Srednjovekovna ili moderna Srbija?

Ja ću, ovoga puta u svojoj debati, krenuti od jedne svoje tvrdnje iz prošle kolumne sa kojom se i Vi slažete, uvaženi kolega, iako Vi nju, opet interpretirate po svome. Naime, Vi kažete – ”Saglasan sam s kolegom da Crkva Svete Mudrosti (Aja Sofija) u Carigradu, ne može da se vrati Vizantiji. Ali samo zato što, nažalost, Vizantija više ne postoji. Zato, dragi kolega, Srbija i te kako postoji.”

Nemojte molim Vas urlati od besa kad Vas budem pitao – pa zar Srbija zaista postoji? Sačekajte trenutak! Mislim, je l’ postoji još srednjovekovno Dušanovo carstvo? Ja mislim da ne postoji, moj uvaženi kolega, ili postoji samo kao kulturna kategorija ili sećanje!? Ne postoji politički, pravno, realno, kao što ne postoji ni Vizantija, kao što ne postoji ni Rimska imperija ili Osmanska imperija. Pa, kome onda predati to antičko ili srednjovekovno kulturno blago kojeg na Kosovu, kao što znate, ima puno čak i iz predrimskog doba? Rimu? Kome predati vizantijsku, srednjovekovnu, osmanlijsku zaostavštinu? Grčkoj, Srbiji, Turskoj?

Jesu li to iste zemlje?

Dušanovo carstvo i Srbija, Bugarska, Grčka, Albanija, Kosovo, Makedonija…

Zato sam “izvukao iz celine” onaj citat iz Bogdanovićeve knjige o Kosovu. Izvukao sam samo onaj deo gde se daje zvanična titula cara Dušana, od jednog autora koga Vi ne osporavate, da bih Vama pokušao dokazati  “Vašim rečima” da ona Srbija o kojoj Vi zapravo pričate – nije ova današnja Srbija koja je po članu 1. Ustava Republike Srbije: “država  srpskog naroda…i ostalih građana…”, već je to bila jedna srednjovekovna država, više etnička, više kulturna, više religiozna, na čijem se prostoru danas prostire nekoliko država, i čije je stanovništvo tu živelo i  čiji potomci nastavljaju da žive tu do dan danas. U zvaničnoj tituli cara Dušana nije pisalo da je on car samo Srba… i ostalih građana, kako danas kaže Ustav Srbije, nego "car Srba, Grka, Bugara i Arbanasa".

Uprkos mojoj opreznosti kada pričamo o tom vremenu, Vi iskačete sa nekom tamo “naučnom” tablicom Svetske banke, koja zaista za bilo koga ozbiljnog ne predstavlja nikakav dokaz, čak ni validan argument da je neko tada predstavljao većinu na ovim prostorima. Uz to se uopšte ne ustručavate da tvrdite, opet po toj tablici, da čak i pod okupacijom srpske kraljevine ovih prostora – od 1913., pa kraljevine SHS, te komunističke Jugoslaavije, da su Albanci bili ti koji su Srbe manje više – ne samo da su prepolovili, nego su Srbe sveli na nekih (manje od) 10%.  I čime su to napravili kad nikad nisu imali svoju državu, niti bili na vlasti? Pa da, možda ćete pričati onu priču, znate ona “šiptarska” krava koja je nekada ušla u “srpski” kukuruz, pa su Srbi krenuli u kolektivnu seobu. Ili ćete pomenuti nesrećnog Martinovića?! Uozbiljite se molim Vas.  Pa molim Vas, nećemo se valjda spustiti na nivo propagande?! Konsultujte, u prvom redu, srpske arhive, i srpske autore, oko mojih tvrdnji o kolonizacijama Kosova srpskom sirotinjom iz drugih krajeva Jugoslavije, te o elaboratima Čubrilovića, Andrića i ostalih za iseljenje Albanaca sa ovih prostora, te i o podacima o nasilnom iseljenju Albanaca ( to jest. „Turaka“) u Turskoj. Takođe , konsultujte arhive, oko „kolateralnih“ šteta  za vreme „oslobođanja“ Kosova od Osmanske imperije. Stvarno ne mislim da o tome mi treba da debatujemo, jer je o tome dosta pisano i  mi smo se složili da „prava ne zavise od istorije“!

