska na vlast Aleksandra Vučića, Srbija je, smatra Kurti – samo nazadovala u autokratiju.
Sa druge strane, na Kosovu, opisuje Kurti – cveta demokratija i uspesi u svim oblastima i to od njegovog dolaska na vlast, a način tog dolaska na vlast se „u istoriji nije dogodilo“.
A kada je u pitanju događaj koji se tumači kao jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, želeo je da upozna učesnike na ovoj debati, da Kosovo – nije to učinilo jednostrano već u dogovoru i koordinaciji sa međunarodnom zajednicom.
Kaže da je sada zadatak broj jedan da se pet evropskih zemalja koje nisu priznale Kosovo „nateraju“ da ga priznaju.
Kurti je govorio na debati „Povratak na pravi put: Otključavanje evroatlantske i razvojne budućnosti Kosova“ koju je organizovao Atlantski savet, a šta je sve kazao ovaj premijer prenosimo u celosti:
Draga g-đo. Defne Arslan, viša direktorice, Atlantskog saveta u Turskoj,
Draga g-đo. Ozdemir,
Poštovani gospodine Volkanu Bozkıru, stari prijatelju sa kojim sam se prvi put sreo pre više od 10 godina,
Poštovani ambasadori,
Poštovani narodni poslanici, kolege iz Vlade,
Poštovani gosti, dame i gospodo,
Hvala vam na pozivu da vam se danas obratim.
Atlantski savet je prijateljska organizacija Republike Kosovo i dobro poznata platforma da otvoreno razgovaramo jedni sa drugima o političkim i ekonomskim izazovima sa kojima se suočavamo kao atlantska zajednica u svetu koji se menja. Čestitam i na izveštaju, iako ne delim u potpunosti neke od iznetih pretpostavki.
Da ne duljim o istoriji, ali mislim da oni koji poznaju ovaj region dobro znaju da sloboda i nezavisnost Kosova nisu dar. Osvojena je posle vekova okupacije i različitih imperija i režima. Osvojena je žrtvom i krvlju našeg naroda kroz generacije.
Nedavno je, pored naše narodnooslobodilačke borbe, koju su predvodile Sjedinjene Američke Države, osvojena i intervencijom najmoćnijeg saveza u istoriji čovečanstva – NATO-a. Kao što je imperativ prisetiti se događaja, tako je imperativ razumeti razlog za takvu intervenciju, a to je zaustavljanje genocidne kampanje jednog diktatora.
Iako najnovije, ovo nije bio prvi put da Sjedinjene Države predvode koaliciju protiv diktature u Evropi. U Drugom svetskom ratu, SAD su pomogle u oslobađanju Francuske i ostatka Evrope od nacističkog režima.
Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, ne jednostrano, već u dogovoru i koordinaciji sa međunarodnom zajednicom. Nakon genocidne kampanje koja je dovela do intervencije NATO-a; nakon godina administracije UN; nakon godina pregovora u Beču koje je vodio specijalni izaslanik UN-a Marti Ahtisari, koji je kasnije dobio Nobelovu nagradu za mir i zaključio u izveštaju koji je poslat Savetu bezbednosti na odobrenje da: Jedina održiva opcija za Kosovo je nezavisnost, nadgledana nezavisnost koja je trajala četiri godine.
Dakle, veoma je interesantno podsetiti se sada da je pre skoro 25 godina, u proleće 1999. godine, 19 zemalja zajedno bombardovalo jednu evropsku državu, mora da je bilo jako loše. Kao što danas znamo, 19 zemalja ponekad ne mogu zajedno da izdaju saopštenje za javnost, ali su tada bombardovale Miloševićevu Jugoslaviju. Dana 15. januara obeležićemo 25 godina od užasnog masakra u Račku, što je bio jasan pokazatelj da na Kosovu nastaje Srebrenica.
Sa druge strane, u septembru 2012. godine, 25 zemalja zajedno, koje čine međunarodnu upravljačku grupu, zajednički su zaključile da treba ukinuti nadzor nezavisnosti Kosova.
