18 godina od NATO bombardovanja: "Mi Srbi stvarno možemo sve da preživimo"

"Zauvek zahvalni za njenu ulogu na Kosovu," poručio je kosovski ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj  (Enver Hoxhaj) uz fotografiju susreta sa bivšim sekretarom Stejt Depertmenta Medlin Olbrajt (Madeleine Albright) na 18-godišnjicu bombardovanja nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). I njegov šef kabineta pohvalio se zajedničkom fotografijom: "Sa Medlin Olbrajt, koja nastavlja da postoji na Kosovu čak i danas. Mi smo generacija koja mora da se najviše seća njenog doprinosa". Uz bračni par Klinton – bivšeg američkog predsednika Bila i nedavnog predsedničkog kandidata, njegove supruge Hilari, Olbrajt je i za Srbe i za Albance, i dalje simbol bombardovanja Jugoslavije. Dok kosovski Albanci bombardovanje koje je izveo NATO i ove godine obeležavaju kao "pravo na život i slobodu", Srbi se 78 dana proleća '99 sećaju sa gorčinom i teškim osećanjima.

"Mi Srbi stvarno možemo sve da preživimo. Ne znam da li bi neko drugi to preživeo," rekao je sada pedesetogodišnji mašinovođa Boban Kostić, koji je na drugi dan pravoslavnog uskrsa '99 upravljao putničkim vozom 393, od Niša ka Skoplju – koji je NATO u Grdeličkoj klisuri pogodio sa četiri projektila. Ubijeno je 15 civila, među njima i deca. Kostić od tada više nije upravljao vozom, a danas prisustvuje centralnoj državnoj ceremoniji obeležavanja 18-godišnjice bombardovanja upravo kod spomen obeležja ovog stradanja. 

Bombardovanje bez dozvole UNSB

Bez dozvole Saveta bezbednosti UN-a, 19 zemalja, u okviru NATO-a, učestvovalo je u bombardovanju nekadašnje SRJ. Početku "vazdušnih udara", kako je NATO alijansa nazivala bombardovanje na SRJ, prethodila je skoro dvogodišnja negativna medijska slika o Srbiji i SRJ, prvenstveno o tadašnjem njenom predsedniku, Slobodanu Miloševiću, u vezi sa situacijom na Kosovu i Metohiji. Opisivan je kao "diktator", "balkanski kasapin" i "novi Hitler 20-og veka". Najviši zapadni politički i vojni zvaničnici i analitičari pred bombardovanje pominju da se na Kosovu događa "genocid" koji sprovode srpske snage, "masovne grobnice", da se događa ubistvo "preko 100.000 kosovskih Albanaca". 

"Do sada imamo oko 100.000 nestalih vojno sposobnih muškaraca…Moguće je da su ubijeni," jedna je od takvih izjava – tadašnjeg američkog ministra odbrane Vilijam Koena, za američku mrežu CBS.

Pregovori u Rambujeu

Bombardovanju su prethodili i pregovori u francuskom gradu Rambujeu (Rambouillet), u istoimenom zamku. Ovi pregovori pokrenuti su nakon čuvenog, ali i kontroverznog slučaja Račak, koji su Albanci i zapadna javnost, kao i sam Savet bezbednosti UN-a kvalifikovali kao "masakr u Račku"

Pregovori između delegacija tadašnje Jugoslavije i kosovskih Albanaca, uz posredovanje Kontakt grupe, počeli su 6. februara i trajali do 19. marta 1999. Dvadeset trećeg februara predložen je mirovni sporazum. Albanci su ga potpisali. Jugoslovensko-srpska delegacija odbila je da to učini, ocenjujući ga kao ultimatum.

Za srpsku stranu sporan je bio tzv. Aneks B sporazuma, koji se odnosio na mogućnost za NATO trupe da imaju slobodan i neometan pristup teritoriji cele Jugoslavije, uključujući vazdušni prostor i teritorijalne vode, bez ograničenja i obaveza prema zakonima Srbije i srpskih vlasti, od kojih se, sa druge strane, istovremeno zahtevalo da se "prioritetno i svim raspoloživim sredstvima" povinuju zahtevima NATO-a. Neki od svedoka  razgovora u Rambujeu su kasnije i priznali da se Aneks B držao van oka javnosti; i da je pre svega skrivan od novinara koji su pratili pregovore u Rambujeu i Parizu, uprkos kasnijim demantijima zapadnih zvaničnika da je sve vreme bio na stolu, te da se radi o “standardnim uslovima”. Brojni analitičari proces pregovora u Rambujeu nisu opisivali kao realnu mogućnost da se dođe do ispregovaranog rešenja.

