D. Simović: "Kosovski" ustav – dve različite verzije teksta

(Tekst je izvorno preuzet)

 

Dovoljan je letimičan i površan pogled na srpsku verziju Ustava tzv. Republike Kosovo da bi se uverili da je redaktor teksta potpuno nestručan, a verovatno i zlonameran. Više je stotina logičkih, pravopisnih, gramatičkih i terminoloških grešaka u ustavnom tekstu na srpskom jeziku što ostavlja utisak o neozbiljnosti i neodgovornosti prištinskih zvaničnika. S obzirom na to da je ustav simbol državnosti, a da je Srbima servirana nepismena i aljkava verzija teksta, moglo bi se zaključiti da je reč o jednom ponižavajućem gestu nasilnika koji, iako u multietničkom društvu, na jednostran način želi da nametne svoju volju i u potpunosti obezvredi srpski narod.

 

Moguće je da je ovaj galimatijas nestručnosti, nemarnosti, aljkavosti, nepismenosti namerno napravljen da bi se u beskrajnom nizu tehničkih propusta zamaskirale ozbiljne, suštinske razlike između ustavnih tekstova. Reč je o institucionalnim rešenjima koja značajno mogu da utiču i na pravni položaj srpskog naroda na Kosmetu, kao i na ljudska prava.

 

Najpre, u albanskoj verziji Ustava je predviđeno da se suverenitet države Kosovo sprovodi preko izabranih predstavnika, referenduma ili drugih oblika u skladu sa Ustavom, dok je u srpskoj verziji teksta izostavljen referendum kao jedan od mogućih oblika ostvarivanja suverenosti (član 2 stav 1). Može se naslutiti da ovaj propust nije slučajno nastao, jer su njegove posledice dalekosežne. Naime, na referendumu, kao jednom od oblika ostvarivanja suverenosti, izjašnjava se biračko telo, a imajući u vidu da su albanci višestruko brojniji od nealbanskog stanovništva, jasno je da ovaj oblik neposrednog izjašnjavanja građana Srbe podređuje većinskoj volji. U tom smislu, izostavljanje referenduma iz srpske verzije ustavnog teksta ne može biti slučajno, jer je trebalo prikriti taj mehanizam koji je pogodan za sprovođenje većinske volje albanskog stanovništva.

 

Odredbe koje se odnose na slobodu i bezbednost ličnosti prepune su nepreciznosti, nejasnosti i višesmislenosti, što za posledicu može imati arbitrarno postupanje nosilaca vlasti pri lišavanju slobode pripadnika srpskog naroda. Kao primer se može navesti potpuno nejasna ustavna norma koja glasi: „Niko ne može biti lišen sobode izuzev zakonom predviđenih slučajeva i na osnovu odluke nadležnog suda, i to nakon objavljivanja kazne zatvorom zbog krivičnog dela.“ (član 29, stav 1, tačka 1). U istom članu nalazi se još jedna odredba koja takođe može biti osnov za arbitrarno postupanje nosilaca vlasti: „Pritvoreno lice ima pravo da mu se sudi bez odlaganja, ili na slobodu do suđenja, osim ako sudija smatra da je lice opasno po zajednicu ili smatra da postoji rizik od njegovog/njenog bekstva pre suđenja“ (član 29, stav 2).

 

Proklamovano pravo na sudsku zaštitu je uže postavljeno u srpskoj verziji teksta od one koje je predviđeno albanskom verzijom. Naime, u albanskoj verziji Ustava predviđeno je da „svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom ili zakonom“, dok se u srpskoj verziji Ustava pravo na sudsku zaštitu garantuje samo usled kršenja Ustavom zajemčenog prava, ali ne i ako je povređeno pravo koje je garantovano zakonom (član 54).

 

Umesto prava žalbe na sudsku odluku koju predviđa albanska verzija teksta, u srpskoj verziji teksta ustavna norma glasi na sledeći način: „Garantuje se pravo na sudsku odluku, osim ako je zakonom drugačije određeno“ (član 102, stav 5). Dakle, izostavljena je reč žalba iz ustavne norme, tako da se doslovnim tumačenjem ove norme Srbima garantuje samo pravo na sudsku odluku, ali ne i mogućnost da se žale ukoliko ne budu zadovoljni njenom sadržinom.