Uz još jednu molbu, da me lično ne vređate pričajući proizvoljno o Ljepaji, jer Vi to pitanje stvarno niste proučili,  ali ja za razliku od Vas, imam slike i predstave koje su sa kolena na koleno prenošene u mojoj familiji. Vaš glavni argument da to nije Ljepaja, kako se ja prezivam, već neko selo koje počinje sa „L“ je smešan i tužan, i napušta teren istorijskog, političkog, pa poprima ličnu uvredu. Zapravo, srpski novinari me uvek pitaju kako treba pisati moje prezime, i ja im odgovaram – u originalu, to jest sa „L“. Molim Vas poštujte to. 

Nego, nastavljajmo debatu bez ličnih elemenata. Uprkos tome, ja se uopšte ne upuštam u to ko je tada bio većina na ovim prostorima, ali ipak Vama dajem neke sasvim suprotne tvrdnje o tome, staviše, podatke gde možete pronaći  popis stanovništva iz tog vremena. Vi, naravno, ne priznajete važnost “tamo nekih” osmanskih deftera, a naravno, uz puno vere priznajete Dušanove, i “deftere” Pravoslavne Crkve koja je tada bila baš na vrhuncu borbe protiv “Latinske herezije” i nasilnog preobraćanja stanovništva u “pravu veru”, te na vrhuncu njihove nasilne slovenizacije. I naravno Vama je sasvim jasno kakva je bila ta srednjovekovna borba “za pravoverstvo”, koliko je katoličkih, ili drugih “nepravovernih” ljudi i objekata stradalo! Nisu ni stizali da budu “kulturno blago”!

Ali prepustimo dokaze istoričarima, a držimo se mi argumentacije. Ako Vi ne budete doveli u pitanje naučnu teoriju o nastanku nacija, i ako budete tvrdili da je srednjovekovna Srbija bila država u kojoj su Srbi bili većina i to na celom prostoru te srednjovekovne države, onda, jedino što mi preostaje jeste da pokušam da se tužno ne nasmejem. Znate, vodimo neku, ipak, ozbiljnu debatu.

Čiji su pravoslavni manastiri i crkve u Makedoniji i Crnoj Gori, na Kosovu?

Sad ću Vam postaviti još jedno pitanje koje proizilazi, manje-više iz ovoga što smo do sada rekli. Naime, Srpska Pravoslavna Crkva ne priznaje samostalnost Makedonske i Crnogorske Pravoslavne Crkve. Na prostoru Makedonije ili Crne Gore, koje su takođe bile deo Dušanove carevine, postoji mnogo pravoslavnih crkava i manastira. Čije su te crkve, čiji su ti manastiri? Dobro, ne postavljajmo to pitanje pravno, niti politički, nego pokušajmo te gledati iz ugla kulture, i kulturne zaostavštine – čije je to kulturno blago? Srpsko? Makedonsko? Crnogorsko? Albansko? Ko treba da se brine o tome?

Tako, kada ja pričam o ideji Pravoslavne Crkve Kosova, kao rešenje za nesuglasice u okviru pravoslavlja (ne samo) na Kosovu, moj uvaženi sagovornik se toliko uzbuđuje da me manje-više upoređuje sa NDH-ovcima, te me ruži kao „rasistu“.

Država Kosovo nije postojala 2004., pa prema tome nije ni kriva, ni odgovorna za tadašnje nerede

Osim što svojom, najblaže rečeno, nedovoljnom argumentacijom pokušava da proizvoljno izvuče ideju o tome da je to samo srpsko blago, zapravo blago države Srbije, Srpske Pravoslavne Crkve, i srpskog naroda  i da su oni pravni naslednici Dušanovog carstva – moj uvaženi kolega insistira i na nekom planiranom “pogromu” iz 2004., uz tvrdnje da je Kosovo neozbiljna država, koja nije bila sposobna očuvati ni Srbe, ni srpsko kulturno blago te nesrećne godine. Pa jeste, slažem se. Zapravo, tada Kosovo nije bila ni država. To je bio onaj famozni “UNMIK-1244” koga politika Srbije još pokušava da vestački održi u životu, međunarodno-pravnim aparatima, iako je ona 2008., već doživela kliničku smrt. Kao što znate, srpski zvaničnici više ne ubrajaju ko je sve priznao državu Kosovo, nego samo ko nije, ili ko se nađe da stavlja veto na odluke u UN-u, kad već ne može da blokira odluke koje se donose većinom glasova.

