Za Koha Ditore piše svoju redovnu nedeljnu kolumnu: Veton Suroi (Tekst je izvorno preveden sa albanskog, izdanje od 1. maja)
Nacrt „Asocijacije“ trebalo bi da bude podnet Ustavnom sudu Kosova u okviru procesa započetog 2013. Bila bi to dvostruka pobeda ako bi i ova akcija bila deo političkog konsenzusa na Kosovu.
1.
Od danas smo u mesecu kada će se odlučivati o tome da li će Kosovo ove godine postati član Saveta Evrope ili će preporuka Parlamentarne skupštine za članstvo biti odložena za razmatranje sledeće godine; još gore, stavlja se na glasanje i ne dostiže potrebne dve trećine glasova. Broj ljudi koji su zabrinuti da ovo pitanje neće proći ove godine, sve je veći i zabrinutost je validna: članstvo u Savetu Evrope institucionalno stavlja Kosovo na njegove prirodne evropske koloseke. Štaviše, to podstiče kulturu vladavine prava, ljudskih prava i – iako je organizacija koja se ne bavi bezbednosnim pitanjima – to je pravi signal da tenzije koje su se godinama gomilale unutar zemlje kroz širi okvir dobiju bolje rešenje od barikada ili stalnog prisustva specijalaca kao garanta blagostanja građana.
Odlaganje članstva je udar na međunarodni identitet zemlje, njenu prirodnu evropsku pripadnost i njen uspon kao države sa uzornom demokratskom evolucijom u regionu.
A odlaganje članstva nam oduzima prvu ciljnu tačku u Dijalogu: jednakost. Članstvo u Savetu Evrope daje Kosovu priliku da postane članica preko 220 konvencija koje su pod okriljem SE. Kosovo automatski koristi pravo na jednakost predviđeno članom 1. Osnovnog sporazuma. Kosovo je izjednačeno sa Srbijom i stiče pravo da je prijavi za svako kršenje ovih konvencija koje su u vezi sa Kosovom. Neposredan primer: Evropska konvencija o arheološkom nasleđu bi nam omogućila da u Muzej Kosova vratimo artefakte koji se i danas ilegalno drže u Beogradu.
Dok smo u mesecu odluke, od Kosova se traži i to od strane njegovih najvećih pristalica – zemalja Kvinte i drugih tradicionalno podržavajućih država, da „preduzme i nepovratnu akciju prema Zajednici opština sa srpskom većinom“ (ili, kako smo mi davno počeli da jednostavno nazivamo „Asocijacija“).
Pokušaću da opišem put koji je između ova dva zida. Prvi zid je da Kosovo ne može da preduzme akciju jer je pridruživanje deo komplikovanih pregovora koje vodi EU, pregovora koji nemaju sporazum koje su potpisale obe strane (Kosovo ili Srbija), ili koji je prihvaćen u bilo kom obliku u celini. Drugi zid je da Kosovo treba da uspostavi Zajednicu opština sa srpskom većinom kao „pacta sunt servanda”, ispunjavajući obaveze prreuzete u briselskim pregovorima od 2013. godine do danas.
2.
Prvo, ostavimo drugi zid.
Dakle, Kosovo nema obavezu da formira „Asocijaciju“ zbog jednostavne činjenice da je udruživanje (unija, saradnja, partnerstvo) pravo, a ne obaveza. Čovek ima pravo da sarađuje sa drugim, kompanija ima pravo da sarađuje sa drugom, a isto tako je i za gradove i države – ali ne postoji obaveza saradnje u svakom slučaju. Obaveza saradnje je povreda prava.
No, iako Kosovo ne može naterati opštine da sarađuju, pravni okvir zemlje mora da stvori pravne uslove za slobodu saradnje. Tokom procesa, Ahtisari, a potom i Kosovo, usvojili su dva zakona koji regulišu prava saradnje opština – Zakon o lokalnoj samoupravi i Zakon o međuopštinskoj saradnji. Oba su derivati evropskih standarda iz Povelje o lokalnoj samoupravi institucije u koju Kosovo pokušava da uđe, Saveta Evrope.
Pored ova dva zakona, Kosovo se obavezalo na dalji napredak u pregovorima koje je omogućila EU od 2013. Dakle, pored dva primarna zakona, Kosovo se obavezalo i nije finalizovalo dodatni okvir prava udruživanja za opštine naseljene srpskom većinom koje žele da sarađuju jedni sa drugom.