 

Albanska i srpska verzija ustava predviđaju različito formulisane razloge za razrešenje sudija, tužioca i sudija Ustavnog suda. Naime, prema srpskoj verziji Ustava, za razrešenje sudija, tužioca i sudija Ustavnog suda je dovoljno da je neko lice kažnjeno „zbog počinjenog krivičnog dela ili neispunjavanja svojih dužnosti“, dok albanska verzija predviđa da se nosioci ovih funkcija mogu razrešiti „zbog teškog krivičnog dela ili ozbiljne povrede dužnosti“ (član 104. stav 4; član 109, stav 6; član 118). Dakle, prema srpskoj verziji Ustava daleko je jednostavnije, čak veoma lako, razrešiti nosioce ovih funkcija, tako da oni ne bi imali obezbeđena jemstva nezavisnosti i bili bi podložni različitim uticajima i pritiscima.

 

U srpskoj verziji ustavnog teksta uže je postavljeno i pravo parlamentaraca da pokreću postupak za kontrolu ustavnosti. Naime, najmanje deset poslanika Skupštine može da osporava ustavnost zakona, dok albanska verzija teksta predviđa da se pored zakona može osporavati i bilo koja druga odluka doneta od strane Skupštine (član 113, stav 5).

 

Umesto da lokalna samouprava bude zajemčena Ustavom, kao što to predviđa albanska verzija teksta, prema dikciji ustavne norme u srpskoj verziji teksta može se zaključiti da se lokalna samouprava garantuje zakonom. Naime, srpska verzija predviđa: „Pravo na lokalnu samoupravu se garantuje i reguliše zakonom“ (član 123, stav 1).

 

Postoji bitna razlika i u ustavnim normama koje se odnose na policiju Kosova. U srpskoj verziji teksta stoji: „Etnička struktura policije unutar granica opštine će održavati etničku strukturu stanovništva unutar relevantne opštine“. Ista ustavna norma u albanskoj verziji glasi: „Etnička struktura policije unutar granica opštine treba da odražava etničku strukturu stanovništva unutar te opštine na najvišem mogućem nivou“ (član 128, stav 4). Nesumnjivo da albanska verzija teksta predviđa blažu i rastegljiviju obavezu u pogledu etničke strukture policije, što u praksi svakako može biti na štetu Srba i procenta njihovog učešća u policiji.

 

Albanska i srpska verzija ustava se razilaze i u pogledu uslova za uvođenje vanrednog stanja. Naime, albanska verzija predviđa da predsednik Republike može objaviti vanredno stanje kada je to neophodno radi hitnih mera zaštite“, dok srpska verzija predviđa da se vanredno stanje uvodi kada je to „neophodno radi hitnih mera zaštite od agresije“ (član 131, stav 1, tačka 1). Dakle, srpska verzija Ustava predviđa, bar po ovom osnovu, dosta užu mogućnost uvođenja vanrednog stanja, jer ga vezuje za postojanje agresije, dok albanski tekst Ustava ne pominje agresiju. Prema tome, daleko šire su mogućnosti predsednika Kosova za uvođenje vanrednog stanja, nego što je to predstavljeno u srpskoj verziji teksta.

 

Žalosno je da sudija Ustavnog suda Kosova, profesor Pravnog fakulteta iz Kragujevca, Ivan Čukalović, učestvuje u radu ovog organa i odlučuje na osnovu ovakve verzije ustavnog teksta. Zar on, za sve ovo vreme, nije mogao da ukaže svojim nalogodavcima da bi primereno bilo da posle šest godina, bar tehnički, upristoje srpsku verziju Ustava? To je još jedna od potvrda da je ovom građaninu bitnija novčana stimulacija nego li istinska želja za afirmisanje pravne države na Kosmetu i poboljšanje položaja Srba.

 

Budući da je Ustav predvideo dva zvanična jezika (albanski i srpski), onda su i obe verzije ustavnog teksta ravnopravne. Međutim, imajući u vidu da postoje suštinske razlike između ustavnih tekstova, postavlja se pitanje koja će verzija imati prednost? Nažalost, pravo je tamo gde je i sila. Različiti ustavni tekstovi ostavljaju mogućnost arbitrarnog postupanja, koje onemogućava postojanje pravne izvesnosti i sigurnosti. Reč je o cilju kome su donosioci ovog nelegalnog i nelegitimnog akta očigledno i težili.

 

Darko Simović