Rezolucija Skupštine Srbije

Van medijske pažnje prošla je rezolucija Narodne skupštine Srbije od 23. marta 1999, dan uoči početka bombardovanja. Bio je to izmenjeni nacrt sporazuma iz Rambujea. Srbija je u rezoluciji osudila naprasno povlačenje tadašnje misije OEBS-a na Kosovu – KVM,  koja je na teritoriji Kosova i Metohije bila raspoređena nekoliko meseci pred bombardovanje, a što je ukazivalo da će uslediti bombardovanje. U rezoluciji su se pozivale UN da prihvate pregovore kako bi se postigao politički sporazum o “širokoj autonomiji Kosova, uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije." Predviđala se mogućnost uspostavljanja "međunarodnog prisustva" na Kosovu i postizanje  "političkog sporazuma o samoupravi koji bi prihvatili predstavnici svih nacionalnih zajednica koje žive na Kosovu".

Bombardovanje

Naletom 464 aviona, 19 zemalja NATO-a, ali i sedam zemalja koje su pružile podršku, počelo je bombardovanje SRJ. Vremenom se broj letelica i intenzitet napada pojačavao, jer su tadašnja jugoslovenska vojska, ali i sam narod pružili duži otpor nego što se na početku očekivalo. Tako je do okončanja bombardovanja, 10. juna, NATO uvećao vazduhoplovne snage na 1.150 aviona. Lansirano je 420.000 projektila, ukupne mase oko 22.000 tona u 2.300 vazdušnih udara sa svih strana otvorenog vazdušnog prostora, a na Srbiju je palo i 350.000 kasetnih bombi.

Na jugoslovenskoj strani, bilo je svega nekoliko ispravnih aviona, a piloti su leteli na neremontovanim migovima u kojima su i najosnovniji instrumenti  bili neispravni. Ostala su svedočanstva vojnih pilota 127. lovačke avijacijske eskadrile 204. lovačkog puka, koja je u sastavu imala "migove 29" o tome da nisu imali "sa čim da lete" i da dejstvuju, kao i kasnijeg, po njihovim rečima, "ponižavajućeg" odnosa državnih vlasti prema njima.

"Dukađinska epopeja OVK"

Dok se Srbi budu sastajali u Grdeličkoj klisuri, kosovski Albanci će u Glogovcu, a potom i na trgu u Dečanima, obeležiti 19-godišnjicu od "dukađinske epopeje", koja je za Albance na Kosovu poznata i kao "početak frontalnog rata Oslobodilačke vojske Kosova i Dan mučenika" i dan koji se poklapa sa početkom bombardovanja Srbije.

Na "epopeju" je podsetio Ramuš Haradinaj iz Francuske, čija je porodica, pre svega "generali OVK" učestvovala u, kako je naveo "grupi boraca za slobodu".

"Čuvari svetske slobode bolje nego ikad razumeju Kosovo"

Član odbora za spoljne poslove u američkom kongresu, u javnosti poznat i kao snažni podržavalac kosovske nezavisnosti, Eliot Engel, juče je u Vašingtonu rekao da je Kosovo "devet godina slobodna i nezavisna zemlja", ali "da nema vojsku", te da bi "trebalo da je ima".

Upravo se Ramuš Haradinaj zahvalio Engelu:

"Kosovo je srećno da njegovo pravo da bude slobodno i nezavisno, bolje nego ikada razumeju čuvari slobode u svetu, kao što su SAD i EU. Bez njihove posvećenosti, Kosovo i svako od nas bi morao da čeka dugo kako bi osvojio slobodu koja nam je uskraćivana. Među onima koji su se svrstali na stranu našeg prava na život i slobodu je kongresmen Eliot Engel. Od srca hvala kongresmenu Engelu, SAD i svim ostalima, za sve ono što su uradili i rade, čak i za mali narod, da bude među slobodnim narodima Evrope."