Imamo 19 zemalja zajedno, sve zapadne demokratske zemlje govore da Miloševićevu Jugoslaviju treba bombardovati i imamo 25 zemalja zajedno u septembru 2012. koje govore da je Kosovo u redu, da treba da bude potpuno nezavisno i da će nadzor biti ukinut.
Koristiti Kosovo kao presedan za opravdavanje intervencije na drugim mestima, kao što to čini Kremlj, nije ništa drugo do direktan napad na istinu, čovečnost i razum. To takođe pokazuje potpuno zanemarivanje međunarodnog prava i odgovornosti za zaštitu, kao međunarodna norma koja nastoji da osigura da međunarodna zajednica nikada više ne omaši u tome da zasutavi masovne zločine genocida, ratnih zločina, etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti.
Ovo je koncept koji se pojavio i sprovodio nakon intervencije NATO-a na Kosovu i usvojen je jednoglasno 2005. godine na Svetskom samitu UN, najvećem skupu šefova država i vlada u istoriji.
To pokazuje i nepoštovanje Međunarodnog suda pravde, koji je sa deset glasova naprema četiri Za – dao mišljenje da deklaracija o nezavisnosti Kosova, usvojena 17. februara 2008. godine, nije prekršila međunarodno pravo. Naša planeta nema viši sud od Međunarodnog suda pravde, tako da je pravna rasprava o proglašenju nezavisnosti Kosova završena 22. jula 2010. godine.
Verujem da sada, kada su pokreti krajnje desnice i autokrate u usponu, atlantska zajednica i demokratije moraju biti još aktivnije.
To bi se, pre svega, odnosilo na pridruživanje pet nepriznavača EU ostatku od 22 članice EU koje priznaju nezavisnost Kosova, kroz odgurivanje diktatora i ekstremista da emituju lažne narative i prave lažna poređenja kako bi opravdali svoje hegemonističke projekte.
Dakle, nećemo samo nama pomoći. Transatlantski most i demokratija u današnjem svetu su ti koji čine iskorak u borbi protiv ovog desnog ekstremizma i autokratske plime koja se dešava na demokratskom zapadu, izlazeći kao pobednik čineći to pre nego kasnije.
Bez sumnje, Kosovo je uspešna priča intervencije NATO-a u jednu ruku, i demokratskoj izgradnji države i društveno-ekonomskom razvoju s druge strane.
Nezavisni procenitelji pokazuju da je Kosovo prvak demokratije u regionu sa najbržim demokratskim usponom u poslednje tri godine u vladavini prava, političkim pravima i građanskim slobodama, liberalnoj i izbornoj demokratiji, transparentnosti i borbi protiv korupcije. Takođe ima najveći ekonomski rast u proseku u poređenju sa regionom.
Dakle, zadatak broj jedan je da nateramo pet evropskih zemalja koje nisu priznale Kosovo da ga sada priznaju, a to je i mora biti zajednički zadatak transatlantske zajednice jer je to zajednička odgovornost.
Naravno, normalizacija odnosa sa Srbijom je bitna. Važno je jer je Srbija naš sused sa kojim delimo više od pola granice i ne možemo da menjamo geografiju i istoriju. Važno je i zato što je Srbija pokrenula sve ratove u bivšoj Jugoslaviji u kojima nije preuzela odgovornost niti se izvinila za svu ljudsku patnju, zločine i razaranja koja su izazvali.
Naprotiv. Danas ima 48 vojnih isturenih operativnih baza kao potkovica oko Kosova i ova potkovica je 1999. godine bila unutar Kosova, a sada je oko njega.
U prve dve godine naše vlasti Srbija je četiri puta dovodila svoju vojsku na granice, leteći ruskim avionima Mig 29, ruskim helikopterima Mi-35 i dovezla je ruske tenkove T-72 MS. Srbija se nažalost nije promenila, niti se demokratizovala.
Umesto da pokaže kajanje za zločine koje je počinila u prošlosti, ona nastavlja da preti novim ratovima.
Zbog toga je normalizacija važna. Normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije potrebna je normalizacija Srbije, u demokratskom i evropskom smislu te reči.
