Piše: Iljir (Ilir) Deda
Dragi Saša,
Hvala Ti na odgovoru. Razumem argument da politika ne funkcioniše samo kroz racionalne poruke i nijanse. Razumem i da društva koja su dugo izložena propagandi, strahu i sistematskom urušavanju institucija često lakše čuju simbole nego složene i realne političke ideje.
Ali upravo tu počinje moje pitanje pošto sam mnogo puta u Srbiji govorio o priznanju Kosova koje vidim kao završnicu jednog dugog procesa, trenutak kada sukob prestaje da bude osnovni okvir odnosa i otvara prostor za ono što između suseda treba da postoji: normalnost, saradnja i dobrosusedski odnosi. Ne zato što jedan potpis rešava istoriju, niti zato što rešava sve, već zato što nijedan konflikt ne može zauvek ostati politički zamrznut a da njegove posledice ne nastave da žive među ljudima.
Upravo Kosovo je mesto gde postaje vidljivo jedno mnogo šire pitanje – može li politika zaista pobeći od nasleđenih obrazaca ili ih samo drugačije reprodukuje?
Naša društva ne nasleđuju samo nerešene sporove, ona nasleđuju i političke reflekse i načine na koje razumemo „patriotizam“, kako zamišljamo identitet, kako govorimo o kompromisu ili kako crtamo granice između „naših“ i „njihovih“. A nasleđuju se i strahovi koji i najduže preživljavaju.
Zato promene retko počinju promenom vlasti. Vlasti se mnogo lakše smenjuju nego politička kultura. Upravo zato već decenijama slušamo slične političke nade. Sećam se vremena kada se govorilo: „samo da padne Milošević“. Milošević je pao. Došli su Koštunica i Đinđić. Onda se govorilo: „samo da ode Koštunica“. U međuvremenu je ubijen Đinđić. Došao je Tadić. Onda se govorilo: „samo da ode Tadić“. Posle njega došli su Dačić i Vučić. Danas slušamo: „samo da ode Vučić“.
Iskustvo poslednjih decenija govori upravo da promena političkih aktera sama po sebi ne znači i promenu političkog pravca, jer ako ideje, obrasci i politički refleksi ostaju isti, onda se mnogo lakše menjaju imena nego budućnost.
Upravo zato poslednjih dana sa pažnjom čitam i tekstove nekih mladih ljudi iz Srbije. Jedna studentkinja piše o sistemskoj ali gotovo nevidljivoj indoktrinaciji — o načinu na koji generacije ne nasleđuju samo istoriju, već i gotove političke okvire kroz koje tu istoriju razumeju. Napisala je i jednu rečenicu koja me nije napustila: da je Miloševićeva generacija njega svrgnula, ali da je pokolenja uspešno „intravenozno halucinirao“. Ne znam postoji li precizniji opis problema o kojem govorim jer politički sistemi ne prežive kroz ljude nego kroz jezik.
I tu dolazim do studenata pa ponovo pitam – ako su studenti već pokazali da mogu da pomere granice politički mogućeg, zašto baš na Kosovu unapred pristaju na granice koje su drugi postavili?
Kada govorim o starim obrascima, ne mislim samo na stare političare nego i na jezik i
na politički okvir kroz koji se o Kosovu govori već decenijama, na ideje i formulacije koje nisu nastale sa studentima, niti sa ovom generacijom, već mnogo ranije.
Sećamo se tog jezika koji se formirao tokom osamdesetih i devedesetih, kroz većinski deo političke, akademske i intelektualne elite Srbije, gde je Kosovo u biti stavljeno kao prostor izuzet iz obične politike i premešten u zonu istorijske sudbine i moralnih apsoluta.
I upravo zato moje pitanje studentima nije zašto koriste simbole, već zašto, kada već predstavljaju novu generaciju, preuzimaju gotovo isti okvir kroz koji se o Kosovu govori decenijama?
I još važnije, ako nova politika prihvati iste obrasce da bi pobedila — šta tačno treba da pobedi?
Jer ako nova politika već na svom prvom ozbiljnom testu preuzima isti jezik i iste političke okvire zato što misli da drugačije ne može, onda u kom trenutku prilagođavanje prestaje da bude politička taktika, a postaje politička predaja?
A videli smo i tokom poslednjeg skupa studenata na Slaviji kako se ponovo govori o „izdaji teritorije“. Pa da li prisustvujemo rađanju nove politike ili samo novim glasovima stare ideologije?Jer i poražene ideologije retko nestaju. One se češće prilagođavaju vremenu i menjaju samo svoje nosioce.
Srdačno,
Ilir
Pročitajte još:
Studentski „Memorandum“ o Kosovu – politika van intelektualne korektnosti
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