U Vašingtonu je i kosovski ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj, koji zajedno sa ministrom odbrane Srbije, Zoranom Đorđevićem i ostalim zvaničnicima učestvuje na sastanku Globalne koalicije protiv ISIL-a, i sastaje sa američkim zvaničnicima, uključujući i bivše koji su igrali aktivnu ulogu u bombardovanju SRJ.

"Zauvek zahvalni za njenu ulogu na Kosovu," napisao je na svom Tviter nalogu uz fotografiju susreta sa bivšim sekretarom Stejt Depertmenta Medlin Olbrajt (Madeleine Albright).

Civili "koleteralna šteta"

Uz izveštaje o ubistvu preko 100.000 albanskih muškaraca, genocidu, tokom bombardovanja zapadne medije preplavili su izveštaji o proterivanju i izbegličkom maršu više od milion albanskih civila, pre svega prema Makedoniji i Albaniji. Svet su obilazile potresne slike i svedočanstva albanskih izbeglica sa Kosova.

Sa druge strane RTS je iz Beograda u svet slao snimke o dnevnom stradanju civila. Osim mosta i voza u Grdeličkoj klisuri, bombardovanje mosta u Varvarinu u dva navrata, i više mostova širom Srbije, porodilišta u Beogradu, stambene četvrti u rudarskom gradiću Aleksincu, pijace u Nišu, malog crnogorskog mesta Murino, kineske ambasade, a potom i samog RTS, bila su svedočanstva srpske i jugoslovenske strane. Pogibija male Milice Rakić na noši u svom kupatilu u Batajnici, postala je simbol stradanja civila u ovom bombardovanju.

U sedištu NATO-a, tadašnji portparol, Džejmi Šea, držao je dnevne brifinge za novinare pre svega o statistici "vazdušnih udara" na "legitimne vojne mete" i stradanju albanskih civila koje je NATO štitio, ali je povremeno, usled snimaka iz Beograda koji su odlazili u svet, priznavao i civilne žrtve na drugoj strani, kvalifikujući ih kao "kolateralnu štetu" i "vojne greške".

Radio televizija Srbije je tako bombardovana kao "legitimna vojna meta" i u ovom napadu poginulo je 16 radnika centralne srpske medijske kuće. Porodice poginulih radnika su u godinama koje su usledile, tražile da se otkrije puna istina, tvrdeći da je političko rukovodstvo, kao i rukovodstvo RTS, znalo da će doći do napada i da su njihovi članovi porodica svesno žrtvovani.

Kopneni udari na granici sa Albanijom

Uz vazdušne udare, vremenom se počelo pretiti i kopnenim udarima, iz pravca južne granice Kosova i Metohije sa Albanijom. Najžešće kopnene borbe su se vodile u pojasu prema, i na granici sa Albanijom, preko Košara. Jugoslovenska vojska je ove borbe vodila sa pripadnicima OVK koje je NATO tada snažno podržavao neprestanim bombardovanjem jugoslovenskih vojnih jedinica, ali i drugim vidovima pomoći. Kopnena ofanziva je trebalo da usledi na tzv. sprženoj zemlji, pošto se uništi kompletna PVO, ali i desetkuju kopnene snage.

Na iznenađenje zapadne javnosti, najveći deo vojnih potencijala tadašnje države je bio i dalje spreman za borbu, kao i većina mobilisanog ljudstva, uprkos brojnim problemima na terenu. Strategija tadašnjeg srpskog vojnog rukovodstva bila je, kako je kasnije više puta naglašavano, da se sačuva što više vojnih materijalnih i ljudskih resursa na kopnu, što se postizalo pražnjenjem vojnih i policijskih objekata, dislociranjem ljudstva i pokretne imovine, kao i njihovim kamufliranjem.

