Tri godine od Banjske: „Ugovor bez potpisa za delo bez imena“

Piše: Milan Radonjić

Da ovoj vlasti ne veruje niko do onih kojima je potrebna kao isporučilac, po zajednicu koju predstavlja često izuzetno negativnih rešenja, vidljivo je iz rezultata njenog upravljanja procesima u srpskom društvu, socijalnim, ekonomskim i političkim podjednako. To je jedan od razloga zbog kojega su gotovo svi važni ugovori koje je SNS vlast kroz godine potpisivala sa svojim stranim partnerima najčešće ostajali tajni, nedostupni i skriveni od domaće javnosti, kojoj preostaje da se o njima informiše iz posledica koje iza njih ostaju, onda kada je kasno da se ishodi menjaju.

Događaji u Banjskoj od pre tri godine, za koje srpsko društvo i dalje nije našlo adekvatan termin koji bi precizno opisao šta nam se tog zlog jutra i dana koji je usledio zaista dogodilo, jedan je od najočitijih primera te prakse i metoda vladavine. Danas umesto odgovora, imamo posledice sa kojima se treba nositi: uništene živote, razaranje kohezije srpske zajednice na Kosovu, gubitak kredibiliteta i kolektivnog samopoštovanja.

Ipak, možda je jedna od najtežih posledica faktičko stanje okupacije opština na severu Kosova u kojima se danas, tri godine kasnije, gradonačelnici pitaju koliko i čelnici neke nevladine organizacije, a ne kao izabrani predstavnici jednog naroda na svojoj zemlji. O uticaju u ministarstvima sile poput policije i pravosuđa, ne vredi trošiti reči.

Odnosi snaga su jedino pravo koje ova vlast priznaje i poštuje te zbog toga, kada ulazi u ugovorne obaveze o kojima se ne govori u srpskom parlamentu niti na bilo kakvoj otvorenoj debati koja bi obuhvatila aktere izvan onih vezanih ličnim interesom, poštuje samo dogovore sa jačima od sebe. Sa onima koje smatra slabijima, nad kojima ima moć uzurpiranog pravosuđa i parapolicije, ne poštuje se ništa, a to ste Vi dragi građanine. Vama ostaju posledice tajnih sporazuma i potraga za pojmom kojim biste opisali to što vam se već dogodilo.

Isti je razlog zbog koga su nepisani dogovori ove vlasti, jači od onih na koje je neko iz vlasti stavio svoj paraf. Slovima se u pregovorima sa ovom vlašću ne veruje, samo delima. A dela su takva da za njih, nedostaje reči da se precizno opišu. Zbog toga su događaji na terenu, upoznavanje sa onim što su drugi znali pre nas, predstavljaju finalizaciju implementacije dogovora, prema modelu fait accompli. Zbog toga na primer, ne treba odvajati dogovor iz Ohrida sa početka 2023 godine, od događanja u Banjskoj, jer su oni jedan te isti događaj, sa dva godišnja doba između. Krajem prethodne 2022. godine uzaludna su bila upozorenja da se napuštanjem institucija stvara vakuum u jednoj veoma zapaljivoj situaciji i otvara prostor za nesagledive posledice. Nije bilo potrebno mnogo mudrosti da bi se ta jednačina razumela, kao ni posledice napada kosovskih Srba na vojnike KFOR krajem maja 2023 godine tokom demonstracija u Zvečanu, kada je postajalo jasno da stvari kreću po zlu.

Za konačnu potvrdu ovih tvrdnji dovoljno je sagledati posledice po društvo i po vlast posle 24. septembra 2023, sa jedne strane su oplakani mrtvi i ranjeni, oni kojima su izrečene doživotne kazne zatvore i oni na poternicama, a sa druge… Ima li posledica za aktere, one koji su to delo bez imena priznali poput Milana Radoičića? Za one koji su plaćeni da ne dozvole da neko grupu civila opremi vojnim naoružanjem i pošalje da budu glineni golubovi u jednoj krvavoj demonstraciji, da umesto onih koji su dogovor napravili, budu njegovi nesvesni izvršioci.

Da li je bilo reči o odgovornosti generala Milana Mojsilovića načelnika generalštaba Vojske Srbije, ili direktora VBA Đure Jovanića za to što je neko na teritoriji njihove države napravio svoju vojsku, bez imena i poslao u rat bez cilja? Da li je neko pitao šta je tada radila BIA i zašto je njen tadašnji direktor Aleksandar Vulin i baš septembar 2023 odabrao za hodočašće u svetu zemlju?

To što niko nije pozvan na bilo kakvu odgovornost, ne govori o spremnosti vlasti u Beogradu da se suprotstavi i onako mlakim pozivima međunarodne zajednice na procesuiranje odgovornih, već kazuje koliko su u očima vlasti jeftini ljudski životi, ugled države i interesi društva u čije ime ista govori.

Odsustvo bilo kakve namere da se odgovorni (činjenjem i ne činjenjem) za to delo bez imena, izvedu pred sud i pozovu na odgovornost, govori nešto sasvim drugo. To je samo najjasnija potvrda da se čak i u ovakvom sistemu vladavine bez stida i časti, ne može suditi svojima, za dobro obavljen posao. Posebno kada u direktnoj relaciji sa nekima od njih, odnos snaga nije sasvim jasan.