Prema tome, kriviti državu Kosovo za nešto što se dogodilo za vreme UNMIK vladavine i u kojoj je, uz ostalu neprocenjivu štetu, poginulo 19 građana, velikom većinom Albanci, po mom mišljenju, neozbiljno je. Bez ikakve dileme stojim uz zahtev mog uvaženog kolege, i ne samo njega, da država Kosovo mora i treba da preduzme sve što je u njenoj moći, zašto da ne i u saradnji sa državom Srbijom i svakim ko može da pomogne, da se 2004., rasvetle i krivci, bez pardona kazne po zakonu i da se osiguramo da se tako nešto nikada više ne ponovi.

Pregovori, ASO, Ustavni Sud

Država Kosovo, to jest kosovska vlada, uprkos protivljenjima jednog značajnog dela stanovništva i politike koji imaju i svoje ozbiljne argumente, ipak nastavlja pregovore u Briselu sa državom Srbijom o normalizaciji odnosa, iako shvata građane koji negoduju što država Srbija nije korektno sarađivala oko nestalih i ubijenih civila koji jos nisu pronađeni i sahranjeni u porodičnim grobljima. Nisu čak ni oproštaj tražili, ni zvaničnici države, niti pravoslavne crkve. Ali, to je po meni možda više pitanje etike, nego politike, i Kosovo je nastavilo sa pregovorima uprkos protivljenjima opozicije i grupe građana.

Tamo je potpisano nekoliko dokumenata, između kojih i onaj o “Asocijaciji srpskih opština”, koji je, u Beogradu proslavljen kao “pobeda sa 5:0”, a koju inače Srbi od milja zovu „Zajednicom“. Albanska opozicija na Kosovu reč “Zajednica” koristi kao pogrdnu reč, uz  nastojanje da putem jedne peticije koju je potpisalo oko 200 hiljada građana, sve to ospori. Kao što znate, u skorije vreme ovde smo imali velike zamerke tom sporazumu i to je kulminiralo velikom destrukcijom opozicije u parlamentu, gde je nasilno sprečeno održavanje redovnih sednica, čak i  ubacivanjem suzavca u prostorije od strane poslanika opozicije. Nastala je politička kriza, koja je onemogućila normalan rad Skupštine i institucija, uopšte.

Kao što znate, po Ustavu Republike Kosovo, najviši organ vlasti je parlament, čije odluke, na kraju krajeva, može samo Ustavni sud Kosova da poništi. Ustavni sud, zapravo, može da poništi ili revidira svaku odluku, ili sporazum koji su u ime države potpisali zvaničnici, ako nešto nije u skladu sa Ustavom Republike Kosovo. Pošto je u Beogradu ovaj sporazum slavljen kao pobeda sa “5:0”, manje-više, to je prihvaćeno i od strane javnosti, i politike, te niko nije osporio ustavnost tog sporazuma, pred Ustavnim sudom Srbije. Sad, da li slanje tog sporazuma Ustavnom sudu Kosova čini Kosovo (ne)ozbiljnom državom?  Ja mislim da je to jedan ozbiljan način, pravni put da se reši politička kriza oko jednog sporazuma koji je očigledno kosovska vlada potpisala pod velikim pritiskom međunarodne zajednice. Na kraju krajeva, složićemo se da, ako je makar, i zbog pritisaka potpisano nešto što nije u skladu sa Ustavom Republike Kosovo, preostaju samo dve mogućnosti – da se menja Ustav ili da se oni delovi sporazuma, koji nisu u skladu sa Ustavom, ponište, to jest usklade. Ostale posledice se mogu same nagađati.

Uz dužno izvinjenje što stvarno ne mogu u jednoj kolumni „zatvoriti“ sve prozore koje moj uvaženi sagovornik otvara, te time stvara promaju koju ne stižem u malo redaka stišati, ipak nastavljam dalje sa svojim sledećim pitanjem, uz spremnost da ne „bežim“ ni od jedne teme, ili da ne ignorišem bilo šta što je važno za mog uvaženog sagovornika. 

Moje sledeće pitanje ima za cilj da shvatim šta moj uvaženi sagovornik zapravo misli kad kaže Srbija i srpstvo? Današnja, moderna politička Srbija ili srednjovekovna država Dušanova ili Nemanjićeva? Da li on zapravo radi za jednu modernu, evropsku Srbiju ili za obnovu srednjovekovnog carstva?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.