Severni deo Kosovske Mitrovice u više navrata bio je utočište za izbegle. Bilo da su se kratko zadržali pre nego krenu na dalji put, bežeći od rata, bilo da su u gradu ostajali koju godinu dok se i trajno ne odsele sa Kosova. Ipak, mnogima je ovaj deo grada postao pravi dom. Nisu se, međutim, svi raseljeni zaista i udomili. Za neke od njih Mitrovica je bila okrutna, surova. Posle gotovo dve decenije, oni su zaboravljeni. U učionici stare mitrovičke škole „Branko Radičević“ i dalje žive šezdesetogodišnja Biserka Mašić i sedamdesetgodišnji krajišnik Ljubomir Eraković. U dane mira, ljubavi i darivanja obišli smo sablasne i ledene hodnike zgrade bez prozora i sa satrulim daščanim podom, tražeći njena dva stanovnika. Pronašli smo samo Biserku.
Stara oronula zgrada, u blizini studentskih domova, čuva mnoštvo đačkih tajni još iz vremena prošlog veka kada je ovo bila kultna gradska škola. U novijoj istoriji ona krije teške ljudske sudbine desetina porodica koje su u njoj bile smeštene od 1999. Miris prošlosti izbija iz svakog zida, hodnika, prostorije kroz koje, ovako bez stakla na prozorima i sa razmandaljenim oknima, zavija jak vetar i provejava sneg.
Na tren deluje kao da u školi nema nikog. Dok pažljivo gazimo satrulim daščanim podom u delu dugačkog hodnika na drugom spratu, potpuno zatečeni prizorom gomila punih kesa, sa stvarima godinama sakupljanim na mitrovičkim smetlištima – otvaraju se vrata Biserkine 'sobe'. To je pregrađena učionica.
Ona srdačno otvara vrata. Prija joj društvo. Seda na krevet u gotovo potpuno mračnoj prostoriji, iako je napolju podne.
Za Novu godinu pregrizli me miševi
Kaže, "Ljubomir je izašao" i sa njim nećemo moći da razgovaramo. Tvrdi da i on živi u velikoj zgradi.
Prvo na šta pomišljamo dok gledamo u stari radijator jeste kako ova suvonjava žena preživljava ledene dane. Ostalo 'pokućstvo' čine dva kreveta, od kojih jedan zatrpan stvarima, kuvalo za kafu i nekoliko neopranih šoljica, televizor, stočić, nekoliko fijoka. I hrpa đubreta na jednom kraju sobe.
"Jela sam ja, jela sam," prekida Biserka šok usled prizora koji zatičemo, sklanjajući sa kreveta bajat hleb u plavu plastičnu kesu, i flašu kuvanog paradajza. Izgleda, ipak, da smo je zatekli na ručku.
Ova pedesetsedmogodišnjakinja, kako sama kaže, iako izgleda da nije sigurna u svoje godište – vadi iz džepa paklicu Bonda i pali cigaretu.
U školi živi od 1999. godine.
"Živela sam na južni deo, kod crkve," kratko kaže i dodaje da od tada nije odlazila u svoj kraj.
"Jok, upalili kuću," objašnjava i, uz gotovo ispušten krik, polako pomera noge.
Teško je bolesna.
"Bila sam kod doktora. Za Novu godinu me pregrizli miševi, evo…" objašnjava, pokušavajući drhtavim rukama da pomeri čarapu i pokaže zavoj na nogama:
"Ne smem mnogo, evo… Cela mi noga, odavde do tu. Evo da ne lažem. I ovu nogu isto."
Šepajući, vodi nas do zida od stare lamperije kojim je učionica pregrađena na dve prostorije, u čijem je jednom delu Biserkin dom. Rupu kroz koju su pacovi ušli zatvorila je poklopcem od konzerve.
"Iz ove sobe, pregrizli mi lamperiju i tu ušli. Evo, tu. Ja sam to zatvorila. Tu da stavim i ovo i da ne uđe," objašnjava i gotovo prkosno postavlja poklopac nazad na rupu.
Vraća se na dvosed, opet šepajući. Seda tiho. Ne priča ništa, sve dok joj se ponovo ne postavi pitanje.
Od čega živite?
"Boga mi od socijalne pomoći. Imam socijalu iz Srbije. Ništa više. Sama ja. Imam decu na studije u Beograd. Ćerka mi ima 20 godina, sin mi ima 17," kaže uz blagi osmeh i odmah potom gorko dodaje da "ih je uzela socijalna služba."
To su mi igračke od moje dece. Čuvam ih da se sete kad su bili deca
Upire prstom na drveni zid.
"To su mi igračke od moje dece. Čuvam ih. Mada su veliki, ali da se sete kad su bili deca," dodaje, pokazujući uredno poređane barbike, lutkice, plišane igračke.
Uzima stari telefon, strpljivo pritiska dugme po dugme, pokazuje fotografiju naočitog mladića i lepe devojke.
