Ove subote obeležene su Mitrovdanske zadušnice. Društvene mreže preplavile su fotografije porušenih spomenika sa hrišćanskih grobalja na Kosovu i Metohiji. Arhimandrit i iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić takođe je objavio seriju fotografija porušenih spomenika sa groblja u Orahovcu ali i dužu priču Olivere Radić, profesora srpskog jezika gimnazije u ovom mestu u kojoj je ostalo tek desetak đaka. U nastavku objavljujemo delove.
Užurbano koračamo obesrbljenim orahovačkim ulicama koje vode ka srpskom pravoslavnom groblju. Tridesetak nas je, različitih starosnih dobi. Idemo pešice, sami, bez pratnje, naviknuti na strah…Svako po nešto nosi u ruci: pletenu korpu ili torbu u kojoj je smestio žito, sveće, vino, hleb, jabuku i još po nešto da se spusti na grob za dušu…
…I zagledah se u svoje cipele, koje su pravile korake napred, i krale deo po deo asfaltnog puta koji se vijugao tesnim orahovačkim ulicama ka groblju. Ipak su to koraci napred, zar ne? Sama sebe zapitah i u istom trenu podigoh glavu ka nebu. Plavo i bistro, bez kraja, pokrivalo je Metohiju. Pokrivalo je i nas, i mene. I praveći nove korake stigosmo do groblja. Koračamo napred, zar ne? I to je nešto! I groblje, naše, srpsko, odvojeno kolskim putem na dva dela, ukaza se pred nama…
…Više nas ne iznenađuju porušeni spomenici, polupani mermerni pokrivači grobova, prepolovljeni krstovi. To je uobičajeno. Saginjemo se i celivamo preživelo parče kamenog obeležja, bačenog na grob ili pored njega. Popravljamo polomljene krstove, pomeramo komade mermera. Palimo sveće…
…Danas sam na orahovačko groblje povela svog sina. Neko će možda reći, a mnogi i kažu da deca ne treba da idu na groblje – stresno je to za njih. Ne mislim tako. Danas sam zahvalna majci Đurđi što me je vodila na groblje, jer sam tamo naučila lekciju koju nigde i nikad ne mogu naučiti.
…Dok hodam orahovačkim grobljem obnavljam tu lekciju iz detinjstva. I radujem se deci koju roditelji dovedu na groblje da je i ona nauče. Naročito kada su pred nama porušeni nadgrobni spomenici, oskrnavljeni stočjom balegom i uginulim psima, mačkama, ili kao danas uginulim kokoškama.
…Naučiće važnu lekciju o svojim precima koji tu počivaju, ali i onu drugu o nekim (ne)ljudima koji ruše grobove njihovih predaka. Zašto im to treba? zapitao se jedanaestogodišnji Atanasije, gledajući u polomljeni spomenik svoga strica. Zašto im smetaju spomenici? – opet pita.
I treba deca da dolaze i da pamte dok ima onih koji im nešto mogu kazati, preneti. Da znaju da su tu pod tim porušenim obeležjima, ili bez obeležja, ostali grobovi Radića, Stankovića, Filijovića, Antića, Simića, Vitoševića, Matića, Moravčevića, Baljoševića, Mojsića, Dedića, Markovića, Vučića, Miljkovića, Milenkovića, Jovičića, Grkovića, Šorića, Ulamovića, Stojanovića, Stanojevića, Velikića, Kujundžića, Trbusića,Stolića, Šarića, Rašića, Radovanovića, Ilića, Levića i mnogih drugih znanih i neznanih naših predaka.“
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
