Srbija od subote više nije ista

Piše: Saša Janković

Dragi Iljire,

Napisao sam Vam pismo prošlog petka ali ga ipak nisam poslao jer sam predosećao da će već dan kasnije biti zastarelo – za subotu su studenti zakazali veliki protest u Beogradu. I tako je i bilo – od pucnja tajnim oružjem na narod te subote uveče, Srbija više nije ista.

Ono što nisam mogao da pretpostavim je da će iste noći kada neko nelegalnim oružjem ispali zvučni hitac po sred pola miliona okupljenih u Beogradu, i to dok tišinom odajemo počast nastradalima u Novom Sadu, da se desi novo stradanje – u Kočanima, u Severnoj Makedoniji. Kakav crn dan!

I sada Vam pišem iz Skoplja gde sam doputovao u ponedeljak ujutro, priznajem – još u stanju šoka. Pismo koje nisam poslao počinjalo je ovako: „Pišem Vam dan pred veliki narodni i građanski protest u Beogradu, 15 marta. Voleo bih da ste ovde, da iz prve ruke doživite ove momente, jer zauvek ulivaju strahopoštovanje pred snagom naroda koji se diže da traži pravdu i dostojanstvo. Takva lekcija se pamti ceo život i valjalo bi da je dobije svako na svetu ko misli da je dostojan da igde i ikad vrši vlast. Da ga opominje i uči skromnosti.“

Ali, neki ljudi se ipak ne mogu naučiti. Potrebu normalnog čoveka da vidi mogućnost pozitivne promene u svakom, jedna posebna vrsta ljudi zloupotrebljava kao svoj adut da ga otera u propast.

Posle subote i dejstva groznog oružja u centralnoj beogradskoj ulici (od nas četvoro prijatelja u grupi, troje ima posledice), konačno ni u meni više nije ostalo ni najmanje prostora za razgovor sa onim ko je naredio zločin, pritisnuo dugme, na bilo koji način učestovao u zločinačkoj družini koja nam je otela državu. Koja vodi specijalni rat protiv naroda da bi mogla i dalje da mu drži cipele od hiljadu evra na vratu.

Ljut sam i na sebe, jer bez obzira na sve što znam, i na više puta izrečenu najavu Aleksandra Vučića:

„…Pustićemo ih pet, šest minuta, a onda će država reagovati i ODSVIRATI kraj 1 “; pa onda: “Država će u subotu ODSVIRATI kraj, ne šaljite djecu na protest tog dana!”  , opet nisam verovao da će neko zaista tako, tajnim visokotehnološkim ZVUČNIM oružjem, i toliko podlo – pred kraj petnaestominutne tišine u čast nastradalih, da puca u sopstveni narod.

Posle toga, možda bih mogao da pregovaram sa takvima, da razgovaram više ne.
A protestima i slobodi nije „odsviran kraj“. Većina ljudi se, normalno, prvo uplašila tolikog zla. Ali strah je trajao kratko. Bes zbog toga šta im se radi, u sopstvenoj zemlji, raste i tek će rasti, trajno i nezaustavljivo. Svega je u istoriji bilo, svega. Ali se nikada nije desilo da neka vlast pobedi sopstveni narod, pa neće ni u Srbiji.

A tragedija u Kočanima… Jedna građanka Severne Makedonije je na X-u napisala:

„Dobro jutro korupcijo. Koga li ќe ubieš d’nska?“

Dotle je došlo, korupcija nas sve ubija.

Tračak nade daje činjenica da su makedonske vlasti bar brzo uhapsile desetine ljudi za koje postoji sumnja da su svojim činjenjem ili nečinjenjem, zbog interesa, neznanja ili lenjosti, doprineli užasu.

I još jedan tračak nade daje solidarnost koju svi pokazujemo, rečima i delom, koliko ko može, i koja podseća na neka bolja vremena. Verujem da nam ona pokazuje put ka stvarnom boljitku na Balkanu.

Ali o tome konkretnije možda u sledećem pismu i u bolje vreme.
Saša

Naše raskrsnice