Piše: Miodrag Marinković
Kako protesti u Srbiji ne jenjavaju, pritisak na vlast postaje sve veći, a taktike kojima pokušava da ih kontroliše sve banalnije, prozirnije i istrošenije, ovde na Kosovu sve češće se postavlja pitanje: šta će se dogoditi sa pregovaračkim procesom ukoliko dođe do pada režima u Srbiji?
Pitanje je nesumnjivo kompleksno, jer u srpskom društvu na Kosovu zaista nije bilo ozbiljne debate o tom scenariju. Maksima „posle mene potop“, koju vlast plasira već više od decenije, uspavala je mnoge, a još više njih uplašila. Na prvi pogled, promena vlasti u Srbiji, pitanje Kosova, zaista uvodi na neizvestan teren. Međutim, ako se bolje analizira, postoje obrasci i logična rasuđivanja koja demistifikuju „dan posle“, kada god bude došao.
Neke stvari su jasne, dok druge zahtevaju dublju analizu. Jasno je da se, posle 12 godina vlasti SNS-a i njenih eksponenata, može sa sigurnošću reći da za Srbe na Kosovu teško da može biti gore. To ne zahteva posebno objašnjenje, dovoljno je uporediti gde smo i koliko nas je bilo 2012. godine, a gde smo sada.
Druga stvar koja ne zahteva dodatno objašnjenje jeste da se scenarija promene vlasti u Srbiji najviše boji međunarodna zajednica. Svesni su da teško da će ikada ponovo imati servilniju vlast, potpuno lišenu ideološkog tereta i spremnu da ustupcima sebe učini nezamenljivom. Idealan partner.
Sva ostala pitanja su znatno kompleksnija, a ovaj članak će dati jedan – priznajem, subjektivan – ugao na neke od ključnih dilema o tome šta će se dogoditi sa Kosovom ako, ili bolje reći kada, padne ova vlast.
Prvo i osnovno pitanje je upravo ono koje vlast u Srbiji jako efikasno koristi da podrije motivisanost ljudi za promenama: Ko će ih zameniti?
Najverovatniji odgovor je tehnička i prelazna vlada, heterogenih ideologija, povezana samo jednim zajedničkim ciljem, smenom trenutne vlasti u Srbiji. Po svim drugim pitanjima, ova vlada neće imati imati konzistentne stavove, potrebne da bi se uspešno nosila sa kompleksnim unutrašnjim i spoljnopolitičkim izazovima pitanjem poput odnosa prema Ukrajini i Rusiji, evropskim integracijama i, naravno, Kosovom.
Dobra vest je da, zbog njenog oročenog mandata, verovatno neće ni morati da se nosi sa tim pitanjima. Njen zadatak će biti organizovanje vanrednih slobodnih izbora i upravo na tom koraku se može očekivati uže vrednosno i ideološko proflisanje buduće vlasti u Srbiji.
Verovatan scenario i pristrasna tvrdnja autora, je stvaranje liberalnog, pro-evropskog i demokratskog bloka koji bi preuzeo vlast u Srbiji, a samim tim i odgovornost da se nosi sa pitanjem Kosova, i uključi u pregovarački proces. Ali to, ako uopšte bude ostalo nešto o čemu se može pregovarati jer će posledice SNS-a i Vučićeve vladavine, kako diplomatske i ekonomske, tako i demografske, biti izuzetno teško sanirati.
Drugo pitanje je kakav se odnos prema pitanju Kosova može očekivati od takve vlade? I ovo je još jedno kompleksno pitanje. Prost odgovor bi bio da će pregovaračka pozicija nove vlade biti daleko manje servilna u odnosu na trenutnu vlast, te da će ona biti daleko otpornija na pritiske koje nužno prate ovakve diplomatske procese.
Srpska Napredna Stranka je pregovarački potencijal uglavnom koristila za uske partijske interese, koristeći medijsku mašineriju da to “uspinuje u patriotski dekor”. Nova vlada imaće šansu da to promeni i kao prioritet svoje politike – zaista postavi opstanak Srba na Kosovu.
