Piše: Nebojša Vujović
Kosovo je sveta srpska reč – i za nas koji smo tamo rođeni, i za one od nas koji su sa njega rasuti širom Srbije, ali i na sve strane sveta. Neki od nas mu se vraćaju, kuda god da pođu, jer je teško ostaviti majku. Nažalost, taj je povratak uklesan u stenama Prokletija, u knjigama, pesmama, legendama, pa i mitovima. Mi koji mu se vraćamo, na jedan ili drugi od ovih načina – sa suzama, ponekad ili često – nismo zaboravili gde smo iskovani. Ne možemo se odreći gena, većina nas.
Nažalost, bilo je među nama i korova – onih koji su se Kosova odricali na različite načine. Neki iz gluposti, neki zbog prekomerne upotrebe sile i prkošenja svetu koji je nametao svoja globalistička pravila; neki iz naivnih uverenja „da Rusi dolaze“, neki zbog dukata, a poneko i bez osećaja i uvida šta Kosovo znači – ne nužno kao poprište svetog boja, već kao duhovne, kulturne i civilizacijske baštine.
Neki su se olako odrekli cara Dušana, a neki Dušanovih zakona – pa i ovih današnjih, što sadašnji srpski vlastodršci svesno krše. Njima su štit, batina i oklop, zaštitni znaci izdaje koju su počinili.
Ne pomažu tu suze Suzane iz Ohrida – samo prljaju šminku. Ne pomažu ni prihvatanja sporazuma bez osmeha i potpisa. Ne pomaže im ni zadovoljstvo sobom i „bogatom budućnošću“, kada se ugase oči kamera. Prati ih pečat onoga što su učinili – pogazili Ustav i svetu srpsku reč.
Ostavili su Srbe same – veći broj ljudi s nelegalizovanim nekretninama koje sada Kurti ruši, nastojeći da ubere političke poene i konačno, iz možda 30. pokušaja, formira kosovsku vladu i institucije.
Kaja Kalas procenjuje da, ako EU ukine sankcije Prištini, to može biti formula za uspostavljanje vlade i izbegavanje produbljivanja krize. Zažmuriće na jedno oko – kao što i sudije UEFA žmure kada Albanci gađaju naše igrače flašicama vode po glavi, a oni padaju na travu stadiona „Kombëtar“ kao pokošeni. Što bi selektor iz Pasjeg Sela rekao – „prava očaravajuća fudbalska atmosfera“.
Neću da ponavljam sve Vučićeve glupe, ne daj bože i izdajničke poteze – bilo ih je mnoštvo. Ali oni koji jednog dana budu pisali istoriju – ovo poniženje neće zaboraviti.
Nije čudo, danas shvatam, zašto su Klintonovi i Vučić bili u svom „fondacijskom“ zagrljaju. Svako je imao svoje razloge.
Nebojša Vujović je pisac političkog dela Kumanovskog sporazuma, Rezolucije SB UN 1244, političkog dela Dejtonskog sporazuma, bivši šef Misije SRJ pri SAD.
Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
