Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog, sinoćno izdanje)
Piše: Enver Robeli (Robelli)
U prošlosti su se čak i prevaranti ponašali ozbiljnije i duhovitije. Sad su samo smešni. U vezi sa slučajem jednog prevaranta iz Elbasana, kojeg obnediveli mediji i nerazumni političari Kosova dočekuju, prihvataju i tretiraju kao pravoslavnog klerika. Evo dokle smo stigli: nekada iz Elbasana dolazio je i bio poželjan na Kosovu Mehmet Đvori (Gjëvori), jer je imao misiju da opismeni nepismeni narod. Danas dolazi Nikola Džufka (Xhufka). A nepismeni narod mu aplaudira.
Rat na Kosovu je bio završen, verovatno je bilo proleće 2000. godine, kada me je pozvao jedan nemački kolega, za kojeg sam verovao da je ozbiljan novinar. Ali i ozbiljni novinari ponekad postanu žrtve sopstvene naivnosti. Bilo kako bilo, rekao je da ima ekskluzivnu vest.
„Hoćeš li, molim te, molim te, molim te, hoćeš li sa mnom, jer imam sastanak sa jednom osobom u kafani na železničkoj stanici u Cirihu, koja tvrdi da će ovih dana izazvati rat u Makedoniji?”, upitao me nemački kolega.
Otišao sam iz radoznalosti, a ne jer sam mislio da se radi o nečemu ozbiljnom.
Osoba koju smo sreli bila je šarlatan. Govorio je sa samopouzdanjem jednog šarlatana. Nastavljao s bajkama. Onda sa lažima. I završio rečenicu sa besmislicama.
Ja nisam napisao ni slovo o tom sastanku. Nemački kolega jeste.
Najavio je, više-manje, da će se čovek kojeg smo sreli na železničkoj stanici u Cirihu ubrzo pojaviti na CNN‑u s kalašnjikovim i uniformom oslobodilačke vojske Albanaca iz Makedonije i da će potresti Balkan i ceo (zapadni) svet.
Dok je pričao o svojim planovima, šarlatan je teatralno pomerao glavu tamo–vamo, dajući nam do znanja da u blizini možda ima agenata neke neprijateljske balkanske države koji prate svaki njegov pokret.
Posle nekoliko meseci, 2001. godine, održani su parlamentarni izbori u Albaniji.
Tirana je tada bila bedan i prljav grad, pun divlje gradnje duž reke Lane, ako se to može nazvati rekom.
U gomili novinara primetio sam šarlatana s železničke stanice u Cirihu. Nije zapalio rat u Makedoniji. Imao je patriotskiji posao. Mučio se i mucao o politici, ponašao se kao zaverenik i pokušavao da impresionira novinare koji su došli sa Kosova u Tiranu da izveštavaju o izborima.
Na političkoj sceni tada su se vrtela imena poput Fatosa Nanoa, Iljira Mete, Saljija Beriše (Od te trojke samo je prvi izašao iz politike).
Ne znam šta se posle desilo sa tim šarlatanom, koji nas je na železničkoj stanici u Cirihu uveravao – ili bolje reći pretio – da će zapaliti rat u Makedoniji. Možda se vratio u Švajcarsku, slagao vlasti da je progonjen i živi do dana današnjeg od socijalne pomoći.
Možda se vratio na Kosovo i živi u nekom selu, prima penziju kao ratni veteran zbog svojih „velikih zasluga“: na primer, zbog zasluge što je ispričao gomilu laži na železničkoj stanici u Cirihu.
Svet je pun šarlatana. Viktor Lustig, austrougarski prevarant, 1925. godine prodao je Ajfelovu kulu.
Hohštapler (iz nemačkog: Hochstapler, osoba koja se lažno predstavlja) Gregor Mek Gregor izmislio je u 19. veku Eldorado na karipskim ostrvima Latinske Amerike, nazvao ga Pojais i pozvao Britance da tamo emigriraju.
Oko 250 ljudi mu je poverovalo i otplovilo brodom prema cilju koji nije postojao. Preživelo je samo 60. Mek Gregor se obogatio – prodavao je Britancima parcele u raju koji nije postojao.
Kada su posle nezavisnosti Albanije zapadne sile tražile stranog princa koji će vladati novom državom, javili su se i ljudi koji su tvrdili da su potomci Skenderbega. Toliko su bili potomci velikog junaka – koliko je i Skenderbeg bio Japanac.
U poslednje vreme Kosovom luta neka avet, u crnom plaštu. Mediji, gladni klikova, izveštavaju da se zove Nikola Džufka i predstavljaju ga kao pravoslavnog sveštenika „Autokefalne pravoslavne crkve Kosova“. Čak mu se i obraćaju kao nadbiskupu.
U dubinama interneta Džufka se pojavljuje kao veliki patriota, koji – prema jednom kosovskom TV kanalu – „udara na Srbiju“. Na jednoj albanskoj televiziji izjavio je: „Nisam homoseksualac.“ Jedino što je sigurno prema Autokefalnoj pravoslavnoj crkvi Albanije to da Džufka nema nikakve veze s duhovnim ili verskim stvarima.
U prošlosti su i prevaranti imali više dostojanstva i smisla za humor. Danas su samo karikature. I eto – jedan mešetar iz Elbasana dočekuje se, grli i tretira kao crkveni velikodostojnik od strane obnevidelih medija i pomahnitalih kosovskih političara.
Tako smo i stigli dotle: nekada – 1941. – iz Elbasana je dolazio Mehmet Đvori da nepismenom narodu donese azbuku. Danas iz Elbasana dolazi Nikola Džufka. A nepismeni svet – aplaudira.
Uspon Nikole Džufke između oltara sa albanskom zastavom i gradonačelnika
Zovu ga u jutarnje programe, popodnevne emisije, večernje debate. Sa njim se slikaju samozvani kosovski patriote, koji o pravoslavnoj veri znaju koliko i opanak sa kićankom zna o teologiji.
Nikada nije bilo lakše da prevaranti osvoje medijski i javni prostor. Glupost je otišla predaleko – ima čak i kosovskih političara, među njima i gradonačelnika, koji dočekuju ovog „arhiepiskopa“ u svojim kabinetima.
Ne bih se iznenadio ako se uskoro u Prištini pojavi i Maksude Kademi, poznata kao Suđa, da daje savete zatečenim kosovcima o čudima kapitalizma – naročito kamata – na osnovu svog iskustva kao osnivačice piramidalne firme Suđa iz ranih 90-ih. Njoj i sličnima građani Albanije su poverili oko milijardu dolara. Jednog jesenjeg dana 1996. Suđa se pojavila na prozoru jedne zgrade i rekla narodu: „Nema više para.“
PS. Čitava ova istorija sa „arhiepiskopom“ iz Elbasana bila bi toliko zabavna koliko anegdota iz života Nasradina Hodže, da ne služi srpskoj državi da se žali – ne bez razloga – da jedan prevarant gradi lažnu crkvu na Kosovu kako bi našao naivne sledbenike.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