To bi, zauzvrat, moglo otvoriti prostor za nove pristupe, one koji bi srpskoj zajednici na Kosovu doneli realne prilike, (iskorenjivanje korupcije, ekonomska ulaganja i stvaranje održivih uslova za život srpske zajednice), umesto lažnih obećanja i veštačkih kriza.
Imperativ će biti ono što nijedna vlada do sada nije uspela da kreira, a to je strateški pristup kosovskom pitanju umesto stranačkih programa.
Kosovski Srbi će u tome pomoći, ili neće?
E to nas dovodi i do trećeg važnog pitanja, a to je “Ko će biti politički predstavnik kosovskih Srba?” pod pretpostavkom da će smena vlasti u Srbiji nužno dovesti i do urušavanja njenog kosovskog eksponenta, Srpske Liste.
Tu stvari postaju posebno složene. Jedina artikulisana opoziciona ideja u odnosu na trenutnu politiku vlasti, ustvari i nije nova. To je politika potpune segregacije od Prištine, bojkot institucija i delovanje izvan kosovskog pravnog sistema, onako kako se delovalo pre dolaska SNS na vlast.
Na tim pozicijama nalazi se ogromna većina političara koji se danas deklarišu kao opozicija, bez obzira na to da li pripadaju desnici, levici, politički su aktivni ili su na mreži X (Tviteru).
Međutim, ta je politička strategija etablirana u potpuno drugačijim društveno-političkim okolnostima i prednostima koje je SNS vlast, tokom svoje vladavine, protraćila i verovatno zauvek izgubila.
Serija katastrofalniih političkih poteza (gubitak policije, Banjska, izlazak iz sudova), ustupaka bez recipročnih koncesija Prištine itd, – promenili su realnost na terenu. Tako bi vraćanje politike otpora prema intergaciji u kosovsko društvo, ako je posle svega uopšte moguće, dovela do novih konflikta s Prištinom, sada sa neuporedivo manje političkog i ljudskog kapitala.
Zato će nova vlast u Srbiji morati da se suoči s dilemom: ili će svoju politiku prema Kosovu morati da vodi bez podrške tamošnjih Srba, ili će, poput Vučića, sama kreirati političku elitu koja će sprovoditi njenu poltiku. SNS i Vučić su to činili prisilom i gušenjem svakog otpora. Nova vlast će, ako želi da bude kredibilan pregovarač, morati da pronađe drugačije metode, one koje omogućavaju sprovođenje dogovorenog bez sile i pritisaka.
To neće biti lako, jer svi pamtimo koliko je sličan izazov bio težak i za demokratsku vlast u njenim poslednjim godinama.
Tu nije kraj nepoznanicama i očiglednim problemima sa kojima će se suočiti nova vlada.
Pregovarački okvir, a to je EU plan za normalizaciju odnosa će verovatno ostati isti a nova vlada imaće obavezu da sprovede obaveze I sporazume koje je potpisala trenutna vlast. To će biti ogroman problem ukoliko nova vlada bude imala širi koalicioni karakter koji podrazumeva i pro-nacionalno profilisane partije.
Pitanje je i ko će biti u opoziciji, i koliko će ona biti pretnja i limitirajući faktor za novu vladu?
Na Kosovu međunarodna zajednica, bez obzira na, za njih, iritantnu nekooperativnost Kurtija, i dalje smatra da je lakše nositi se sa njima za stolom nego na ulici (opozicija).
Slično se razmislja i o Vučiću, mada je to bojazan bez osnova jer vlast u Srbiji nije zasnovana na principu smenjivosti, koji bi mu omogućio da u slučaju poraza bezbrižno i ugodno deluje u opoziciji. Da je to moguće, SNS bi već odavno izgubio vlast.
Dilema ima još puno, ali tekst je već predugačak, pa je možda najbolje dati konačan zaključak.
A on je da, neizvesnosti, rizici i prilike koju donosi smena vlasti u Srbiji nisu ništa novo, bez obzira na političku dihotomiju kojom trenutna vlast u Srbiji plaši javnost. Biće teško, ali već je sada nepodnošljivo.
Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