I sve to ne samo zato što se ne sme prigovoriti članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, već zato što Kosovo i Srbija moraju da žive rame uz rame kao normalni susedi, kroz dobrosusedske evropske odnose.
Zbog toga sam pozdravio pismo predsednika Bajdena iz 2021. koje je stavilo uzajamno priznanje u centar budućeg sporazuma o normalizaciji između Kosova i Srbije. Jer uzajamno priznanje je uzajamno prihvatanje stvarnosti koje mora uključivati i suočavanje sa prošlošću kako bi se omogućilo pomirenje.
Suočena sa ruskom invazijom na Ukrajinu, atlantska zajednica je pozvala da se zadovolji manjem. Umesto konačnog sporazuma usredsređenog na uzajamno priznavanje, ona se radije zalagala za sporazum „na putu ka normalizaciji“, „usredsređen na uzajamno de fakto priznavanje“.
Naravno, naša vlada je za dijalog i u svim okolnostima, mi se angažujemo samo u sporazumima koji dalje unapređuju interese Kosova i jačaju našu državnost, a koji je ne umanjuju ili potkopavaju.
Ipak, naše pitanje je legitimno. Zašto se ikad zadovoljiti manjem? Zašto smirivati Vučića?
Ako postoji ikakva pouka iz rata u Ukrajini, to je da smirivanje autokrata nikada ne funkcioniše. Velikodušnost koja im je pokazana shvataju kao znak slabosti, straha ili oboje. Oni, nažalost, razumeju samo otpornost i demokratsku snagu.
Ali umesto štapa, predsedniku Srbije se prilazi sa šargarepama. Što više problema pravi u regionu, to više novca traži i uzima od EU. Što se više kreće ka Rusiji i Kini, EU ga više juri sa fondovima. U međuvremenu, od njegovog dolaska na vlast, Srbija je samo nazadovala u autokratiju.
Uprkos svemu ovome, Kosovo je ostalo posvećeno, konstruktivno i kreativno u dijalogu. Sada imamo sporazum koji moraju da štite oni koji su ga doneli. Ne može biti slučaj da se pravno obavezujući sporazum prekrši bez posledica.
Ipak, Srbija ga je u više navrata prekršila bez ikakvih posledica. Ne možemo se nadati održivoj primeni postignutih sporazuma bez pre svega poštovanja tih sporazuma. Ono što trenutno vidimo su barem sedmična kršenja i kršenja, ponekad slova, ponekad duha, obično oba, Osnovnog ugovora koji smo dogovorili 27. februara ove godine.
Zbog toga smo tražili potpisivanje ovog sporazuma i pratećih dokumenata.
Strašni bol u desnoj ruci predsednika Srbije ne može da posluži kao izgovor da ne potpišemo ono što smo dogovorili.
Prošle godine, 15. decembra u Pragu, podneo sam zahtev za članstvo u Evropskoj uniji i u procesu smo da postanemo član Saveta Evrope.
Budućnost Kosova leži u Evropskoj uniji i NATO-u. Naša posvećenost članstvu nikada neće pokolebati, ali naša je zajednička odgovornost da se pozabavimo donošenjem odluka tako da oni koji žele i zaslužuju da budu članovi zajednice takođe imaju mogućnost.
EU neće prisiljavati ljude i nacije da postanu članovi EU, da se pridruže evropskoj porodici, ali onima koji to žele, onima koji rade za nju treba ponuditi proces zasnovan na zaslugama, stvarnu mogućnost sa visokom izvesnošću, dok radimo i razmišljamo zajedno, dok koračamo ka evropskoj porodici.
Oni koji žele i rade treba da imaju normalnu logičku prednost. Budućnost Kosova leži u EU i NATO, naša posvećenost članstvu stoga nikada neće odustati, naglašavam da mi ne tražimo alternative i ne želimo nikakve alternative.
Ali upravo zbog toga, govoreći da su EU i NATO jedina alternativa, trebalo bi da, s druge strane, upoznamo realnu mogućnost i verovatnoću za napredak i uspeh.
