Autonomija bez lekarskog recepta

Ne mogu da se otmem utisku da moj uvaženi kolega, insistiranjem  na priči o autonomiji , nastavlja svoju besedu umesto načelno, ono više kao jedan trgovac lekova, koji bi po svaku cenu da proda svoj „paracetamol“. Paracetamol vam je, kao što znate, onaj lek koji se izdaje bez lekarskog recepta! Lek za sve i svašta, koji rešava sve probleme! Ako i ne rešava probleme, onda bar ne šteti! A neće da priča o problemu, ni o odnosima, o reciprocitetu, pravdi! Ali 'oće da priča o (svojoj) istini!

Naime, gospodin Antonić, još u naslovu insistira da je samo istina uslov za pravdu, iako dosta proizvoljno stavlja u odnos te dve kategorije. Istina je uvek subjektivna kategorija, i kao takva, jednostrana 'istina' postaje problem.

Vi ste ranije primetili da ja insistiram na tome da, kad se radi o autonomiji, mora da bude reciprociteta, jer ona nije u suštini deo ljudskih i građanskih prava; to je, ako ćemo graditi autonomije na svakih sto-dvesta hiljada stanovnika, onda ulazimo u začarani krug prekrajanja regionalnih i lokalnih karata i granica na Balkanu, a time i sukoba! Puno je jednostavnije i funkcionalnije, a možda i pravednije, priznavati i poštovati prava i obaveza nacionalnih manjina.

Ako moj sagovornik insistira na tome da bi autonomija trebalo da važi samo za Srbe, ali ne i za ostale, onda on bi morao da se mnogo potrudi da dokaže, zašto su Srbi posebni u pravima u odnosu na druge narode u regionu?! Ja ne verujem da će iko da prihvati takvu argumentaciju. Naime, ja mislim da je čak i gospodin Milošević bio svestan da niko neće prihvatiti ideju da Srbi imaju posebna prava, makar ih bilo samo nekoliko u nekom regionu, pa je zato krenuo da promeni etničku kartu bivše Jugoslavije etničkim čišćenjem, i da posle pregovara oko novog stanja na terenu, kao svršenom činu. Ali, da li stvarno gospodin Antonić misli da sa Miloševićem nije gotovo? Ja mislim da i on zna da je gotovo! Čak i metaforično!

A sad malo i o argumentima drugih, koji nisu ni Srbi, ni Albanci, i koji koriste zločine srpske države da negiraju realna prava srpske manjinske zajednice. Ako Vukovarska skupština, načelno govoreći, donosi jednu odluku koja ne uzima u obzir kulturne karakteristike srpske manjine tamo, ne možemo, a da se ne zamislimo, nad motivima za takvu odluku! Vukovarska opsada, bombardovanje i sve što je išlo uz to, uz zgražavanje celog sveta, bila je jedan zločinački čin jugoslavenske armije koja je ratovala za srpske ciljeve. Za ciljeve, svim sredstvima, uključujući tu i masovni zločin nad civilima, etničko čišćenje i znate već. Sad, vika oko zločina koji su počinjeni nad Srbima za vreme “oluje” nikako ne može da pokrije ranije zločine počinjene od srpske države, i obrnuto. Naravno, bilo je i zločina za vreme „oluje“, ali njima se ne mogu pokriti raniji zločini nad Hrvatima i drugim civilima u Vukovaru, ili drugde. Nema tu matematičke, niti trgovačke logike kao: „Vi ste nam pobili toliko, a mi vama toliko, pa sad smo nekako kvit“. Ako ne osudimo zločin, i ako ne radimo na tome da se to ne ponovi, onda nismo postigli ništa! Vidite, mene činjenica o zločinima koja je počinila jugo (srpska) vojska u Vukovaru, ne tera da prihvatim negiranje prava srpske manjine tamo, to jest, ne mogu da zbog ranijih zločina, negiram pravo da srpska zajednica ima svoje pismo u zvaničnoj komunikaciji. Što bi rekli, treba odvojiti “Babe” i “Žabe”!
 
