Piše: Demuš Šaša
Ništa se neće završiti sledeće nedelje kada Evropska komisija objavi svoje planove za proširenje. Zapravo, to će biti tek početak složene političke rasprave u kojoj će glavnu reč imati države članice EU. Ipak, jedno je sada jasnije – ako je do juče glavno pitanje u EU bilo: „Da li treba da se proširujemo?“, danas je glavno pitanje: „Kako da se proširujemo?“ A to je samo po sebi pokazatelj da živimo u novoj eri proširenja.
Ponekad se u životu najbolje ideje rađaju iz donošenja pogrešnih odluka. Tako je bilo i sa Putinovom odlukom da izvrši invaziju na Ukrajinu. Ta tragična odluka izazvala je tektonske pomake u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi, proširila NATO, ojačala EU i izolovala Rusiju. Sve su to ishodi suprotni onome što je Putin nameravao.
Jedna od posledica ruske invazije na Ukrajinu bio je i povratak pažnje EU na značaj proširenja. Pre 2022. godine proširenje EU bilo je praktično sahranjena tema. Grob mu je 2014. godine iskopao tadašnji predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, koji je javno pozvao na zaustavljanje procesa proširenja. To nije bio njegov lični stav, već politička odluka EU. Posle njegovog govora, ono što je bilo „Ministarstvo proširenja“ pretvoreno je u „Ministarstvo susedstva“ – promena koja je sama po sebi slala jasnu političku poruku o degradiranju procesa proširenja.
Drugim rečima, EU i mi više nismo bili jedna porodica koja teži da bude zajedno, već susedi između kojih treba podići zid. Da to nije bio samo stav Evropske komisije videlo se i na samitima šefova država i vlada EU, koji su sve ređe razgovarali o proširenju i zamenjivali ga raspravama o upravljanju migracijama i povezanim pitanjima. Drugim rečima, sada smo bili problem kojim treba upravljati, a ne rešenje koje treba ostvariti.
Sve se to promenilo ruskom invazijom na Ukrajinu. Preko noći su Ukrajina i Moldavija dobile status kandidata i započele pregovore o članstvu. Crna Gora i Albanija značajno su napredovale u pregovaračkom procesu, dok su Bosna i Hercegovina i Gruzija dobile status kandidata. Mi smo dobili viznu liberalizaciju.
S druge strane, ove godine EU i Kanada započele su razgovore o unapređenju svojih odnosa kroz dodeljivanje Kanadi statusa „pridružene zemlje“. A samo juče premijer Ujedinjenog Kraljevstva, gospodin Endi Bernam, rekao je da je „Bregzit doneo više štete nego koristi“ i da njegova vlada razmatra sve opcije, uključujući „povratak u EU“.
Dakle, jasno je da danas živimo u potpuno drugačijoj eri u odnosu na 2014. godinu. Ta nova era dostići će svoj vrhunac sledeće nedelje, kada očekujemo da Evropska komisija objavi dokumente kojima će predložiti završetak pregovaračkog procesa za četiri zemlje: Crnu Goru, Albaniju, Ukrajinu i Moldaviju. A prema onome što je do sada objavljeno, izgleda da se razmatra proširenje znatno drugačije od onoga koje smo do sada poznavali.
Kao prvo, Evropska komisija razmatra da najnaprednijim zemljama ponudi „mapu puta“ sa konkretnim koracima ka članstvu. Time Komisija nastoji da političku volju lidera EU pretoči u praktičan instrument koji će najnaprednije zemlje voditi ka članstvu u EU. S jedne strane, to će veoma snažno motivisati te četiri zemlje da ulažu u ispunjavanje traženih reformi, ali će, s druge strane, povećati pritisak na države članice EU da ispune dato obećanje o proširenju.
Kao drugo, paket predviđa oštre sankcije za nove zemlje koje odstupe od vrednosti EU – od privremenog ograničavanja prava koja proizlaze iz članstva, pa sve do potpunog isključenja iz EU. To je direktna lekcija iz prethodnih krugova proširenja i svega što smo videli u Poljskoj i Mađarskoj. Drugim rečima, EU ubuduće neće dozvoliti da jedna nova članica podriva funkcionisanje čitave Unije.
Kao treće, paket predviđa prelazne mere koje bi novu članicu EU praktično učinile nekom vrstom članice sa zvezdicom. Drugim rečima, nova članica ne bi odmah uživala sve privilegije koje imaju stare članice.
Uzmimo za primer poljoprivredne fondove: od dana prijema Crne Gore u EU, ona bi uživala samo 40 odsto poljoprivrednih fondova u poređenju sa starim državama članicama. Svake naredne godine taj procenat za Crnu Goru bi rastao. To samo po sebi nije nova vest, ali imajući u vidu da je prošlo trinaest godina od poslednjeg proširenja, biće zanimljivo videti kako će izgledati nove prelazne mere.
Kao četvrto, predlaže se nova metodologija postepene integracije, čiji je cilj da zemlje kandidate sve više tretira kao deo EU i pre nego što formalno postanu članice.
U praksi bi to značilo da one počnu da koriste fondove EU i pre samog članstva. Dakle, svojevrsni nastavak onoga što je već urađeno kroz Planove rasta, koji se sada sprovode u svim zemljama regiona.
Ovaj predlog predstavljao bi neku vrstu utehe za zemlje koje se ne smatraju „predvodnicima“, odnosno Srbiju, Severnu Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu i Kosovo.
Naravno, ništa se neće završiti sledeće nedelje kada Evropska komisija objavi svoje planove za proširenje. Zapravo, to će biti tek početak složene političke rasprave u kojoj će glavnu reč imati države članice EU.
Ipak, jedno je sada jasnije – ako je do juče glavno pitanje u EU bilo: „Da li treba da se proširujemo?“, danas je glavno pitanje: „Kako da se proširujemo?“
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