Kada su u pitanju unutrašnji poslovi, rekao bih da je Kosovo na dobrom putu. Ova zemlja je promenila pravac 14. februara 2021. godine, na ubedljivim izborima koji nikada ranije nisu viđeni.
Ono što je sada potrebno je da promenite brzinu jer je pravac promenjen. Prema svim verodostojnim demokratskim pokazateljima, Kosovo je na dobrom putu demokratskog napretka i ekonomskog rasta. Ova dva su neophodna za razvoj zemlje sa snažnom vladavinom prava i ekonomskim prosperitetom.
Ali, slažem se sa pretpostavkom izveštaja da je ubedljiva pobeda 14. februara 2021. donela velika očekivanja.
I rekao bih da to nije samo zbog pobede na izborima, već i zbog savremenog digitalizovanog sveta u kome živimo, gde građani vide ceo svet u jednom ručnom uređaju. Oni vide kakav je život na drugim mestima. Upoređuju ga sa svojim i brzo traže promene. Dakle, postoji, rekao bih, jaz u isporuci očekivanja, u smislu brzine, a ne kapaciteta. Naša vlada je isporučila više za manje od tri godine nego prethodne vlade za jednu deceniju.
Uzmimo za primer ekonomiju. Za dve godine smo privredi dodali 2,1 milijardu evra. Prethodnim vladama su bile potrebne tri godine da dodaju milijardu, a sada svake godine dodajemo više od milijardu. Kontinuirano smo se borili protiv neformalne ekonomije i imali dvocifren rast prihoda, što je rezultiralo sa 860 miliona evra koje ćemo dodati u naš državni budžet.
Budžet u 2024. biće za 35% veći od budžeta za 2021. Preko 1/3 povećanja, samo za tri godine, godišnjeg državnog budžeta. Prvi put sledeće godine očekujemo dvocifrenu milijardu BDP-a, što je povećanje od 40 odsto u odnosu na 2019. godinu i 50 odsto u odnosu na 2020, koja je bila prva pandemijska godina kada smo imali virus bez vakcina.
Ili uzmite izvoz. U prve dve godine našeg upravljanja udvostručili smo izvoz. U 2020. godini iznosili su 475 miliona evra, dok su 2022. godine iznosili 920 miliona. Kao rezultat toga, odnos izvoza i uvoza je pao sa 1 na 9 na manje od 1 naprema 6. Kao socijaldemokratska vlada, podelili smo blizu milijardu evra za tri godine bez dodavanja novog duga; prvi put uvedeni dodaci za novopečene majke i decu, gde je više od 387 hiljada dece mlađe od 16 godina i više od 50 hiljada majki imalo korist; otvorili smo nova radna mesta sa politikama kao što su „Vlada za porodice“ i „SuperPosao“ gde je dodato 10 hiljada radnih mesta.
Udvostručili smo budžet za odbranu, a ulaganja u naoružanje povećali za 191%. Izveli smo 1,100 policijskih operacija; zatvorili 34 ilegalna puta, od toga 26 na Severu; uništili 16 laboratorija za drogu, od kojih 9 na severu, kao i 6 laboratorija za rudarenje kriptovaluta takođe na Severu i zaplenili 2,2 tone narkotika.
Sve to dok smo se suočavali sa višestrukim svetskim krizama poput pandemije Covid-19 i kasnije ekonomske i energetske krize koja je dovela do povećanja cena.
Međutim, i ovde imamo pozitivan trend, inflacija u januaru koja je iznosila 12%, pala je na 3,3% u oktobru ove godine.
Ali opet postoji jaz u brzini isporuke. Ovaj jaz je delom posledica nerešenih problema koji su se gomilali u poslednje dve decenije, ali i zbog nedostatka ulaganja u, recimo, energetski sektor, zdravstvo, obrazovanje i obuku za nova radna mesta, ali i u isto vreme postoje strukturni problemi za koje je potrebno vreme da se reše jer promena nema oblik nekog novog događaja, već postavke nove strukture za nove procese.
Na primer, nedostatak investicija u energetskom sektoru, uprkos rastućoj tražnji, doveo nas je u situaciju da ne možemo da ispunimo svoje energetske potrebe.
