24.03.1999. – 24.03.2014.

Danas se navršava petnaest godina od početka 78-dnevnog bombardovanja NATO-a na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju. Prema dosadašnjoj  statistici, poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije  i oko 2.000 civila, uključujući i decu. U bombardovanju je ranjeno više od 6.000 civila. Preko 1.000 civilnih objekata je uništeno, uključujući nekoliko stotina škola, bolnica i zgrada državne administracije, oko stotinu objekata putne infrastrukture, od čega 45 mostova, skoro 200 spomenika kulture, uključujući i 23 srednjevekovna manastira. Bombardovanje je okončano tkz. Kumanovskim sporazumom 9. juna iste godine, nakon čega je usledilo  povlačenje srpske vojske i policije sa Kosova i ulazak NATO trupa kroz misiju KFOR, koja i danas boravi na Kosovu. Nakon rata učestali su slučajevi oboljevanja bivših pripadnika vojske i civila od  malignih bolesti sa smrtnim ishodom, za koje se veruje da su posledice bombardovanja osiromašenim uranijom koji je tada korišćen. Srbija danas sarađuje sa NATO-om.

U zapadnoj mejnstrim političkoj i medijskoj terminologiji,  za bombardovanje se češće  koriste termini “vazdušni udari” , “vojna intervencija”, ili  “mirovna intervencija.” I tada, kao i danas, 15 godina kasnije, 19 zemalja, koje su bez odluke Saveta bezbednosti UN-a učestvovale u bombardovanju suverene države na jugu Evrope, pravdale su ovakav napad  potrebom “demokratskog sveta da zaustavi dalji genocid nad kosovskim Albancima”, spreči “proterivanje i ubistvo stotina hiljada kosovskih Albanaca”, a nakon više godina “etničke diskriminacije  manjine nad većinom” usled “političke represije totalitarnog srpskog režima.” Tadašnji  najozloglašeniji lik na svetskoj političkoj sceni, Slobodan  Milošević, u zapadnoj javnosti  okarakterisan je kao drugi diktator XX veka, uz Adolfa Hitlera, a stradanje Albanaca i ostalih nesrba na Balkanu upoređivano je sa stradanjem svih civilnih žrtava u II svetskom ratu, odnosno Holokaustom.

Rambuje

Nakon defakto internacionalizacije kosovskog pitanja 1997.god. i prvog medijskog pojavljivanja boraca OVK, poslednji politički manevar na međunarodnoj agendi pred bombardovanje su bili  pregovori u Rambujeu, kod Pariza, između delegacija tadašnje Jugoslavije i kosovskih Albanaca na kojima je 23. februara '99. predložen mirovni sporazum. Pregovori su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta, uz posredovanje Kontakt grupe, a završili su se tako što je albanska strana potpisala predloženi mirovni sporazum, dok je jugoslovensko-srpska delegacija odbila da potpiše, kvalifikujući ga kao ultimatum.

Sve strane su se ipak slagale da se zaista radilo o ultimatumu Slobodanu Miloševiću, te da ga je tadašnji jugoslovenski predsednik očekivano i odbio. Suština predloženog rešenja se zapravo nalazila u odredbama koje su se pojavile na kraju ovih razgovora, i to nakon što je SRJ, odnosno Srbija, već prihvatila najvažnije predloge u dotadašnjem mirovnom predlogu. Taj ‘dodatak’ čini ono što je danas poznato kao kontroverzni  “Aneks B”. On se pre svega odnosio  na mogućnost za NATO trupe  da imaju "slobodan i neometan pristup teritoriji cele Jugoslavije, uključujuci vazdušni prostor i teritorijalne vode", bez ograničenja i obaveza prema zakonima Srbije i srpskih vlasti, od kojih se, sa druge strane, istovremeno zahtevalo da se "prioritetno i svim raspoloživim sredstvima" povinuju zahtevima NATO-a. Mnogi očevici  razgovora u Rambujeu su kasnije i priznali da se Aneks B držao van oka javnosti; pre svega je skrivan od novinara koji su pratili pregovore u Rambujeu i Parizu, uprkos kasnijim demantijima zapadnih zvaničnika da je sve vreme bio na stolu, te da se radi o “standardnim uslovima” .

