Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)
Piše: Fadilj Maljoku (Fadil Maloku)
Između cene institucionalnog zastoja i straha od eventualne političke podele, reizbor Vjose Osmani nameće se kao najprimereniji i znatno racionalniji kompromis, kako za buduću apsolutnu vlast, tako i za zbunjenu i frustriranu opoziciju.
Ako bismo kombinovali parlamentarnu aritmetiku, dinamiku vlasti i logiku aktera, zajedno sa apatijom koja se stvorila u kosovskom društvu, vrlo je verovatno da bismo razumeli i šanse i načine reizbora Vjose Osmani za predsednicu Kosova. Ono što svi već znaju jeste da predsednik/ca Kosova mora biti izabran/a sa obaveznih dve trećine glasova poslanika (80 glasova) u prva dva kruga, ili sa 61 glasom u trećem krugu. Takođe, iz iskustva izbora bivših predsednika/ca u prošlosti poznato je da niko od njih nije seo na ovu „stolicu“ – ne baš toliko formalnu koliko bi neko mogao da tvrdi – bez prethodnog međupartijskog dogovora i konsenzusa.
I čitav problem ovde nije toliko vezan za kvalitete, niti za pripremljenost, pa čak ni za moralno-političke kriterijume koje kandidat/kinja eventualno može ili treba da poseduje, koliko za sintagmu političke volje, koja kao eufemizam taksativno podrazumeva „pazare“ između predlagača i drugih subjekata koji su (ne)primorani da je prihvate ili odbiju. Rečeno direktnije: na Kosovu, svaki put kada je izabran neki od bivših predsednika/ca, uvek je neko od „perifernih“ subjekata imao neku korist od „kolača“ vlasti.
U slučaju Vjose Osmani, kao kandidatkinje VV-a, ne postavlja se pitanje ko treba da je podrži glasovima i javnim istupima iz četiri aktuelna parlamentarna subjekta, već koji su to faktori koji povećavaju šanse Vjose Osmani da bude još jednom reizabrana na mesto „domaćina/domaćice ognjišta“ države Kosovo?
Ako bismo pobrojali te faktore, mogli bismo izdvojiti nekoliko njih koji, prema mom mišljenju, imaju i „pokriće“ i snažne argumente. Jedan od njih, bez ikakve sumnje, jeste faktor međunarodnog imidža i konsolidovane percepcije, koji je gđa Osmani negovala, čuvala i „održavala“ sa izvesnom fanatičnom ljubomorom, naročito kada je reč o predstavljanju, animiranju i promociji državnih i nacionalnih interesa.
Drugi faktor koji, smatram, takođe treba uzeti u obzir jeste njena indiferentnost, a naročito uzdržanost Vjose tokom perioda „političke šizofrenije“, odnosno zastoja koji je uspeo da polarizuje ne samo političku scenu, već i čitavo kosovsko društvo, držeći u taocu i parališući mnoge državne institucije. Vjosa je svojim neutralnim i nepolarizujućim stavom uspela da u zemlji očuva svoj liderski rejting, dok je na međunarodnoj sceni, lobiranjem „od ćoška do ćoška“, uspela i da ga poveća.
Ključni faktor na unutrašnjem planu jeste činjenica da je ona, konstantno, za deo opozicije, i s ciljem očuvanja ravnoteža, ali i političke neutralnosti, kako to predviđa Ustav, nastojala da predstavlja „upravljivi status kvo“ za sve, a ne trajni rizik.
Sada, pošto je VV, uslovno rečeno, promoter ili predlagač kandidature, treba razumeti da bi njena zamena nekim drugim imenom sigurno otvorila nepotreban konflikt, ugrozila pozitivnu međunarodnu percepciju i ojačala narativ o ponavljanju zastoja i podele vlasti.
Rečeno jednostavnije: LVV bi izgubila mnogo više kredibiliteta, kako unutra tako i spolja, nego opozicija u slučaju neizbora Vjose.
Ovu konstataciju dodatno učvršćuje argument da opozicija, budući da je još uvek uzdrmana i u procesu samopreispitivanja uzroka izbornih poraza, i da nema nijednog konsenzualnog kandidata, svaku drugu alternativnu kandidaturu može tumačiti ili kao partijski, a ne državni interes, ili kao „instrumentalizaciju simbolike rata“. Iz ove logike proizlazi da je sadašnjoj opoziciji mnogo isplativije da reizbor Vjose iskoristi kao kompromis, nego da ga osporava bez snažnog razloga.
Otuda, iz mog sociološkog ugla i intuicije, u proces reizbora Vjosa Osmani ulazi kao glavna strukturna favoritkinja, ne zato što je želi apsolutna većina kosovskog političkog spektra, već zato što je njena zamena nekim drugim imenom, ko god on ili ona bio/la, skuplja i politički znatno štetnija od reizbora. Otuda ni VV-u, ni PDK-u, ni LDK-u, niti AAK-u ne odgovara da ponovo repriziraju telenovelu zastoja i da opet preuzmu odgovornost za eventualnu novu blokadu.
Ovde se nazire prostor u kojem, između cene institucionalnog zastoja i straha od eventualne političke podele, reizbor Vjose Osmani treba da se nametne kao najmanje bolan i znatno racionalniji kompromis, kako za buduću apsolutnu vlast, tako i za opoziciju koja je još uvek zbunjena i frustrirana. Ona je, u svim opcijama, idealan izbor kako za one koji se plaše izbora, tako i za one koji žele da izbegnu krize i (ne)odgovornost…
Na kraju, svi treba da shvate da se na Kosovu predsednik ne bira zato što ga želi narod, niti zato što partije veruju u neku kauzu ili jasan vizionarski projekat, već zato što se svi plaše blokade. Posmatrano iz tog ugla, najbolje rešenje bilo bi da naredna legislatura razmotri mogućnost reforme važećeg Ustava, koji nije u skladu ni sa nivoom emancipacije ni sa zahtevima vremena. Ovaj Ustav je postao pretesna „košulja“ za procese i razvoj kroz koje Kosovo prolazi.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
