Tako je, valjda neko rekao u centrima moći, nespretno citirajući Vuka. Ako nije Vuk, onda je verovatno Vučić. Da, mislim da je to ipak bio samo Vučić, jer on voli takve izjave. Naime, poznato je da mi na Balkanu pričamo višesmisleno, metaforično, tako da često tvrdimo nešto što se može uzeti kako kome odgovara.
Sad posle povratka iz Brisela, sa jednim sporazumom u rukama, svako čita kako hoće. Neko kliče da je bilo 5:0, neko se teši kao da je nerešeno, ali u svakom slučaju, osim opozicije, niko ne misli da ima gubitnika u ovoj priči. Neko tvrdi da je to bio dogovor, a neki kažu da je to nagovor. Što bi rekli: "nagovor, kuću gradi!"
Ali vratimo se našoj debati. Uvod je uvek potreban da bismo i našeg čitaoca koji se kasnije uključio, prirodno uvlačili u našu besedu.
Tako, moj uvaženi sagovornik, tvrdi: "Ako bi uvaženi sagovornik želeo da bude elementarno logički konzistentan, onda bi on morao da u slobodi Srba na Kosovu podrazumeva i prizna pravo da se većinske teritorije na kojima žive Srbi izdvoje iz 'Republike Kosovo' (RK) – baš kao što su Albanci na Kosovu dali sebi za pravo da izdvoje teritorije iz Republike Srbije. Jer, ono što je sloboda za Albance, mora biti i sloboda za Srbe: ne zbog ’reciprociteta’, već zbog logički konzistentne upotrebe termina."
Potpuno se slažem u principu. Ali Vi samo minutu kasnije tvrdite da to bez rata nije moguće, i time ulazimo u situaciju kad pričamo o mogućem.
Postoji i jedna druga okolnost koju moramo da uvažimo, a to je proces evropskih integracija sa perspektivom da sve zemlje Zapadnog Balkana (eto postadosmo i mi zapad) veoma brzo budu priključene EZ. Time borba za granice, gubi puno na važnosti, osim za ekstremiste naravno, uz to što nas podseća na bivšu Jugoslaviju, u kojoj, ruku na srce, od Slovenije do Makedonije granicu su tačno znali samo profesori geografije i poreski činovnici. Time, evropskim integracijama, i Albanci ruše neprirodne političke granice koje su mu postavljali drugi, te ih nepravedno podelili. Tako, Srbi i Albanci ne moraju više da prave republike i pokrajine na svakom ćošku, kako bi bili slobodni, nego će se brinuti da budu slobodni građani i da imaju slobodnu komunikaciju sa maticom, i time su oni najzainteresovaniji za nepostojanje jakih granica na Balkanu. Ja se sećam jedne izjave 80-tih godina, kad je Dobrica Ćosić, tvrdio da unutrašnje granice u Jugoslaviji ne odgovaraju ni Albancima ni Srbima, jer ih one odvajaju u nekoliko republika, te je albanske intelektualce u neku ruku pozivao da razmišljaju i o mogućim zajedničkim interesima Srba i Albanaca. No, o tome drugom prilikom.
U mojoj prošloj kolumni sam pokušao da Vam predočim razlike u situaciji kada je u bivšoj Jugoslaviji, u kojoj je polovina državotvornih naroda bila brojčano manja nego Albanci, ali su ipak imali svoje republike, dok su Albanci bili podeljeni u tri republike i jednu pokrajinu, i sve to zato što je Jugoslavija videla Albance kao strano telo, i plašila se da će oni, kada budu u prilici da se slobodno izjasne, hteti da žive u Albaniji, što je i bilo realno za očekivati. Ali, evropska ideja je tada bila strana za većinu nas.
Po mom mišljenju, situacija sa Kosovom je puno sličnija sa onom u vezi sa srpskim entitetom u Bosni i Hercegovini, nego sa onim u vezi sa ASO (ili ZSO) na Kosovu. Velika razlika između Kosova i Republike Srpske je u samom činu nastajanja. Naime, Srbija je pokušala da jednim prljavim ratom Kosovo etnički očisti od Albanaca, te je tu uskočila međunarodna zajednica i to sprečila. Kasnije su se građani Kosova prvi put slobodno izjasnili i to za nezavisnost, koju je većina zapadnih zemalja i priznala. A Republika Srpska je velikim delom nastala baš etničkim čišćenjem i naknadnom jednostranom "regulacijom terena", te ona predstavlja rezultat jednog prljavog rata koji teško da zapadna civilizacija, i ostali narodi Balkana mogu da prihvate, jer bi ona predstavljala veliku opasnost za okolinu. Sličnost sa Kosovom je u tome, da ti građani, čije su brojnost i kompaktnost, sada, posle etničkog čišćenja – velike, u svakom slučaju imaju pravo da slobodno izražavaju svoju volju, ali ne i kad njihova volja znači pretnju za susede, ili nagradu za genocid. Vi dobro znate da samo ruski veto "spasava" taj entitet, od te anticivilizacijske mrlje, zvanom genocid.
