„Patriotizam na tezgi dnevne politike“- Rama i Kurti u trci za titulu oca nacije

Izvor: Koha (Tekst je izvorno reveden sa albanskog)

„Patriotizam na tezgi dnevne politike“

Piše: Enver Robeli (Robelli)

Kada se patriotizam koristi kao izborni rekvizit, on završi zloupotrebljen i ispražnjen od svakog sadržaja. Neki primeri iz albanske politike u Tirani i Prištini.

1.

Samoopredeljenje uopšte nije trebalo da ulazi u polemiku sa Edijem Ramom povodom današnjeg protesta u Tirani protiv Specijalnog suda. Ponekad je najbolji odgovor: ignorisanje. Treba ignorisati i pobediti radom svakog političara koji koristi Kosovo za dnevne političke interese i populističke parade. Rama je menjao stavove prema Kosovu kad god mu je to odgovaralo: ujutru proevropejac koji se podsmeva „balkanskim atavizmima“, popodne Krešnik iz Isabolije. To je previše i za jednog pajaca, a kamoli za premijera države članice NATO-a koja se sprema da uđe u EU.

2.

Godine 2015. Edi Rama je došao u Prištinu, otkrio spomenik Ismailu Ćemaliju, pretvarao se u velikog patriotu koji će raditi na nacionalnom ujedinjenju, iako na toj ceremoniji (koja je, prema tadašnjim diplomatama albanske ambasade u Prištini, bila „sramotna“) nisu učestvovali ni premijer Isa Mustafa, ni predsednica Atifete Jahjaga, ni zamenik premijera Hašim Tači. Svi oni su Ramino delovanje smatrali populizmom u korist Samoopredeljenja, koje je tada imalo militantni imidž i koje je Rama nazivao „nacionalnim blagom“. Istovremeno, te 2015. godine Rama je bio jedan od glavnih zagovornika osnivanja Specijalnog suda.

Koristio je svaku priliku da napadne lidere iz Prištine: zamerio je Tačiju što nije prihvatio „Otvoreni Balkan“, Isa Mustafu je nazvao „potajnim“ zato što ovaj nije želeo da razgovara s njim o „mini-šengenu“, dok mu je Mustafa 2020. ovako odgovorio: „Ne želim da ga nazovem onako kako zaslužuje, jer je premijer Albanije. Ali ni u jednom slučaju nismo razgovarali s njim niti s drugima o mini-šengenu dok sam bio premijer.“ Ramuš Haradinaj bio je za Ramu „lažov“ i „mesar s pazara“, jer je 2019. na samitu u Berlinu odbio da ukine taksu na srpsku robu. Kada je 2018. u Skupštini Kosova postojala inicijativa za ukidanje Specijalnog suda, Rama je tadašnje lidere Kosova (Kadrija Veseljija, Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja) uporedio sa „kravom koja prospe mleko“:

„Stvaranje ovakvog problema isto je kao kada krava napuni svoju kofu, a onda je udari nogom i prospe sve – i posle se ne zna šta će biti.“

3.

Godine 2018. Rama se popeo na govornicu Skupštine Kosova i govorio o „zajedničkom predsedniku Kosova i Albanije“. Danas, u jesen 2025, tvrdi da je nacionalno ujedinjenje „bajka“. Dakle, u periodu od jedne decenije, Rama je prešao put od nacionalizma obavijenog dimom roštilja i ćevapa do ciničnog pragmatizma, uvek prema političkom vetru koji je duvao u Tirani: ako mu odgovara igra na kartu patriotizma – igra je, ako ne – podsmeva se „zaostalim Balkancima“, uključujući i Albance s Kosova.

4.

Ali svaka medalja ima dve strane: ni Aljbin Kurti nije nevin u ovoj igri velikih reči. Njegovo učešće na parlamentarnim izborima u Albaniji, kao i nekadašnje obećanje da će, dolaskom na vlast, menjati Ustav kako bi omogućio nacionalno ujedinjenje, čini ga delom istog šablona: zloupotrebljivača patriotizma u dnevnim političkim bitkama. Kada se patriotizam koristi kao izborni rekvizit, završi iskorišćen i ispražnjen od svakog sadržaja. Dobro vladati je teže – održavati autoput Kosova, graditi infrastrukturu, učiniti administraciju efikasnom i razvijati ekonomiju – to su teški poslovi za one koji vole da drže patriotske govore. Zato se Kurtijeva partija meša u politiku Albanaca u Severnoj Makedoniji i misli da će subvencionisanjem pojedinih političara u Preševskoj dolini rešiti probleme tamošnjih Albanaca.

