„Kao i Sveti kralj Stefan Dečanski, čije su mošti u manastiru u Dečanima, ovde na Kosovu i Metohiji, nikada nije hteo da napusti svoju svetinju i da dozvoli da ga negde odnesu. Tako je i Sveti Velikomučeni Dimitrije ostao u svojoj crkvi u Solunu. Nije dozvolio da ga pomere. I on svojim prisustvom čuva i taj grad, čuva vernike koji sa verom pristupaju njegovom kivotu i traže njegove molitve i zaštitu. Poučeni time, braćo i sestre, i mi danas koji živimo na Kosovu i Metohiji i koji ispovedamo svoju veru u Gospoda našeg Boga Trojičnog, Raspetog i Vaskrslog, i mi upravo verom svojom živimo i opstajemo na ovim prostorima“, poručio je danas u besedi mitropolit raško-prizrenski Teodosije.
Srpska pravoslavna crkva danas, 8. novembra, proslavila je dan Svetog Dimitrija, poznatiji kao Mitrovdan, koji se u Kosovskoj Mitrovici obeležava kao gradska i hramovna slava.
U hramu Svetog Dimitrija prisustvovao je vladika raško-prizrenski Teodosije, koji je služio svetu arhijerejsku liturgiju. Veliki broj vernika okupio se u hramu i oko njega. Nakon završetka liturgije i besede, održana je litija oko hrama.
Potom je usledilo rezanje slavskog kolača i lomljenje česnice sa zlatnikom.
Na današnjoj ceremoniji u hramu, uključujući liturgiju i prateće obrede, politički lideri iz Severne Mitrovice nisu viđeni.
U svojoj besedi, mitropolit raško-prizrenski Teodosije rekao je da nas primer svetog Velikomučenika Dimitrija uči da ljubav i vera u Hrista treba da budu na prvom mestu, da se ne bojimo prolaznih strahota ovog sveta, već da čuvamo dušu i sledimo Božije zapovesti, kao i da u teškim vremenima svedočimo veru životom, po uzoru na sve mučenike i svetitelje.
Takođe je istakao značaj očuvanja vere, tradicije i običaja predaka, podsećajući vernike da poučeni Svetim Dimitrijem i drugim svetiteljima treba da gledaju u Gospoda, da slušaju Njegovu reč i da verom opstaju i u današnjim izazovnim vremenima.
Besedu Mitropolita Teodosija prenosimo u celosti:
Prečasni prepodobni oci i prepodobne sestre, monahinje, draga braćo i sestre, draga deco, svi smo se danas sabrali u ljubavi Hristovoj, ovde u ovom svetom hramu, u ovom gradu, da bismo proslavili Gospoda našeg, da bismo služili službu Njemu, Svetu Liturgiju, i da bismo proslavili današnji praznik svetog Velikomučeničkog učenika Dimitrija Solunskog čudotvorca, kome je posvećen ovaj hram i čije ime nosi grad u kome živimo.
Čudesno je žitije ovog svetitelja, on je rođen od verujućih roditelja, u vreme kada je bilo najveće gonjenje hrišćana, za vreme cara Maksimilijana i Dioklecijana, kada su ubijali hrišćane bez suda, bez ikakvog zakona, zato što se hrišćani nisu hteli pokloniti mrtvim idolima, te su verovali u živog Boga, u Gospoda našeg Isusa Hrista, u Jagnje Božje, koji je sebe žrtvovao za život sveta, za nas, ljude, koji je prolio svoju krv, da bi svojom nevinom krvlju Gospod oprao naše grehe, praroditeljski greh, a i lične grehe, i da bi nam otvorio Edemska vrata, koja su bila zatvorena posle izgnanja Adama i Eve iz raja, i otvorio nam put u večni život, u Carstvo Nebesko.
Roditelji Svetog Dimitrija su služili Hristu tajno, ali su i vaspitavali svoje čedo ljubljeno, tako da Sveti Dimitrije nije bio samo nahranjen majčinim mlekom, nego i čistom verom u Gospoda našeg.