Interesantno je da je van pažnje zapadne javnosti takođe prošla i rezolucija Narodne skupštine Srbije od 23. marta 1999, dan uoči početka bombardovanja, a mesec kasnije od predloga iz Rambujea, koja nije predstavljala ništa drugo do izmenjeni nacrt sporazuma iz Rambujea. Srbija je u rezoluciji osudila, za javnost – naprasno povlačenje tadašnje misije OEBS-a na Kosovu – KVM,  što se jasno tumačilo da će se pretnja bombardovanjem i obistiniti. Pored OEBS-a, Srbija je u rezoluciji pozivala i UN da prihvate pregovore kako bi se postigao politički sporazum o “širokoj autonomiji Kosova, uz obezbeđenje jednakosti svih građana i etničkih grupa, uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije." Najinteresantnije je da je sama rezolucija predviđala mogućnost uspostavljanja  "međunarodnog prisustva" na Kosovu, i postizanje  "političkog sporazuma o samoupravi koji bi prihvatili predstavnici svih nacionalnih zajednica koje žive na Kosovu". Ona je saopštena  pregovaračkim stranama i javnosti na konferenciji za štampu istoga dana kada je donešena, ali je sve već bilo spremno da bombardovanje počne.

Tada, kao i petnaest godina kasnije, strane u sukobu, ali i brojni eksperti su proces pregovora u Rambujeu najmanje doživljavale kao mogućnost da se istinski dođe do ispregovaranog rešenja. Za srpsku stranu, predloženo rešenje o ulasku međunarodnih trupa na njenu teritoriju ocenjeno je kao ucena na koju suverena država ne može pristati, a sami  pregovori su ocenjeni kao farsa i opravdanje za već planirane akcije NATO snaga. Zapadna politika je kao krivce neuspelih pregovora ponovo videla u srpskoj delegaciji, a razgovore u Rambujeu ocenila kao konačnu potvrdu tvrdoglavosti i nepopustljivosti Slobodana Miloševića od svoje “diktatorske politike”.

Kumanovo

Do ‘konačnog’ mirovnog sporazuma se došlo 9. juna potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma (Kumanovski sporazum) na vojnom aerodromu u blizini Kumanova, između Vojske Jugoslavije i, kako je predstavljeno građanima SRJ – predstavnika UN. Ovim sporazumom se predviđalo povlačenje vojnih i policijskih trupa tadašnje SRJ sa teritorije Kosova i Metohije, uz istovremeno raspoređivanje NATO trupa. Sporazum su potpisali general VJ, Svetozar Marjanović, policijski general, Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson.

Ovaj sporazum su obe strane ocenile kao kompromis, a u javnosti predstavili kao svoju pobedu. Kompromis se sastojao u tome što je NATO odustao od svojih zahteva sadržanim u Aneksu B, uključujući i kontroverze oko toga da je plan bio da se NATO rasporedi po čitavoj teritoriji zemlje, ali i da se odustane od momentalnog referenduma na Kosovu za odvajanje od Srbije. Srbija je pristala na "prisustvo međunarodnih snaga uz značajno ušešće NATO-a",  potrudivši se da iz kasnije upotrebe istisne i od očiju javnosti sakrije bilo kakvo dalje pominjanje “NATO-a”. Što se pobede tiče, zapadne demokratije su slavodobitno naglašavale da su dani Srbije na Kosovu završeni, obrazlažući da će na Kosovu konačno uspostaviti vladavinu ljudskih prava i političke demokratije, dok je jugoslovenski predsednik  čestitao građanima mir i naglasio da je očuvan "teritorijalni integritet i suverenitet zemlje", te da zemlja treba konačno da krene da obnavlja svoje porušene mostove, škole, bolnice i puteve.

Na Kumanovski sporazum nadovezala se rezolucija SB UN 1244 , prema kojoj je upravljanje nad Kosovom preuzela misija UNMIK, i koja će u kasnijim godinama obema stranama poslužiti za različita tumačenja. Ova rezolucija je pravno još uvek na snazi, iako je uloga UNMIK-a danas svedena na simboličan značaj, a određeni delovi ove rezolucije nisu ispunjeni.

Bombardovanje

Napad 19 zemalja NATO-a, ali i sedam zemalja koje su pružile podršku, pre svega – obezbeđivanjem pista za poletanje aviona, počeo je naletom 464 aviona. Vremenom se broj letelica povećavao, kao i broj i intenzitet napada, jer su jugoslovenska vojska i sam narod pružili neočekivano dugotrajni otpor. Do okončanja bombardovanja 10. juna, NATO je tako uvećao vazduhoplovne snage na 1.150 aviona. Lansirano je 420.000 projektila, ukupne mase oko 22.000 tona u 2.300 vazdušnih udara sa svih strana otvorenog vazdušnog prostora, a na Srbiju je palo i 350.000 kasetnih kombi.