Apsurdna konkurentska bitka između Kurtija i Rame vodi se između Kumanova i Struge. Kad učestvuje neki eksponent LVV-a na mitingu albanskih vladajućih partija u Severnoj Makedoniji, odmah se Tirana mobiliše da odlikuje Aljija Ahmetija – čas doktor honoris causa, čas počasni građanin Tirane. Spektakl. Ili lakrdija, kako bi rekli u Tirani. Kurtijevo uplitanje u makedonske izbore bilo je kontraproduktivno, jer oni koje je podržao nisu uspeli da poboljšaju položaj Albanaca, naprotiv – u nekim oblastima nazaduju, često poniženi i tretirani kao vazali od strane aktuelnog premijera u Skoplju. Ali i tamo, među Albancima u Severnoj Makedoniji, postoji druga strana medalje: partija Aljija Ahmetija, posle više od dve decenije na vlasti, izbledela je, ogrezla u skandalima i izgubila veću podršku. Da je sve bilo u redu, ne bi Ahmetijev štićenik Artan Grubi završio na američkoj crnoj listi, ne bi pobegao iz Makedonije i ne bi se sklonio u Albaniju. U svakom slučaju, borbu za vlast Albanci u Makedoniji treba da vode sami – bez mešanja iz Kosova (ili Albanije).

5.

Pre tri godine, Edi Rama je u Savetu Evrope držao govor pun zakletvi da će ukinuti Specijalni sud, koji je, navodno, štetio likovima iz OVK. Danas, posle sve te buke – ništa se nije promenilo. Specijalni sud i dalje funkcioniše.

Godine 2018. grupa poslanika, mahom iz PDK, potpisala je inicijativu da se ukine zakon o Specijalnom sudu. Međunarodni pritisak je zaustavio taj pokušaj u poslednjem trenutku. Neki ambasadori Kvinte ušli su tada u kosovski parlament i gotovo fizički intervenisali, upozorivši da bi svaki korak protiv suda narušio odnose sa SAD i EU. Jedan poslanik LDK-a mi je tada opisao situaciju ovako: „Našu poslaničku grupu zatvorili su u jednu salu i zapretili nam da će se američke trupe povući sutradan ako ukinemo sud.“ U novembru 2019. Tači je pisao američkom državnom sekretaru Majku Pompeu, tražeći da Vašington promeni mandat i sedište suda. U odgovoru, objavljenom u medijima, Pompeo je ponovio podršku američke vlade sudu i upozorio da će Kosovo snositi posledice ako ne bude sarađivalo. Promena ključnih karakteristika suda, rekao je on, „ozbiljno bi narušila kredibilitet i međunarodni položaj Kosova… i pomračila bi njegovu budućnost kao člana evroatlantske porodice i međunarodne zajednice“.

Pošto niko nema hrabrosti da u Skupštini Kosova pokrene proceduru ukidanja Specijalnog suda, plašeći se ozbiljnog sukoba sa Zapadom, čitava borba vodi se na „lokalnom nivou“: uzajamnim optužbama za izdaju, špijuniranje za Srbiju i slične uvrede. Laka i primitivna igra.

Maja 2025. britanski ambasador u Prištini, Džonatan Hargrivs, napisao je na Fejsbuku: „Kao što je Ujedinjeno Kraljevstvo podržalo Kosovo 1999. godine, nastavljamo da podržavamo vladavinu prava na Kosovu i nezavisnost Specijalizovanih veća kao integralnog dela njegovog pravnog sistema.“ S patriot­skog fronta – muk. Tišina.

U tom vihoru izjava i optužbi, možda se izdvaja jedina zrela izjava iz prošlosti. Pre nego što je otišao u Hag, tadašnji predsednik Skupštine Kosova Kadri Veselji rekao je: „Ovaj proces ima za cilj da dođe do istine. Nema razloga za strah od istine. Specijalni sud ne vidim kao uvredu, već kao priliku da se stane na kraj glasinama.“

6.

Kad je objavljen problematičan i opasan izveštaj izvestioca Saveta Evrope Dika Martija, kosovski politički lideri nisu bili svesni posledica. Jedna opcija je bila da svako ko se spominje u izveštaju odstupi s političke funkcije, uz uslov: da sud koji bi obrađivao optužbe ima sedište na Kosovu i da u njemu rade i domaći sudije i tužioci. To bi bio pokušaj da se inicijativa oduzme iz ruku međunarodne zajednice. Umesto toga, izabrana je drugačiji put. U to vreme glavni kosovski političari javno su govorili: „Otvoren sam za dalja ispitivanja.“ „Predlažem međunarodnu komisiju eksperata.“ „Zapadne države mogu bolje zaštititi svedoke.“ Dakle, samo je Kosovo – preko svojih političara – priznalo da nema kapacitete da se nosi sa jednim poglavljem svoje istorije. Proces u Hagu ogolio je neozbiljnost nekih pisaca memoara, koji su se preko 20 godina razmetali svojim delima na hartiji, da bi potom u sudnici rekli da ih ne treba shvatati ozbiljno. Gotovo kao da su rekli: „Samo smo se zezali.“ Tako su oštetili i optužene, i sebe.