Postoje dve elektrane izgrađene 1960-ih i 1980-ih koje zahtevaju stalnu popravku i izazivaju previše zagađenja. Mi smo delovali. U naše prve dve godine odgovorili smo sa strategijom koja će povećati proizvodne kapacitete za obnovljive izvore energije za dodatnih 1,2 GV do 2031. godine, i sa skoro 1 milijardu novih investicija u projekte za pretvaranje energetske tranzicije u stvarnost za Kosovo.
Solarni park 100 MV, aukcija je otvorena do 31. januara, nudimo 15 godina ugovora o otkupu struje i 30 godina ugovora o zakupu zemljišta, a sredinom sledeće godine otvaramo drugu aukciju za proizvodnju električne energije vetrenjačama, 150 MV, za razliku od ovog jednog solarnog parka od 100 MV, neodređena lokacija. Dok solarni park, 365 hektara, od kojih je potrebno izabrati 120, nalazi se u selu Kramovik u Orahovcu.
Potrebna nam je pravedna tranzicija, ona u kojoj se sredstva ne preusmeravaju da bi se zaustavio ili odložio naš ekonomski rast i ona koja ne povećava našu zavisnost od izvora energije koje nemamo.
Naša zemlja je mlada, ali naš obrazovni sistem nije pripremio naše ljude za sadašnje i predstojeće poslove. Obrazovni sistem i pozicija nastavnika su u protekloj deceniji viđeni kao mesto za napredovanje i nagrađivanje partijskih aktivista u zamenu za glasove. Isto je primenjeno i u zdravstvenom sistemu.
Ovo, zajedno sa hroničnim izbegavanjem rešavanja problema koji su se gomilali u ekonomiji, obrazovanju i zdravstvenom sistemu, dovelo je do toga da stotine hiljada mladih ljudi napusti zemlju, što je proces koji je kulminirao u zimu 2014. godine masovnom migracijom i nastavlja se, ali u manjoj meri od tada.
To je problem koji preti da ometa naš društveni i ekonomski napredak. To je rezultat promašene politike prošlosti, kojom se bavimo od prvog dana. Naš odgovor na obrazovanje bilo je uvođenje dualnog sistema obrazovanja, onoga što Nemci zovu „Ausbildung“, a ovu reč smo naučili od naše dijaspore u Nemačkoj i Švajcarskoj, gde ulažemo u programe stručnog usavršavanja pokušavajući da premostimo veštine – jaz između stručnog obrazovanja i tržišta rada.
Mora biti da oni koji steknu diplomu na univerzitetu mogu da nađu posao. Zato se bavimo ogromnim jazom između onoga što univerzitetska diploma nudi i onoga što zahteva tržište rada.
Da se osvrnemo na ono što je gospođa Ozdemir govorila, mi smo dodelili oko 3,000 stipendija za studentkinje STEM (nauka, tehnologija, inženjering i matematika) i sada na Kosovu, verovali ili ne, 50% studenata STEM-a su žene. Prosek u EU je 17%. Dakle, videli smo da je ulaganje u studentkinje najveći povraćaj koji se može dobiti. Samo sa stipendijama od 1,000 evra godišnje, koje nisu mnogo, toliko se može postići.
Verujem da će naše politike moći ne samo da zaustave emigraciju naših mladih ljudi, već i da je preokrenu jer sada postoje brojne kompanije koje premošćuju potencijal Kosova sa talentovanom omladinom Kosova u zemlji i inostranstvu.
Ali, kako su pokazali najnoviji rezultati u PISA, ovo je dug proces. Rešavanje ovoga zahteva od nastavnika da se pridržavaju profesionalnih standarda i da razumeju da je biti učitelj plemenita profesija. Posao vlade je da obezbedi pristojnu platu i uslove rada, ali je posao nastavnika da inspiriše i podučava našu decu kako bi se istakla.
Ima još posla, mnogo više posla da se uradi na rešavanju rastućih problema. Ali verujem, stoga insistiram, da smo na dobrom putu.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