"Ovo su. To su mi deca," kaže. Dodaje da je ponosna na njih i ponovo iz džepa vadi Bond. Pali cigaretu.
Da li je usamljena bez njih? Tokom celog dana ne idete nikuda?
"Ljubo je tu, nego on izlazi. Skuplja šta stigne. Nema jadan od čega da živi. Ja 6.000 imam. On ni banku. Grota. Sedim, pušim. Dođe Ljubo, pričamo. Šta da radim? Nemam šta. Ne radi televizor, jer kablovsku nisam imala od čega da plaćam i isključili," odgovara.
Kaže da su ona i Ljubo sada jedini stanari u zgradi. Nekadašnje komšije prebačene su u sigurnu kuću, objašnjava Biserka.
| Novinarska ekipa KoSSeva je u dva navrata tokom Božićnih praznika obilazila Biserku Mašić, pokušavajući da razgovara i sa Ljubomirom Erakovićem u školi. Nijednom ga nismo zatekli. |
"Ja nisam htela. Ja sam dobila stan pre sedam godina, ali ga je prodao M.Đ. (ime poznato redakciji) i ja ne mogu da uđem od tada. Ja hoću moj stan. Samo hoću moj stan," dodaje i objašnjava da je "išla da traži pomoć":
"Odem kod jednog gradonačelnika – čekaj. Odem kod drugog – on beži. Odem kod načelnika – biće. Ne znam šta ću."
Premešta cigaretu iz ruke u ruku. Hladnoću u sobi kao da ne primećuje. Radijator radi, ali toplota se ne oseća.
"Teško da ugreje. Teško. Uveče stavim dva ćebad i dva jorgana i tako," priča pomirljivim tonom. Pomera se polako, uz dubok uzdah. Bole je povrede, ali kao da krije.
Ne pominje bol, ni hladnoću, ali govori o deci. Muči je to što ne može da ih obiđe.
"Evo sad je raspust. Ne mogu ni da me vide, ni da idem. Ja sam htela, ali kako ću ovako? Odmah će da vrište. Zovu me telefonom, a mene muka udarila, sve mi suze idu od bolova. Majko kako si? Ja super, ja se smejem. Kažu oni, ma ti – muka ti. Koja muka deco, šta sanjate? Neću da ih sekiram zbog toga. Kažem – dobro sam. A što nisi došla? Lažem – sneg pao metar, ne ide autobus i kako ću? Nemoj da nam izlaziš. Neću, nigde ja ne izlazim. Moram da ih lažem. Gde da idem ovako? Ne mogu," kaže Biserka.
Planirala je da ih vidi početkom godine, za zimski raspust, ali zbog povreda na nogama, Biserka će morati da čeka do marta. Dodaje i da socijalna pomoć "i ove godine kasni", a pare joj trebaju da vidi decu.
"Nemamo da primimo socijalu, tek marta. Čujemo se, ali nije to to, dok ih ja ne vidim. Ali nema socijale, tek marta. Ne daju."
|
Za ovaj video dostupni su titlovi. Da biste pročitali šta Biserka govori, kliknite na opciju "cc". |
Ćutim i trpim
Od čega živite ta tri meseca?
"Pa ništa. Ćutim i trpim," odgovara i iz jednog ćoška vadi novi par cipela.
"Evo su mi nove cipele i sve. Džabe. Nove cipele imam, ali ne mogu da ih obujem. Rane žive imam. Ko ne voli da vidi decu? Ali ne mogu. Jedva da i ovo" – dodaje, kao da se pravda.
Teško Vam je, brinete?
"Jeste. Teško, al' nemam kud. Moram da trpim. Nemam kud. Samo da su mi deca živa i zdrava, za mene nije važno. Živim za njih. Zbog njih živim, se za mene…" odgovara, po prvi put od kad razgovaramo s njom, brišući suze.
"Izvini," dodaje odmah zatim i ćuti.
|
Za ovaj video dostupni su titlovi. Da biste pročitali šta Biserka govori, kliknite na opciju "cc". |
Suznih očiju, ali bistrog pogleda, gleda kroz prozor prekriven tamnom tkaninom. Ćuti. Priča i briga su je umorile.
Biserka, da krenemo mi?
"Ako, ako, ajde. Hvala puno!"
Izlazimo u hodnik – insistira da "isprati goste" i pokazuje rukom na hrpu stvari.
"Sumnjam da mi je neki i odavde ušao ovamo," dodaje. Nije teško da pogodimo da govori o pacovima.
Pozdravlja se. "I vi živi da ste!" – želi nam sreću i srdačno maše rukom.
Glas joj skoro da i ne čujemo više. U hodnicima vetar fijuče kao da se sav u njih uvukao i da ga napolju nema.
Napolju je Božić, dan kada darujemo siromašne, delimo hranu i okrepimo sopstvene duše dobročinstvom za tuđe. Za punom trpezom, sa najbližima, koliko god da je hladno napolju, u toplini svojih domova i miru – dočekujemo Hristovo rođenje. Kako li Biserka i Ljubomir danas slave?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
