Patrijarh u Vaskršnjoj poslanici: Svako drugo brdo na mestima gde žive Srbi svojevrsna je Golgota

„Кosovo i Metohija su i naša kolevka i naš dom. Na Кosovu i Metohiji, u Staroj Srbiji, nalaze se naši živi i naši pokojnici. Mrtvih nema. Mi smo Crkva živih“, poručio je u Vaskršnjoj poslanici patrijarh Porfirije.

Čovek današnjice vapi: Gospode, zašto si nas ostavio? Ali, istom čoveku današnjice Bog bi mogao da uzvrati pitanjem: Čoveče, zašto si ostavio drugog čoveka? Gde je tvoj bližnji? Samim tim, gde sam za tebe Ja, Tvorac, Spasitelj i jedini večni i pravi Prijatelj i Dobrotvor tvoj? – deo je ovogodišnje vaskršnje poslanice.

 „U ovaj se veliki i svetli dan radujemo Istini, radujemo se jer je smrt pobeđena u susretu sa Živim, Ovaploćenim Bogom. Uostalom, nije čudno što narod na našem Jugu Vaskrs često naziva Velikdan, a u Grčkoj Lambri, što će reći Svetli Dan. Sve što činimo dobra radi, svaki trud, pregnuće i samopregor, svaka žrtva, svaka suza i svaki podneti bol dobili su smisao u večnosti trijumfom života nad smrću, Vaskrsenjem Gospodnjim“.

U ove sveradosne praznične dane svedoci smo da oko nas odjekuje neutešni plač majki za postradalom decom, dece za postradalim roditeljima, braćom i sestrama, ženâ za izginulim muževima, i taj plač razdire grudi pripadnikâ mnogih naroda, a među njima i našega, srpskog naroda, poručio je patrijarh.

Ukazao je na to da se osim ratova nasilje vrši i mimo njih.

Jer u vremenu u kojem živimo ni odsustvo rata – a rat je, nažalost, vazda tu – nije garant istinskog mira; zločini i nasilje su postali deo svakodnevice

Kao posebno ugroženu grupu, patrijarh je označio žene koje trpe nasilje, uz podsećanje na Sveto pismo, prema kojem su upravo žene bile prve blagovesnice Hristovog Vaskrsenja.

„Kroz stradanja žena, stradaju i cele porodice. Deca su, na žalost i sramotu sveta koji se licemerno hvali ‘demokratijom’ i ‘ljudskim pravima’, žrtve zločinâ i u ratu i u miru“.

 „Uza sve to, mi ljudi smo sve više bezvoljni i apatični, sebični i ravnodušni prema tuđoj nevolji, prema stradanju bližnjih, pa se s pravom možemo zapitati: nije li već nastupila gnusoba opustošenja o kojoj govori sveti prorok Danilo? Drugim rečima, ne živimo li već uveliko ne u takozvanom posthrišćanskom svetu, već u antihrišćanskom ili, štaviše, antihristovskom svetu, svetu bez vere, morala i načelâ?“

A govoreći o gresima ovog sveta, postavljenim nasuprot Hristovom postradanju za čoveka, patrijarh je govorio o postradanju srpskog naroda kroz istoriju, ali uz povezivanje sa aktuelnim trenutkom i rezolucije o genocidu u Srebrenici u ciničnom tonu.

„Na svom krstonosnom putu i mi, narod srpski, noseći krst svoj, nosimo i Кrst Hristov. Poneli smo ga i u Prvom svetskom ratu kada smo, u odnosu na broj naših sunarodnika, bili najveći stradalnici sveta. Naš krstonosni hod se nastavio i u Drugom svetskom ratu, kada su, u zloglasnoj i sramnoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, pravljeni logori čak i za našu decu u kojima su deca umirala od gladi, studeni, bolesti i zlostavljanja. Samo su kod nas, u okupiranoj Srbiji, pod mitraljeskim mecima nemačkih nacista posle školskih časova umirale čete đaka u jednom danu. Stradali smo u svakom zaseoku, selu, gradu. Istinitost toga stradanja nisu morale da potvrđuju nametnute amoralne rezolucije: njih su svedočila sama stradanja, bez lažnih svedoka u licu neposrednih potomaka i posrednih sledbenika izvršilaca stvarnog genocida“.

„Sa žaljenjem podsećamo sve na činjenicu da je svet u kome živimo zaboravio genocid nad srpskim narodom u dvadesetom stoleću, kao i u vekovima koji su mu prethodili“, stoji u poslanici.

Svako drugo brdo na mestima gde žive Srbi svojevrsna je Golgota

Uprkos tome, navodi da je srpski narod „praštao dužnicima svojim“. Sa pripadnicima drugih naroda želeo je i nastojao da izgradi bolju i zajedničku budućnost, poručuje patrijarh srpski.

„Zbog toga danas snažno podižemo svoj glas i ukazujemo na apsolutnu neistinu i pokušaj nebivalog istorijskog revizionizma, u kome se nastoji da prostom inverzijom srpski narod, žrtva višestrukih genocida i etničkog čišćenja, bude proglašen za počinioca genocida“.

„Ne umanjujemo razmere zločina u Srebrenici, ali, kao pravoslavni Srbi, ne prećutkujemo ni zločine nad srpskim narodom u okolini Srebrenice. Nažalost, na te zločine po srpskim selima u kojima su zatirane cele porodice i koji su se kontinuirano dešavali od 1992. do 1995. godine, ne obaziru se predlagači rezolucija. Po njima, postoji ekskluzivno pravo na žrtvu i bol zbog iste. Po nama, sve nevine žrtve su nevine žrtve, bile one muslimanske ili hrvatske ili pak srpske, što ‘mudro’ prećutkuju savremeni revizionisti i neprijatelji istorijske istine, koji svojim nametanjem ekskluzivnog prava na bol i žrtve, ostavljaju svima nama koji živimo na ovim prostorima kamen spoticanja za budućnost“.

U delu o Kosovu, patrijarh je ovu temu izdvojio uz reči „kolevka“, „golgota“ i „Vaskrsenje“, naznačivši da su Srbi upravo narod Golgote i Vaskrsenja, odnosno narod hrišćanskog identiteta izraženog kroz zadužbine.

„Koje čine najgušći molitveni venac hramova na svetu, venac koji smo ispleli na Кosovu i Metohiji. I to je istina što na gori stoji! Tu se prepliću naša prošlost, sadašnjost i budućnost. Jer, ova sveta i krsnovaskrsna zemlja za nas nije obična teritorija nego upravo ona sveta zemlja iz koje će se probuditi i vaskrsnuti naše ‘polje suhih kostiju’,“ poručuje patrijarh.

Vernike je pozvao na stalnu molitvu upravo za „stradalnu braću i sestre na Кosovu i Metohiji“, kao one koji su i „živi izraz nade, ljubavi, trajanja i pretrajavanja“.

„Uz njih koji su meta nasilja samo zato što su pravoslavni hrišćani, pravoslavni Srbi, što su svoji na svome. Oni žive u takozvanom miru, u ‘miru’ u kojem nema slobode, u ‘miru’ u kojem ima samo straha i nepravde“.

U vezi sa Kosovom, patrijarh zaključuje sa rečima proroka Nauma: „Ako i jesu u sili i mnogo ih ima, opet će se iseći i proći”.