Poziv na oprezni optimizam

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog – jučerašnje izdanje)

Piše: Demuš Šaša (Demush Shasha)

Mnogi u javnom prostoru našeg regiona počeli su da veruju da je članstvo Crne Gore i Albanije u Evropskoj uniji do 2030. zaista moguće. Zbog toga mi se čini korisnim da se podsetimo jedne dragocene lekcije integracionog procesa: neka očekivanja budu što manja, a angažman što veći.

Mi, kao građani, svakodnevno se bavimo javnim izjavama političara. Time se ne bavimo samo zato što je to nacionalni omiljeni sport, već zato što one direktno utiču na naš svakodnevni život. I u tom smislu, često je veoma teško za građane da ispravno procene izjave političara. Teško je razaznati da li ih zaista treba shvatiti ozbiljno – jer političari zaista nameravaju da ispune neko obećanje – ili je u pitanju još jedna propaganda koja nikada neće ugledati svetlost dana, te samim tim treba da se ignoriše i izvrgne podsmehu. Posebno kod nas na Balkanu postalo je veoma teško političare shvatati ozbiljno. Istorija prekršenih obećanja je izuzetno duga.

Procena političkih obećanja postaje još teža kada ona počnu da dolaze spolja – od zapadnih političara. Obično njihove izjave, bilo američke bilo evropske, shvatamo mnogo ozbiljnije nego izjave domaćih političara. To ne znači da ni oni ne greše, ali znači da im više verujemo. Tako je širom regiona, ne samo na Kosovu. I tako je ovih dana naš region, uključujući i mene, počeo da veruje u jedno poslednje obećanje koje se neprestano ponavlja i kod nas i u Briselu: obećanje da bi neke zemlje regiona, konkretno Crna Gora i Albanija, mogle postati članice EU do 2030. godine.

Najglasniji po ovom pitanju do sada bio je Edi Rama, koji je celu svoju izbornu kampanju organizovao upravo oko te obaveze – da će učiniti Albaniju spremnom za članstvo u EU do 2030. godine. Isto tako, to obećanje bilo je ključni deo predsedničke kampanje predsednika Crne Gore Jakova Milatovića. U normalnim okolnostima, ta obećanja bismo možda ignorisali kao tipična balkanska politička nadgornjavanja, ali stvar je postala ozbiljnija kada su njihova obećanja podržali i ključni evropski političari. Tako su predsednik Evropskog saveta Antonio Kosta, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, visoka predstavnica EU Kaja Kalas i komesarka za proširenje Marta Kos – svi bez izuzetka – na ovaj ili onaj način podržali obećanje o članstvu do 2030. godine.

Zbog toga su mnogi u našem regionu počeli da veruju da je to zaista moguće. I u toj atmosferi želeo sam da u ovoj kolumni prospem malo hladne vode po svima nama – postavljajući jedno jednostavno pitanje: šta ako se svi oni varaju?

Šta ako ovu čitavu novu naraciju gledamo kao čašu koja je do pola prazna? Dva razloga mi odmah padaju na pamet zašto bi trebalo da budemo skeptični.

Prvo, EU je do sada izgradila zavidnu istoriju prekršenih obećanja i odlaganja rokova. Još u vreme kada se radilo o članstvu Hrvatske, EU je obećavala prijem do 2011. Hrvatska je postala članica tek 2014. Kasnije je tadašnja visoka predstavnica EU Federika Mogerini govorila o „prelomnom trenutku“ u procesu proširenja i realnoj mogućnosti članstva za neke zemlje regiona do 2025. godine. To nisu bile samo prazne reči neke evropske političarke. Kao i danas, i tada je EU želela da pokaže viziju i geopolitičku hrabrost kao odgovor na rusku aneksiju Ukrajine 2014. Da bi to pretočila u stvarnu politiku, Evropska komisija usvojila je strategiju pod nazivom: Kredibilna perspektiva proširenja za snažniji angažman EU na Zapadnom Balkanu. Upotreba reči „kredibilna“ u samom naslovu dokumenta bila je priznanje dubokog skepticizma u vezi sa procesom proširenja. Taj dokument tada je predviđao članstvo Crne Gore i Srbije do 2025. godine.

Sudbinu odlaganja i prekršenih obećanja EU je nedavno doživela i Severna Makedonija kroz sagu o početku pregovora, a isto smo i mi iskusili u priči o liberalizaciji viza. Dakle, ukratko – cela moderna istorija integracionog procesa nas uči da ne treba da budemo iznenađeni ako EU sutra opet pomeri rokove i prekrši obećanja. Naprotiv, za to se treba pripremiti.

Drugo, politička dešavanja u Evropi najavljuju probleme za agendu proširenja. U gotovo svim zemljama EU na sceni je jačanje populističkih i izolacionističkih snaga. To je posebno izraženo u tri najveće članice EU: Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. Scenario u kojem u ovim zemljama dolaze na vlast političke snage koje se zalažu za usporavanje proširenja postaje sve realniji iz dana u dan. Ove nedelje je čak i Poljska (peta po veličini zemlja EU) izabrala predsednika koji je skeptičniji prema proširenju od svog „ljutog protivnika“, premijera Donalda Tuska.

Svesni tog političkog realiteta, tradicionalni evropski političari koji su trenutno na vlasti pokazuju veliku uzdržanost kada je reč o proširenju. Tako, dok imamo optimistične izjave panevropskih lidera poput Koste ili fon der Lajen o perspektivi članstva do 2030. godine, nemamo slične izjave premijera i predsednika 27 država članica EU. Ova činjenica pokazuje da oni koji su direktnije povezani sa svojim biračima razumeju da proširenje ostaje tema koja deli javnost u njihovim zemljama.

Takođe treba dodati da trenutni entuzijazam EU za proširenje treba posmatrati kao naduvani balon, izazvan ruskom agresijom na Ukrajinu – dakle ne kao plod promišljene i dugoročne strategije, već kao refleksnu reakciju na nepredviđeni događaj. Šanse su sasvim realne da će, kada se konflikt u Ukrajini okonča, proces proširenja ponovo pasti na nižu poziciju na listi prioriteta EU i postati sekundarno pitanje. Dakle, svaki optimizam u vezi sa 2030. godinom mora se uravnotežiti sa sve većim uticajem izolacionističkih političkih snaga u EU i padom političkog entuzijazma za proširenje, što gotovo garantuje nova odlaganja i nova prekršena obećanja.

Cilj ove kolumne nije bio da budem pesimističan u vezi sa mogućim članstvom Crne Gore i Albanije u EU do 2030. godine. Naprotiv – treba da budemo optimisti i da učinimo sve što je u našoj moći da to postane stvarnost. Za ono što nije pod našom kontrolom, možemo samo da se nadamo najboljem. U tom smislu, možda je moj savet da budemo oprezni optimisti. Drugim rečima – da imamo realnija očekivanja od EU.

I u tom kontekstu korisno je setiti se jedne važne lekcije iz procesa integracija: neka obećanja i očekivanja budu što manja, a angažman i postignuća što veći. To je najbolje što možemo da uradimo.