Poginulo oko 2.000 civila i 1.002 pripadnika VJ

"Da li biste na Kosovu uradili ono što je uradio predsednik Klinton?" "Uradio bih to malo drugačije"

Iako podržava nezavisnost Kosova, aktuelni predsednik SAD-a Donald Tramp, kritikovao je bombardovanje SRJ, a kritike je ponovio i tokom same predsedničke kampanje. Pogledajte šta je Lariju Kingu na CNN rekao '99:

Prema zvaničnoj statistici iz Srbije, poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i oko 2.000 civila, uključujući i decu. Ranjeno je više od 6.000 civila. Preko 1.000 civilnih objekata je uništeno, uključujući škole, bolnice i zgrade državne administracije. Teško su oštećeni i uništeni objekti putne infrastrukture, od čega 45 mostova. Oštećeno je skoro 200 spomenika kulture, uključujući i 23 srednjevekovna manastira.

Ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara, a najkontroverznija tema o posledicama ovog bombardovanja jeste navodna "epidemija" malignih oboljenja u Srbiji, pre svega u mestima koja su gađana osiromašenim uranijumom. Više poznatih lekara i danas traži formiranje državne komisije koja će se baviti ispitivanjem posledica i zaštitom zdravlja stanovništva, a u više izveštaja do sada upravo su godine posle 2015. navedene kao pik (peak) širenja malignih oboljenja u Srbiji.

Kumanovski sporazum

Do 'konačnog' mirovnog sporazuma došlo se 9. juna potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma (Kumanovski sporazum) na vojnom aerodromu u blizini Kumanova, između Vojske Jugoslavije i, kako je predstavljeno građanima SRJ – predstavnika UN. Ovim sporazumom se predviđalo povlačenje vojnih i policijskih trupa tadašnje SRJ sa teritorije Kosova i Metohije, uz istovremeno raspoređivanje NATO trupa. Sporazum su potpisali general VJ, Svetozar Marjanović, policijski general, Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson.

Ovaj sporazum su obe strane tada ocenile kao kompromis, a u javnosti predstavili kao svoju pobedu. Kompromis se sastojao u tome što je NATO tada odustao od svojih zahteva sadržanim u Aneksu B, uključujući i kontroverze oko toga da je plan bio da se NATO rasporedi po čitavoj teritoriji zemlje, ali i da se odustane od momentalnog referenduma na Kosovu za odvajanje od Srbije. Srbija je pristala na "prisustvo međunarodnih snaga, uz značajno ušešće NATO-a. Zapadne zemlje su naglašavale da su "dani Srbije" na Kosovu "završeni", dok je jugoslovenski predsednik "čestitao građanima mir" i naglasio da je "očuvan teritorijalni integritet i suverenitet zemlje".

Posle kumanovskog sporazuma usledila je Rezolucija SB UN 1244, prema kojoj je upravljanje nad Kosovom preuzeo UNMIK, a koja će u kasnijim godinama obema stranama poslužiti za različita tumačenja. Ova rezolucija je pravno još uvek na snazi, iako je uloga UNMIK-a danas svedena na simboličan značaj, a određeni delovi ove rezolucije nisu ispunjeni.

Nova istorija: Briselski dijalog i saradnja sa NATO-om

Kosovo je 17. februara 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost, koju je do sada priznalo 114 zemalja, ne i Srbija. Beograd i Priština vode dijalog u Briselu o normalizaciji odnosa, u okviru kojeg se vrši gašenje srpskih institucija na KiM-u i integracija u kosovske.

Sa druge strane, saradnja Srbije i NATO-a je, kako se ocenjuje, "visokom stepenu – najvišem mogućem". Iako je Srbija 2007. proklamovala doktrinu vojne neutralnosti, godinu dana ranije je pristupila programu Partnerstava za mir i "kao učesnica programa Partnerstvo za mir, Srbija je napravila izbor konkretnih aktivnosti saradnje", a 2007. delegacija Narodne skupštine Republike Srbije učestvuje i u aktivnostima Parlamentarne skupštine NATO u statusu pridruženog člana. Potom 2015. godine Srbija usvaja Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) što je najviši okvir saradnje sa NATO kroz program Partnerstvo za mir, za države koje se nisu opredelile za članstvo. Tako su Srbiji, koja zvanično ne odstupa od vojne neutralnosti, NATO-a članice saveznici kroz brojne projekte, učešće u raznim misijama, vežbama i obukama srpskih vojnika i sporazumima o saradnji, a upravo vojna saradnja Srbije i SAD "prednjači u ukupnim bilateralnim odnosima dve zemlje".

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.