Dodatni okvir je obaveza, ne kao obaveza koju treba nametnuti opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom, već kao obaveza koja nastaje kao proizvod komplikovanog pregovaračkog procesa.
3.
Dakle, sada možemo da napustimo prvi zid.
Kosovo ima dva različita zakona i pregovaračke nacrte koji će jednog dana moći da proizvedu okvir dodatnih prava za one opštine sa većinskim stanovništvom koje izaberu bližu saradnju među sobom. I dok Kosovo nema obavezu da formira Asocijaciju opština sa srpskom većinom, od 2013. godine preuzelo je obavezu da stvori administrativni/pravni okvir kojim se stvara sloboda za dodatna prava opština sa srpskom većinom.
Shodno tome, Kosovo ne može da se osloni na zid čekanja da se pregovarački proces završi; obaveza koju je dobilo za izradu okvira bila je jednostrana i odobrena je sa dve trećine glasova u Skupštini Kosova. Štaviše, u nijansiranijem tumačenju, očekivanje da će Kosovo preduzeti radnje na izgradnji sopstvenog zakonodavstva tek na kraju pregovaračkog procesa sa Srbijom, znači da će na kraju sporazum sa Srbijom biti taj koji daje legalitet unutrašnjim aktima Kosova, ili način izgradnje ovih akata u različitim etapama.
Dakle, Kosovo ima obavezu da usaglasi sopstvene pregovaračke akcije sa pravnim okvirom. Proces dogovaranja, u sporazumima iz 2013. i 2015. godine, nema karakter verifikacije izvršenih pravnih akata. Dakle, Kosovo ne bi trebalo da čeka da se postigne finalizovani pravni sporazum (kao što je Zakon o pridruživanju, Statut o pridruživanju ili nešto slično), kako bi proverilo da li se uklapa u pravni okvir zemlje. To je dokazano 2015. godine kada predmet provere u Ustavnom sudu nije bio nacrt statuta Udruženja, već niz principa koji bi ga izgradili.
Dakle, Kosovo ima pravo da verifikuje ishod dosadašnjeg pregovaračkog procesa, ne čekajući bilo kakav konačni dogovor u briselskom pregovaračkom procesu koji će opisati kako opštine mogu da sarađuju jedna sa drugom. Taj dosadašnji rezultat, u poverenju zemalja Kvinte, jeste nacrt statuta Asocijacije, kao zvanični dokument posredovanja EU.
4.
I tako dolazimo do tačke u kojoj Kosovo, udaljavajući se od ova dva zida, dolazi do srednjeg rešenja: zemlja ima obavezu da izradi dodatni okvir za slobodu međuopštinske saradnje i ima pravo da tokom ovog procesa verifikuje da li je nacrt za dodatni okvir u pravnom smislu u pravom smeru ili ne.
Pošto imamo posla sa nedovršenom pravnom situacijom (ukaz, zakon, sporazum), jedina institucija koja može da ode dalje u srednjem rešenju je predsednica države. Ona ima pravo da pošalje nacrt udruženja Ustavnom sudu Kosova. U stvari, to nije samo njeno pravo, već je i deo obaveze.
Ustavni sud Kosova je 2015. godine svojom presudom jasno naveo obavezu Kosova da izradi dodatni pravni okvir za pravo na opštinsku saradnju. U proteklih devet godina institucije zemlje nisu sprovodile presudu Ustavnog suda. Postoji obaveza predsednika zemlje da obavesti o sprovođenju presude Ustava iz 2015. godine i da kao deo ove informacije dostavi dokument koji je ponuđen Kosovu kao prilika za sprovođenje presude. Pitanje koje bi se postavilo u ovom procesu informisanja bilo bi da li se predloženi Nacrt statuta može smatrati ispunjavanjem smernica iz presude iz 2015. godine.
Predsednica zemlje napravila je dobar korak ka konsenzusu kada je pozvala EU da zvanično dostavi Nacrt statuta opozicionim liderima na Kosovu. Sledeći korak bi možda mogao da bude da ih pozovu, saslušaju njihove primedbe na Nacrt i zajedno sa liderom vladajuće stranke i istovremeno premijerom, pošalju konsenzusnu informaciju Ustavnom sudu sa zahtevom za dalja zakonska uputstva od najviše instance za zaštitu ustavnosti.
To bi mogla biti kruna procesa ka članstvu u Savetu Evrope.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
