Da li ste primetili poštovani sugrađani da su "priređivači igara na sreću" nekako neprimetno ušetali u naš grad, zauzeli najatraktivnije lokacije, množe se kao pečurke posle kiše, a mi…ništa. Pade nam na pamet ona narodna izreka "daj narodu hleba i igara"…Ovog drugog više nego prvog…Kuda mi to idemo, kakvoj budućnosti se nadamo, kakva je perspektiva mladih u ovom, ali i nizu ostalih gradova kada ih na svakom ćošku vreba iskušenje – u kafić, ili kladionicu?
Ko se dosetio da prošeta samo glavnom gradskom ulicom, čija je polovina prekopana – da prebroji koliko je u njoj knjižara, a koliko kladionica? Verovali ili ne, rezultat je poražavajući, na štetu knjižara, knjige, nauke, obrazovanja, novih saznanja, širih vidika, potrebe da se stalno edukujemo, idemo u korak sa vremenom…
U naslovu je rezultat malo 'našminkan'. Ružno je priznati da je 11:0 u korist "priređivača igara na sreću" – kladionica i kasina. U Kosovskoj Mitrovici postoje četiri lokala u glavnoj ulici iznad kojih stoji natpis knjižara. U dve od četiri knjižare prodaju školski pribor, papirnu galanteriju i igračke. U jednoj ima nekoliko rečnika stranih reči (francusko-srpski, englesko-srpski, nemačko-srpski…)
Četvrta je knjižara Zavoda za udžbenike u kojoj se mogu kupiti knjige za đake osnovnih i srednjih škola i poneki univerzitetski udžbenik…Ali knjiga za sve uzraste, onih najčitanijih i najomiljenijih naslova i pisaca – u ulici Kralja Petra nema. Zato su tu Mozzart, Max bet, Pinn bet, Milennium, Zero bet, Arena, Big Džek, Toto sport, Casino Eldorado i kladionica Milennium, Casino multi game – Mega Dzek colosseum i Calcio. Možda ima i neka više, malo uvučena…no, malo li je njih 11 na putu od 400 m?!
Sreća je varljiva kategorija ali dovoljno sigurna da kladionice prerastu u, rekli bismo, posebnu privrednu granu.
Unosan posao
Ako se zna da u Srbiji ima oko 1.750 kladionica u kojima zaradu ostvaruje skoro 10.000 ljudi i da se na osnovu Zakona o igrama na sreću Poreskoj upravi uplati 1,6 milijardi dinara, više je nego jasno da je to unosan posao za mnoge, a najmanje za one koji se nadaju dobitku.
Pravljenje kvota je matematika koja namešta da kladioničari ostavljaju novac kladionici. Pasionirani igrači, koji uplate tiket od 100 dinara i to učine 50 puta, i ne primete da su potrošili 5.000 dinara. Kada 51. put dobiju 4.500 dinara, ne shvataju da su na gubitku 500 dinara. Za razliku od banaka, kladionice uzimaju pare odmah, pa se bez mnogo truda i muke mnogi obogate.
Kosovo i Metohija su za sportske kladionice, rekli bismo, plodno tlo, jer smo od onih koji su upućeni u ovaj posao saznali da nijedna kladionica nema licencu za koju se u Srbiji plaća porez od 4000 evra.
Porez plaćaju prema mestu prebivališta, a ne mestu boravišta (u ovom slučaju Kosovska Mitrovica). Ako i plaćaju porez po mestu prebivališta, oslobođeni su PDV-a, što je značajna olakšica. Saznali smo i da sve sportske kladionice u gradu posluju kao jedna ćerka kladionica i naravno, svi ste verovatno primetili da Mozzart na izlazu iz Zvečana gradi štampariju tiketa. To znači dalji razvoj ovog posla. Jer, kladioničari kažu da je klađenje jeftina zabava i da je kladionica najpoštenija kocka. A izgleda da se niko ne pita koliki je to porok i da li je na propisanoj udaljenosti od škola?