I budući da je on takođe bio vojvoda solunski, i da je car od njega očekivao da će goniti i ubijati hrišćane, kada se on vratio iz carskog grada u Solun, on je suprotno radio, javno je ispovedao veru u Hrista i pomagao hrišćane.
Znao je Sveti Dimitrije, iako je bio mlad iz znamenitog porekla, da će ga to koštati svega zemaljskog i njegovog života. Ali je on svoju ljubav i veru u Hrista stavio na prvo mesto i nije hteo da žrtvuje ono što je Božije, što je večno, za nešto prolazno, privremeno, ma šta to bilo.
I tako je on zatvoren u tamnicu, i budući u tamnici, on je iz tamnice hrabrio hrišćane, svo svoje imanje, preko svoga sluge, podelio je siromašnima, ali isto tako njegovim molitvama mladiću Nestoru podario snagu da pobedi mnogo jačeg protivnika na megdanu, onog koga je car voleo i koji je ubijao mnoge hrišćane, ne svojom silom, nego silom Božijom i snagom Božijom i molitvama svetog Dimitrija.
Tako je i Sveti Dimitrije skončao mučenički u tamnici, izboli su ga kopljima i on je prolio svoju krv, poput Gospoda svog i prvomučenika Stefana, i mnogih hrišćana, prolio je mučeničku krv, i na toj mučeničkoj krvi crkva je sagrađena, na krvi Jaganjeta Božjeg i svih mučenika koji su sledili put žrtve Hristove.
Eto, do današnjeg dana pominjemo podvig i žrtvu svetog Velikomučenika Dimitrija.
Nemalo posle tog događaja, crkva je dobila slobodu i tada je sagrađen jedan hram iznad groba svetog mučenika, i mnoga su se čudesa dešavala njegovim molitvama. I do danas, iznad bazilike, gde se nalazi telo svetog Velikomučenika Dimitrija u Solunu, dešavaju se mnoga čuda. I danas on čuva grad u kome je bio rođen i u kome je stradao.
I ono što je važno da znamo, kao i Sveti kralj Stefan Dečanski, čije su mošti u manastiru u Dečanima, ovde na Kosovu i Metohiji, nikada nije hteo da napusti svoju svetinju i da dozvoli da ga negde odnesu. Tako je i Sveti Velikomučeni Dimitrije ostao u svojoj crkvi u Solunu. Nije dozvolio da ga pomere.
I on svojim prisustvom čuva i taj grad, čuva vernike koji sa verom pristupaju njegovom kivotu i traže njegove molitve i zaštitu. Poučeni time, braćo i sestre, i mi danas koji živimo na Kosovu i Metohiji i koji ispovedamo svoju veru u Gospoda našeg Boga Trojičnog, Raspetog i Vaskrslog, i mi upravo verom svojom živimo i opstajemo na ovim prostorima.
Čuli smo u današnjem svetom Jevanđelju, gde Gospod govori svojim apostolima i učenicima, da će oni biti gonjeni, zato što su njega gonili, i da će ih mrzeti svet, jer je taj svet ovakav kakav je, omrznuo samog Gospoda, jer Gospod koji je večan, nema ništa zajedničko sa onim što je prolazno, grešno, strasno, u čemu prebiva ovaj svet i ljudi koji su od ovog sveta.
I svakako da postoji neprijateljstvo i među onim što je Božije i između onog što je zemaljsko i prolazno. Tada je većina ljudi verovala u idole, u mrtve idole koje su ljudi sagradili, i u cara kao idola, i neki iz zaslepljenosti, a neki iz straha, klanjali su se upravo vladarima zemaljskim i klanjali su se idolima, na taj način okrećući glavu svoju od večnog i živog Boga i da bi sačuvali ovaj prolazni život, i da bi imali počasti, zvanja, privilegije ovde, u ovom zemaljskom životu, oni su okretali svoju glavu od Boga i od svega onoga što je bilo Božije, večno i neprolazno. Tako je bilo kroz svu istoriju.