Sad, da povučemo jednu paralelu, sa argumentima koji se pružaju da bi se osporilo pravo Kosova na članstvo u UNESCO, gde zvanična Srbija igra veoma destruktivnu ulogu, sa, u principu istim slučajem, ali na drugom polju! Uzmimo jedan primer koji se desio u Beogradu, kada je rulja napala američku ambasadu koju je usput i zapalila. Srpska policija i država bile su nemoćne, ili nisu želele to da spreče. Sad, je li trebalo da zbog nesposobnosti srpske države da osigura bezbednost diplomata i diplomatskih predstavništava, da se traži da Srbija ne bude članica UN, ili da svi povlače svoje amabasadore iz Beograda?

Ako je rulja, 2004. godine zapalila neke spomenike kulture na Kosovu, a uz to je poginulo i 20-tak civila, da li to znači da Kosovo ne treba da bude član UNESCO-a? Naravno, vi ćete reći da to nije isto! Naravno da nije, jer ono što se dogodilo u Beogradu više deligitimiše jednu državu, nego ono što se desilo na Kosovu kad je njome vladao UNMIK, na koji je više uticaja imala Srbija nego tadašnja kosovska UNMIK-vlada!

Sad, neko će reći da kosovske vlasti, a možda i međunarodne, nisu htele da spreče sve to, ali tako prelazimo na spekulativni teren isto kao i sa paljenjem američke ambasade u Beogradu; to jest, može neko da pomisli da srpska država namerno nije sprečila to. Da li srpska policija nije mogla da kontroliše rulju, ili nisu hteli?

Uvaženi sagovorniče, Albanci su vekovima mogli paliti pravoslavne crkve, a i džamije, ali su izabrali da to poštuju, jer to vide i kao deo svoje kulture. Zapravo, pre dolaska osmanlijske imperije na Balkan, na ovim prostorima mnogi Albanci su bili pravoslavci. Kad kažem „Albanci“, mislim na pretke, jer ime Albanac se koristi puno kasnije sa značenjem koji toj reči mi danas dajemo.

Još par reči o ZSO, koji bi kao novi entitet trebalo da ima i novi identitet. Srpski intelektualci nisu radili ništa na tom planu, iako su nekada insistirali da se Albanci sa Kosova razlikuju od onih u Albaniji, te su ih nazvali drugim imenom: „šiptari“. Osamdesetih godina prošlog veka su čak tražili da se promeni zastava koju koriste Albanci na Kosovu i da obavezno bude drugačija od  zvanične albanske države. Tražili su…svašta!

Onda, jedna takva zajednica orjentisana ka Srbiji, te bez komunikacije i stvarnog suživota na Kosovu zahtevala bi posebne bezbednosne mere i snage, te bi sve to samo konzerviralo, a ne bi rešilo kosovsku krizu, što znači da ne bi došlo nikad do neke normalizacije odnosa između Kosova i Srbije koje od nas kao uslov zahteva EZ, a koja je, po mom ubeđenju – i obostrani interes.

Zbog toga, i mnogih drugih razloga za koje se da raspravljati, ja kao jedino rešenje vidim u integraciji Srba u kosovsko društvo, te na insistiranju na svim pravima koja pripadaju jednoj manjinskoj zajednici, na normalizaciji odnosa sa Srbijom, uklanjanju svih barijera, čime bi, uz dvojno državljanstvo, a uz zajedničko članstvo u Evropskoj zajednici, Srbi na Kosovu bili potpuno bezbedni, potpuno ravnopravni sa drugim građanima, uz nesmetanu komunikaciju sa Srbijom i razvoj na svim poljima.

Naravno, o svemu se da raspravljati, ali o svakom problemu se može raspravljati na najmanje dva načina: tražiti stvarno rešenje, ili tražiti opravdanje …!

I da se vratimo jeziku sa početka: po meni, teritorijalna autonomija je samo placebo, lek koji ne rešava srpske probleme na Kosovu; i da – rešenje je u realnoj autonomiji na centralnom nivou, u sferi kulture i obrazovanja, uz sve ostale mogućnosti koje pruža lokalna vlast. I ta funkcionalna autonomija u kulturi i obrazovanju treba da ima svoj centar i institucije u Prištini, a ne u Gračanici, ili Zubinom Potoku!

Na kraju, moje sledeće pitanje za Vas: Da li stvarno mislite da bilo ko drugi, osim kosovskih institucija, ili građana Kosova, može da očuva kulturno nasleđe na Kosovu?