Na jugoslovenskoj strani, bilo je svega nekoliko ispravnih aviona, a piloti su leteli na neremontovanim migovima u kojima su i najosnovniji instrumenti  bili van upotrebe. Ostala su brojna gorka svedočanstva vojnih pilota 127. lovačke avijacijske eskadrile 204. lovačkog puka, koja je u sastavu imala „migove 29” o tome da nisu imali sa čim da lete i da dejstvuju, kao i kasnijeg, po njihovim rečima, ponižavajućeg odnosa državnih vlasti prema njima i njihovoj profesiji.

Svet su obilazile potresne slike i svedočanstva albanskih izbeglica sa Kosova koje su bežale, ili bile sprovođene prema Makedoniji i Albaniji. U sedištu NATO-a, tadašnji porparol, Džejmi Šea, držao je dnevne brifinge za novinare o stradanju albanskih civila, statistici "vazdušnih udara" na "legitimne vojne mete", povremeno priznajući i civilne žrtve na drugoj strani, kvalifikujući ih kao “kolateralnu štetu”. Čitavu medijsku sliku usmerenu protiv “diktatora Miloševića” upotpunjivale se  izjave najviših zapadnih političkih i vojnih zvaničnika, kao i nezavisnih analitičara o genocidu koji sprovode srpske snage, masovnim grobnicama, ubistvu preko 100.000 kosovskih Albanaca i proterivanju preko million albanskih izbeglica. Tako je tadašnji američki ministar odbrane Koen za američku mrežu CBS rekao, “do sada imamo oko 100.000 nestalih vojno sposobnih muškaraca. . . Moguće je da su ubijeni."

Sa druge strane, iz Srbije su odlazili snimci, pre svega sa RTS, o “naličju” vazdušnih udara zapadne demokratije, pre svega kroz sistematsko izveštavanje o civilnim žrtvama i masovnom narodnom otporu manifestovanom kroz okupljanje ljudi na mostovima i bedževima koji su simbolizovali da su i oni meta. U međuvremenu, 23. aprila, zgrada u Aberdarevoj ulici je bombardovana i to kao “legitimna vojna meta”, a u ovom napadu poginula su 16 radnika nacionalne medijske kuće. Porodice poginulih su u godinama koje su usledile, tražile da se otkrije puna istina o ovom napadu, tvrdeći da je političko rukovodstvo, kao i rukovodstvo RTS znalo da će doći do napada i da su njihovi najmiliji svesno žrtvovani.

Uz vazdušne udare, vremenom se počelo pretiti i kopnenim udarima, iz pravca južne granice Kosova i Metohije sa Albanijom. Najžešće kopnene borbe su se zaista i vodile u pojasu prema, i na granici sa Albanijom, preko Košara. Jugoslovenska vojska je ove borbe pre svega vodila sa pripadnicima OVK koje je NATO tada snažno podržavao neprestanim bombardovanjem jugoslovenskih vojnih jedinica, ali i drugim vidovima pomoći. Kopnena ofanziva je trebalo da usledi na tkz. sprženoj zemlji, pošto se uništi kompletna PVO, ali i desetkuju kopnene snage. Na iznenađenje zapadne javnosti i političkih elita, najveći deo vojnih potencijala tadašnje države je bio i dalje  spreman za borbu, kao i većina mobilisanog ljudstva, uprkos brojnim problemima na terenu. Strategija tadašnjeg vojnog rukovodstva bila je da se sačuva što više vojnih materijalnih i ljudskih resursa na kopnu, što se postizalo pražnjenjem vojnih i policijskih objekata, dislociranjem ljudstva i pokretne imovine, kao i njihovim kamufliranjem.

Među tragičnim događajima koji su ostali u pamćenjima ljudi, pored rušenja zgrade RTS, jesu i napadi na mostove u velikim i malim mestima Srbije, od Novog Sada do Varvarina, raketiranje voza u Grdeličkoj klisuri, rušenje stambenog bloka u rudarskom mestašcu Aleksincu, rušenje kineske ambasade, bombardovanje porodilišta u Beogradu, bacanje kasetnih bombi na pijacu u Nišu, pogibija ćerke prištinskog novinara u Murinu, pogibija male Milice Rakić na noši u svom kupatilu u Batajnici…Takođe, upamćene su pogibije vojnika, pre svega tri pilota VJ-e, koje su postale simbol borbe tehnički daleko slabije vazdušne formacije sa nadmoćnijim neprijateljem.