Kaže se u svetom Jevanđelju, da se ne može služiti dva gospodara, ne možemo sedeti na dve stolice, ako jednom služimo, drugome smo okrenuli leđa. I naš narod, verujući, prošao je kroz istoriju mnoga stradanja, golgote, mnogo je onih koji nisu žalili ni svoju mladost i lepotu, i sve što su imali ovde na zemlji, to su žrtvovali radi onog neprocenjivog bisera koji su kupili, i njihovo ime je zapisano u knjizi večnosti na nebu. Oni će večno živeti, i njihove duše će prebivati u miru.
A oni koji su iz bilo kog razloga odricali se Boga i vere, i Crkve, i svojih bližnjih, stideli se da pokažu da su verujući i ostalo, oni su samo radi ovog prolaznog zemaljskog trenutka, radi ovog kratkotrajnog zemaljskog života, žrtvovali sve. I ne samo da su izgubili ovaj zemaljski život, jer svi ljudi su smrtnici i umreće, nego su izgubili i večnost, ono što je Gospod obećao onima koji ga ljube i koji njemu služe. Takvo, u Crkvi Božjoj, svi hrišćani su nadahnuti upravo primerom svetih mučenika, svetog Velikomučenika Dimitrija, svetog Velikomučenika Georgija, i mnogih mučenika i mučenica, i novog mučenika do današnjih dana, nedavno smo dobili nove svetitelje, novomučenike, svetu Bosiljku iz Pasjana, svetog mučenika Vasilija Pećkog i prepodobnog mučenika Grigorija, i mnogo je, još mnogo više onih koji nisu pomenuti, ali koji se spominju kao novomučenici Kosovski, i koji su život svoj položili za Boga, za svoju veru, za Crkvu, i za svoj narod, za svoju otadžbinu, nisu žalili svoj život, želeli su da sačuvaju svoju dušu, svoj obraz, i sačuvali su, i njihova imena su zapisana na nebu, u knjizi živih.
Tako i mi, braćo i sestre, danas, u teško vreme, kada treba da kao hrišćani svedočimo svoju veru, a mučenici, martiri, to su svedoci, koji svedoče svoju veru ne samo rečima, nego životom, primerom. I mi treba da posvedočimo ko smo i šta smo. I ono što je najvažnije, poučeni Svetim Dimitrijem, da gledamo u Gospoda, u Crkvu Njegovu, i da slušamo reč Božiju, reč Pastira, koja nas upućuje na pravi put.
I što je najvažnije, da sledimo primer Svetih, jer u svakom vremenu bilo je onih koji su svedočili veru svoju i koji su stradali, da se ne bojimo onih koji ubijaju telo i prete nam prolaznom smrću, nego da se bojimo onih i onoga što nam može dušu ubiti i odvojiti nas od Gospoda i ljubavi Njegove.
Zato, poučeni Svetim Dimitrijem i poučeni mnogim učenicima, da znamo da treba da služimo Gospodu na prvom mestu, da nam Gospod bude jedini Bog kome ćemo se klanjati, u koga ćemo gledati, u koga ćemo slušati i da niko ne sme da nam stane na put među nas i Gospoda, pa bili to i roditelji, i vlastodršci, i ne znam ko drugi, moćan, silan na ovom svetu.
I ono što su znali sveti, da se nikad ne klanjamo prolaznom, idolima i ljudima koji hoće da sebe stave umesto Boga, da njih slušamo samo radi ovog prolaznog zemaljskog, ništavnog, a da tim zanemarimo zapovest i reč Božiju.
Neka nam je srećan današnji praznik i slava ovog hrama. Uvek ćemo se sabirati na liturgiji da služimo Bogu i da proslavljamo svete Njegove, a naročito na današnji dan, kada se proslavlja sveti Velikomučenik Dimitrije.
Neka nam je srećan praznik i Gospod vas sve blagoslovio. Amin.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