Situacija sa Srbima na Kosovu, međutim, bar po mom mišljenju, nije takva i ja se mogu samo načelno složiti sa Vama, jer su Srbi ovde brojčano samo jedna nacionalna manjina, brojčano slična Bošnjacima i Romima, ali koja, za razliku od njih, ima veoma jaku duhovnu i političku povezanost sa maticom Srbijom. Realno, s obzirom na brojnost i nekompaktnost, to ne može ekonomski, a teško je verovati da može i politički, profunkcionisati bez saradnje i uključivanja u kosovsko društvo. Alternativa je živeti jedni pored drugih, sa puškom ispod kreveta, a to niko razuman ne želi.
Naime, to nikad nije moglo funkcionisati na Kosovu, pa su tako sve srpske države, pokušale taj brojčani odnos da "prepravljaju" kolonizacijama, ili putem "kadrovske pomoći" u vidu stotine hiljada doseljenika, ili proterivanja represijom ili ugovorima stotine hiljada Albanaca.
Uz rizik da budem dosadan, ja ću još malo glasno razmišljati o situacijama kad bi sve nacionalne manjine učile od ove ideje. Zamislite da tako nešto traže i Romi u Srbiji, kao manjina, kojih tamo ima više od milion, te da se oni organizuju u kampove, ili pak naselja po Srbiji u jednu zajednicu, nezavisnu manje-više, koja bi samo da koristi infrastrukturu, budžet itd. ali ne i da bude funkcionalni deo Srbije?! Ljudski gledano, oni imaju pravo na to, ali je li to moguće? Ili zamislite da su to zahtevali Vlasi, kao velika manjina u Srbiji, koji već imaju neke ideje da se posebno organizuju po Srbiji, a njih takođe ima više od milion. Pa sad razmišljajmo je li to pravedno, ili pak racionalno? Iskreno rečeno, ne znam. To su neki trendovi samoorganizovanja zajednica, koja će sa evropskom emancipacijom našeg društva verovatno bujati, ali i društvo mora naći odgovore na to.
A zašto ne Asocijacija u Preševskoj dolini? To, po mom ubeđenju važi i za Albance u Preševskoj dolini, gde bi uz volju srpske države, regulacijom terena, te drugačijem administrativnom organizovanju, kao što je to urađeno na Kosovu, mogli stvoriti još nekoliko opština sa većinskim albanskim stanovništvom, i sve se povezati u jednu asocijaciju, čiji bi statut bio manje-više kopija onog koji će biti napisan za Srbe na Kosovu. Ništa više!
Da li je ZSO demokratska ustanova, pita me uvaženi sagovornik?! Ja mislim da jeste, da je dovoljan okvir da Srbi očuvaju svoj identitet, žive i rade slobodno, te da nesmetano komuniciraju međusobno, kao i sa svojom maticom, Srbijom. One bi bile most saradnje između Kosova i Srbije, kao što bi trebalo raditi zajednički i na drugoj strani "reke", to jest, da i Albanci u Preševskoj dolini budu ta druga traka na tom mostu saradnje između nas. Da to bude dvosmerna ulica, to jest – most. Naravno, sve se to, uz obostranu dobru volju da još unaprediti, da ljudima bude što komotnije i što bolje živeti. Evropa nam je dala model, te ostale probleme možemo rešiti i sami, zašto da ne.
Sad, možda očekujem previše, ali bih želeo da me Vi iznenadite istim poimanjem slobode za Albance u Preševskoj dolini, kojima sad posle proglašenja tog čina prete i premijer i ministar spoljnih poslova Srbije.
Albanci u Preševu tvrde za sebe da su "Istočno Kosovo", te da su imali čak 90-tih godina i jedan referendum o tome. Tu je bilo i jednog malog rata, i jedne oslobodilačke vojske. Tu je bilo i poginulih, i proteranih…Tu je i jedno otvoreno pitanje, suštinski povezano sa Asocijacijom srpskih opština na Kosovu. To bi ujedno bilo i moje sledeće pitanje za Vas!
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