7.

U jednom trenutku 2015. godine, Edi Rama je izjavio: „Specijalni sud je najveća nepravda koja je mogla da zadesi Kosovo.“ Isti onaj Rama koji je nekoliko godina ranije bio među najglasnijim promoterima njegovog osnivanja. Takva kontradikcija danas kod običnih građana stvara osećaj gađenja, jer pokazuje da lideri jedno govore u Briselu ili Vašingtonu, a drugo na skupovima u Prištini ili Tirani.

Nešto slično videlo se i kod drugih kosovskih lidera. Hašim Tači je 2015. rekao: „Kosovo je odrasla država. Ima svoje institucije, i može samo da se bori sa izazovima. Ali Specijalni sud je međunarodna obaveza i Kosovo će je ispuniti.“ Ramuš Haradinaj je iste godine ocenio da je „uspostavljanje Specijalnog suda suprotno kosovskom Ustavu“. Godinama kasnije, dok je bio premijer, ponavljao je da je sud „nametnut i nepošten“. Takvi zaokreti postali su norma: sve se meri dnevnim političkim interesom, a ne principom.

8.

Poseban slučaj predstavlja Aljbin Kurti. Godine 2015. kritikovao je Specijalni sud nazivajući ga „selektivnim“ i „rasističkim“, tvrdeći da je „usmeren samo protiv Albanaca“. Nekoliko godina kasnije, kao premijer, promenio je ton: „Specijalni sud je deo kosovskog pravosudnog sistema. Kao premijer, garantujem punu saradnju institucija Kosova.“ Ovakav salto mortale pokazuje da se i on, kao i drugi, prilagodio realnosti međunarodnog pritiska.

Patriotizam mu je bio korisna retorika u opoziciji, ali kada je došao na vlast, suočio se sa istim ograničenjima koja su imali i njegovi prethodnici. U sudnicama Haga patriotizam ne važi kao argument – važe samo dokazi.

9.

Javnost na Kosovu često je podeljena oko Specijalnog suda. Za jedne, to je mehanizam koji selektivno goni OVK i kriminalizuje borbu za slobodu. Za druge, to je jedini način da se jednom zauvek raskrsti s optužbama koje prate kosovsko društvo od 1999. godine. Problem je što su u međuvremenu i patriotizam i pravda postali sredstvo manipulacije.

Na jednoj strani imate ljude koji koriste patriotizam kao izgovor da prikriju ličnu odgovornost. Na drugoj – međunarodnu zajednicu koja, zbog geopolitičkih razloga, nikada nije bila spremna da jednako procesuira zločine srpske strane. Takva dvostruka merila dala su prostor političarima u Prištini i Tirani da šire teze o nepravdi i „udruženom zločinačkom poduhvatu protiv Albanaca“.

10.

U međuvremenu, sve je manje vere u pravosuđe. Procesi u Hagu često se odugovlače, optužnice cure u medije, svedoci nestaju ili menjaju iskaze, a presude se doživljavaju kao političke, ne pravne. Time se samo produbljuje jaz između kosovske javnosti i zapadnih partnera.

Oni koji su 2015. godine mislili da će Specijalni sud biti prilika da se zatvori jedno teško poglavlje kosovske istorije, sada vide da se to poglavlje pretvorilo u beskrajnu sapunicu. Jedan deo građana zato misli da sud ne doprinosi pomirenju, već dodatno produbljuje podele.

11.

U svemu ovome, jedno je jasno: patriotizam se pretvorio u šuplju frazu. Kada Edi Rama govori o Kosovu – to je populizam za unutrašnju upotrebu. Kada Aljbin Kurti govori o Albancima u Makedoniji ili Preševskoj dolini – to je pokušaj da se pokaže kao nacionalni lider, a ne samo kao kosovski premijer. Kada se govori o Specijalnom sudu – u pitanju je večita igra prebacivanja krivice na druge.

Ali Kosovo je i dalje tu, sa svim svojim problemima. Infrastruktura, ekonomija, korupcija, odlazak mladih, nedostatak investicija – to su pitanja koja ne rešavaju ni Rama ni Kurti, ni Specijalni sud ni Savet Evrope. Ta pitanja rešava samo ozbiljna, odgovorna i dugoročna politika. A ona se ne gradi na parolama i patriotizmu za jednokratnu upotrebu.