Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskoh)
Piše: Demuš Šaša (Demush Shasha)
Svi oni koji se raduju crnim danima LDK treba da imaju u vidu da je LDK, čak i u svom porazu, nedostižan demokratski standard za naš politički prostor. LDK je jedina partija na našoj političkoj sceni koja nije vlasništvo jedne osobe i jedina partija u kojoj talentovani mladi ljudi mogu da uđu i sopstvenim zaslugama dostignu vrh partije. Taj standard još nijedna druga partija na Kosovu nije uspela da postigne.
Bio je to jedini trenutak kada je predsednik Kenedi zaplakao. Bilo je rano jutro u sredu, 19. aprila 1961. Kenedi je upravo saznao da je invazija na Kubu propala. Fijasko na Kubi odneo je više od 100 života i preko 1.000 ljudi je zarobljeno. To je bila najniža tačka njegove političke karijere. Neuspeh je doveo u pitanje međunarodni kredibilitet i vojnu sposobnost SAD. Kenedi je napadan sa svih strana: konzervativci su ga kritikovali zbog slabosti i neodlučnosti, liberali zbog imperijalizma i kršenja međunarodnog prava, dok su mediji dodatno urušavali njegov imidž kao nove, optimistične i idealističke administracije. Drugim rečima, Kenedi je bio napušten od svih.
Četrdeset osam sati nakon fijaska, Kenedi je održao čuvenu konferenciju za medije u Stejt departmentu. Na pitanje o odgovornosti za neuspeh, rekao je: „Postoji stara izreka: uspeh ima stotinu roditelja, a poraz je siroče… Ja preuzimam odgovornost za ovaj neuspeh.“
Nakon ove konferencije, dogodilo se nešto neobično: javno mnjenje se okrenulo u Kenedijevu korist. Taj „sirotinjski“ trenutak i preuzimanje odgovornosti vratili su poverenje javnosti. Nekoliko dana kasnije podrška građana Kenediju dostigla je rekordnih 83%.
Razmišljao sam o ovom Kenedijevom iskustvu dok sam posmatrao napade na Ljumira Abdidžikua ovih dana. Pod njegovim vođstvom LDK je doživela poraz na poslednjim izborima. Abdidžiku je bio napadan sa svih strana: i od onih koji su smatrali da je LDK bila previše bliska VV-u, i od onih koji su mislili da je bila previše bliska PDK-u. Mediji su se takođe pridružili toj kampanji. Niko iz same partije nije stao u njegovu odbranu. Abdidžiku je bio sam. Drugim rečima, bio je u Kenedijevim cipelama. Ali, za razliku od Kenedija, Abdidžiku nije preuzeo odgovornost za poraz LDK-a. Veče 28. decembra održao je petominutnu konferenciju i napisao status na Fejsbuku od 268 reči, ali nigde nije spomenuo svoju odgovornost, iako je obećao da će „vremenom i na pravom mestu, kako nas uče dostojanstvo i politička odgovornost, sve razjasniti.“
Morali smo da čekamo još četrnaest dana da Abdidžiku zauzme bilo kakav stav. Nakon tog perioda održao je „neformalni konsultativni sastanak sa potpredsednicima LDK-a“, zatim sedmominutnu konferenciju i status od 346 reči, ali opet bez reči o svojoj odgovornosti. Najviše što je obećao bilo je da će „ponuditi ostavku članstvu LDK-a, odnosno našem Skupštinskom telu“. Dakle, nije preuzeo odgovornost niti je imao hrabrosti da podnese ostavku. Nedostatak ličnog liderstva kamuflirao je birokratijom partije.
Zanimljivo je da to nikoga nije iznenadilo. Čini se da su svi očekivali upravo ovakav „ljulj-bašijanski“ odgovor od Abdidžikua. Onaj koji nije pokazao liderstvo prethodnih pet godina, neće ga pokazati ni u najmoralnijem činu – ostavci.
Glavni problem Abdidžikua je sledeći: bolje je znati za šta nisi, nego za šta jesi. Ljumir Abdidžiku je sposoban za mnogo toga, osim za liderstvo. Biti lider je veština koju ili imaš ili nemaš. To se ne uči. Abdidžiku nikada nije bio lider i neće biti. Ne želim da budem pogrešno shvaćen – on je odličan političar i resurs za državu, sposoban za sve pozicije osim onih koje zahtevaju liderstvo. Drugim rečima, pravi čovek na pogrešnom mestu. To je još jednom pokazao nepreuzimanjem odgovornosti za fijasko 28. decembra.
Međutim, oni koji se raduju lošim danima LDK-a treba da znaju da je LDK, čak i u svom najtežem porazu, i dalje nedostižan demokratski standard za naš politički prostor. LDK je jedina partija koja nije vlasništvo jedne osobe i jedina u kojoj talentovani mladi ljudi mogu da dostignu vrh sopstvenim zaslugama. Nijedna druga partija na Kosovu nije dostigla taj standard.
Kao što sam kazao, ne mislim da Abdidžiku treba da nastavi kao predsednik LDK-a, ali partija mora shvatiti da njen poraz nije samo njegova odgovornost, kako to neki mediji žele da prikažu. Fijasko LDK-a nije priča o pojedincima, već posledica pogrešnih političkih stavova: od akcija na severu, mera EU i zakona o osnovnim proizvodima, preko budžeta, međunarodnih sporazuma do reformi u pravosuđu. Drugim rečima, LDK treba da prioritet ne vidi samo u izboru novog predsednika, već i u rekalkulaciji svojih političkih pozicija. Pouka od 28. decembra je da građani očekuju od LDK-a progresivnu i inspirativnu opoziciju, a ne kratkovidnu osvetu protiv Kurtija.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