Zaposleni u kladionicama ne žele da pričaju o svom radu. Da, primam platu, ne znam imam li plaćeno osiguranje, imam, ali ne znam ko uplaćuje. Zaista ne mogu ništa više da vam kažem, odgovori su koje smo dobili u pokušaju da saznamo nešto više o statusu angažovanih, mladih ljudi u kladionicama. Pored onih koji sede za pultom za uplatu tiketa, rade i konobari – jer ima kladionica koji se bave i ugostiteljskim uslugama, ljudi zaduženi za poker aparate, programeri, kvoteri…
Od jednog prosvetnog radnika, na pitanje kako komentariše broj kladionica i knjižara u glavnoj gradskoj ulici, dobili smo odgovor: "Mladi moraju negde da rade, mislim da je među njima najviše raseljenih koje ne interesuje ništa osim da zarade neki dinar".
"Tržište prati zahteve i interesovanje stanovništva," smatra Zoran Mojsilović direktor Sportskog centra i dodaje da su ljudi, na žalost, svoju strast i ljubav prema sportu počeli da vezuju sa tom vrstom poroka (sportske kladionice). Kladionice su, po njegovom mišljenju, postale industrija – sport biznis.
"Sve što je u vezi sa sportom na neki način se naplaćuje, dok se pred same sportiste postavljaju sve veći zahtevi. Otuda ima sve više doping afera, jer običan čovek teško može da ispuni zahteve koje pred njega postavljaju oni koji ga finansiraju. Tako sportisti postaju potrošna roba, njima se trguje u svim delovima sveta. Važno je pobediti, a presudan je interes onih koji podržavaju takve projekte," kaže Mojsilović i navodi da u mnogim velikim, pre svega fudbalskim, reprezentacijama, gotovo da nema domaćih, autohtonih igrača.
On kaže da samo još amaterski, omladinski i školski sport počiva na zdravim osnovama, ali zbog ambicija roditelja, i tu imamo zabrinjavajuću situaciju.
"Dovoljno je da odgledate jednu fudbalsku utakmicu poletaraca, ili podmlatka nekog kluba. Videćete začuđujuće reakcije roditelja koji neprimerenim ponašanjem daju loš primer svojoj, ali i ostaloj deci. Te njihove prevelike, da ne kažem, bolesne ambicije, nešto su što treba iskoreniti," smatra Mojsilović.
Da budemo bolji
Od profesora dr Mitre Reljić dobili smo i mišljenje iz ugla lingviste. Ona smatra da se radi o našoj nedoslednosti – na jednoj strani imate deklarativno izjašnjavanje – srbovanje, kaže profesor Reljić – i to ne samo u pogledu omera kladionica i knjižara:
"Pogledajte omer latinice i ćirilice. Pogledajte ergonime, to su naslovi uslužnih objekata kladionica, pa i knjižara…koji govore o nacionalnom, o kulturi, o želji da nešto naučimo i budemo bolji. U gradu postoje samo tri objekta koja se mogu podvesti pod regionalnu, ili nacionalnu toponimiju – ćevapdžinica i poslastičara Šar i burekdžinica Bistrica. Ali, zato imamo Bravo, Rio, London, Mocart… Kod Hrvata taj omer u značajnoj meri ide u korist nacionalne ergonomije."
U Knjižari Zavoda za izdavanje udžbenika saznali smo "da knjige na srpskom ne mogu na Kosovo":
"Mi i gradska apoteka smo u istom položaju. Treba tražiti dozvolu od Prištine za knjige i lekove. Ali, to treba da se radi na višem nivou. Nešto je, saznajemo, od đačkih udžbenika stiglo 'preko brda', za neke udžbenike se pravi trebovanje, dok socijalno ugroženi đaci iz mnogih mesta u okruženju nisu dobili knjige, a uskoro će raspust."
U ovoj knjižari pokazali su nam spisak đačkih udžbenika namenjenih socijalno ugroženim učenicima, od petog do osmog razreda osnovne škole "Milun Jakšić" iz sela Banje (opština Srbica) koji su još uvek u Beogradu.
"Ako nisu mogli da im obezbede besplatne udžbenike, mogli su da deci daju pare, pa da se snađu. Kako će neko da nauči istoriju, biologiju, geografiju ako celo polugođe nije imao knjigu?! To je žalosno," rekli su nam u knjižari.
I dođosmo do zida. Tu u Kralja Petra. Kažu, prave amfiteatar na otvorenom. Kao u Starom Rimu:
Panem et circenses!
(Priča je podržana od strane Misije OEBS-a na Kosovu. Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove OEBS-a)
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