Nova istorija

Petnaest godina od NATO bombardovanja, članice NATO-a su danas vojni saveznici Srbiji kroz brojne projekte i učešće u raznim misijama u koje su uključene i zemlje članice, misiju KFOR-a, početak implementacije tkz. Individualnog partnerskog akcionog plana (IPAP), koji definiše elemente i oblasti saradnje Srbije s NATO-om u periodu od dve godine, “povećanju srpskih kapaciteta” u Tehničkom remontnom zavodu u Kragujevcu i Centru za biološku, hemijsku, radiološku i nuklearnu zaštitu u Kruševcu, pružanje pomoći Ministarstvu odbrane Srbije i u drugim oblastima, kao što su “smanjenje rizika od korupcije putem NATO inicijative za izgradnju integriteta u procesu smanjivanja rizika od korupcije”. Procenjuje se da Srbija trenutno učestvuje u implementaciji više od 40 zvanično dogovorenih "partnerskih ciljeva" kako bi se nastavila "reforma sektora odbrane u skladu sa vojnim standardima Alijanse".

Što se tiče upotrebe osiromašenog uranijuma 1999. u Srbiji je ovo još uvek tabu tema. Stručna javnosti ističe da nedostaje sveobuhvatno istraživanje o povezanosti upotrebe osiromašenog uranijuma i  porasta malignih bolesti. Uprkos tome, lekari u Srbiji su ipak, 2014.godinu označili kao period u kojem će broj obolelih od malignih bolesti usled izloženosti osiromašenom uranijumu upravo dostići maksimum.

Na petnaestogodišnjicu od bombardovanja, svaka strana se ovog dana seća na svoj način. Srbi su pustili sirene kao nekadašnji simbol za vazdušnu opasnost, gorko se sećajući zvukova aviona i skloništa. Albanci ovaj dan obeležavaju kao dan spasenja i pobedu. Profile na virtuelnim društvenim mrežama obeležili su statusi i fotografije u vezi sa ovim danom. Kancelarija  za Kosovo i Metohiju prenela je govor ministra Aleksandra Vulina, prilikom njegove današnje posete Leposaviću, u kojem je zatražio da UN objave izveštaj o mestima u kojima su bacane bombe sa osiromašenim uranijumom. Kosovska ministarka evropskih integracija, Vlora Čitaku je na svom Twitter profilu, pored slike na kojoj je znak patika NIKE AIR i slogan sa ove reklame – "Just do it",  zamenjen sa  "NATO AIR", uz isti slogan i docrtan avion, napisala: "Pre 15 godina NATO je zaustavio genocid na Kosovu! Nikada neću zaboraviti!" Ova slika je inače preplavila danas Internet, i to na profilima društvenih mreža onih koji pozitivno gledaju na bombardovanje, uključujući i portparolku NATO-a, Oanu Lungesku.

Redakcija KoSSeva je objedinila linkove različitih medija radi detaljnije podsećanja na bombardovanje 1999:

Noam Čomski Kosovo Peace Accord

Noam Čomski A Review of NATO's War over Kosovo

Dokumentarac – Niko nije rekao neću (English transcription)

Dokumentarac – Bombardovanje Srbije I deo, II deo i III deo

Dokumentarac – Lažima je počelo

Dokumentarac – Smrtonosna prašina

Emisija "Ćirilica" svedočenje pilota VJ

Dokumentarac RT "Why?

Fotografije (UPOZORENJE – uznemirujuće fotografije)

Dokumenti sa fotografijama i iskazima svedoka

bombardovana kolona izbeglica na putu Đakovica-Prizren;

– bombardovane stambene zgrade;

– bombardovane zdravstvene ustanove;

– bombardovana kulturna dobra i kazneno popravne ustanove;

– bombardovani mostovi i komunikacije;

– bombardovani releji i repetitori;

– bombardovani ekonomski objekti;

– bombardovani depoi nafte i naftnih derivata;

– bombardovani sportski i turistički objekti

Fotozapisi sa sajta organizacije "Center for Peace in the Balkans"

AleksinacBačka Palanka i Čačak; Beograd; Ćuprija; uništene ambasade; Gnjilane; Grdelička Klisura; Istok (pogođena zgrada zatvora); Ivanjica, Kokin Brod, Kosovska Mitrovica; Kopaonik, Kruševac, Lipljan, Lučani; Koriša; Lužane; Medoševac; Merdare; Murino; Niš; Novi Pazar, Ostružnica, Paraćin, Priboj; Novi Sad; Pančevo; Obrenovac; Priština; Prizren, Ralja, Raška; ostale fotografije

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.