Suroji: Preokret od istorijskog značaja u američkoj politici

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Piše: Veton Surroi (Suroji)

Zamrznuti konflikt između Kosova i Srbije i „brisanje evropske civilizacije“ skreću pažnju sa suštine nove Strategije nacionalne bezbednosti SAD (NSS), politike koja označava kraj unipolarnog sveta.

1.

Sreo sam starog prijatelja, američkog diplomatu i dugogodišnjeg pristalicu Bajdena, koji mi je rekao da predsednik Tramp čini više za Zapadni Balkan nego predsednik Bajden — navodeći kao primer ultimatum koji je američka administracija uputila Srbiji povodom ruskog vlasništva u naftnoj industriji (NIS), odnosno ultimatum da se prekine energetska zavisnost od Rusije. Kada bi Srbija napravila taj korak, Rusija bi izgubila jedan od glavnih oslonaca svog uticaja u toj zemlji, što bi, pretpostavlja se, omogućilo udaljavanje i od drugih tačaka uticaja iz oblasti bezbednosti i spoljne politike.

To je paradoks, priznao je – da neko ko podržava predsednika Bajdena (i ko je bio deo njegovog spoljnopolitičkog tima tokom izborne kampanje) kaže da bi jedan strateški potez Trampove administracije mogao da učini više nego četiri godine nastojanja da se Beograd pridobije za Zapad.

Nekoliko dana kasnije objavljena je NSS 2025, nova Strategija nacionalne bezbednosti SAD – dokument koji označava najdramatičniji zaokret u američkoj spoljnoj politici u ovom veku, pa i od pada Berlinskog zida. U njoj se paradoks reči mog prijatelja dodatno proširuje na odnose Srbije i Kosova, jer se navodi da je predsednik Tramp ove godine „izdogovarao mir“ između dva suseda.

Iako lideri dve zemlje tokom ove godine nisu objavili ništa takvo i iako je to otvoreno za različita tumačenja, uzmimo na trenutak da prihvatimo taj paradoks — da postoji dogovoreni mir za koji lideri zemalja o kojima se radi nisu javno obavešteni. Ako se tvrdi da je američki predsednik postigao mir između Kosova i Srbije, to onda znači da tri zemlje — Kosovo, Srbija i SAD — imaju odgovornost da taj mir održavaju, kao i da bi svaka radnja Kosova ili Srbije koja ga narušava treba da snosi posledice.

Na taj način NSS postaje određujući faktor nove realnosti.

2.

Dokument Bele kuće predstavlja najradikalniji obrt u američkoj spoljnoj politici od 1989. godine, i po mom čitanju zasniva se na dva ključna faktora.

Prvi je precizna procena istorijskog trenutka.

NSS proglašava kraj ere u kojoj su SAD bile jedina globalna sila, prepoznaje pogrešnu američku stratešku procenu („otvaranjem naših tržišta Kini, ohrabrivanjem američkih kompanija da ulažu u Kinu i prepuštanjem naše proizvodnje Kini, olakšaćemo ulazak Kine u tzv. poredak zasnovan na pravilima — to se nije desilo“). Kina se, naprotiv, obogatila i ojačala, koristeći to u sopstvenu korist.

Dokument zatim naglašava potrebu za „strateškom stabilnošću s Rusijom“ i ulogu novog Bliskog istoka kao tačke koordinacije američke politike — ne samo u oblasti bezbednosti, već i nuklearne energije, veštačke inteligencije i drugih sfera.

Drugi faktor je — opet paradoksalno — ideološko čitanje trenutka.

U ovoj novoj strateškoj postavci Evropa, prirodni saveznik SAD, posmatra se očima MAGA ideologije.

U dokumentu stoji da je:

„Kontinentalna Evropa izgubila deo svog udela u globalnom BDP-u — sa 25% 1990. na 14% danas — delimično zbog nacionalnih i transnacionalnih regulativa koje podrivaju kreativnost i rad.“

Ali, kako navodi NSS, taj ekonomski pad „zasenjen je mnogo mračnijom perspektivom — mogućnošću brisanja civilizacije“.

Evropski problemi koje dokument nabraja obuhvataju: Delovanje EU i drugih transnacionalnih tela koje podrivaju političku slobodu i suverenitet; migracione politike koje „transformišu kontinent“; cenzuru i gušenje političke opozicije; pad nataliteta i gubitak identiteta i samopouzdanja.

3.

Ovaj deo izazvao je trenutne reakcije evropskih političara i intelektualaca, koji se još uvek sećaju govora potpredsednika Džej di Vensa na Minhenskoj konferenciji, u kojem je otvoreno podržao evropsku ekstremnu desnicu.

Kada NSS navodi da SAD žele „da podrže saveznike u očuvanju slobode i bezbednosti Evrope, dok istovremeno obnavljaju civilizacijsko samopouzdanje Evrope i njen zapadni identitet“, to se širom Evrope čita kao recept za američko oblikovanje kontinenta po uzoru na američku politiku — što je već vidljivo u saradnji sa Viktorom Orbanom i pristalicama koncepta MEGA („Make Europe Great Again“).

Ovo predstavlja dvostruki paradoks NSS:

Oživljavanje Monroove doktrine: cela Amerika, od Aljaske do Argentine, postaje isključiva sfera američkog uticaja, u koju se niko ne sme mešati — ali ovaj put SAD traže da niko ne dira njihov kontinent, dok će oni istovremeno definisati kako treba da izgleda Evropa.

Zahtev za svetom suverenih država, dok se istovremeno evropskim državama osporava pravo da same definišu sopstvene vrednosti.

Evropske vrednosti se, jezikom sličnim onom iz Projekta 2025 Fondacije „Heritage“, označavaju kao deo „dekadencije kontinenta“.

4.

Neka od evropskih reagovanja, posebno ona fokusirana na uvredljivu retoriku („mogućnost brisanja civilizacije“), mogu zapravo skretati pažnju na pogrešan element — kao publika koja gleda mađioničara, ali prati ruku koja samo odvraća pogled.

Suština NSS jeste globalna geopolitička rekonfiguracija, koja počinje sveobuhvatnim suprotstavljanjem Kini i nastavlja se prirodnim geopolitičkim tokom širom sveta. U toj rekonstrukciji Evropa nije ni inicijator ni prepreka.

Tokom protekle decenije — naročito posle 2014. — Evropa nije uspela da zaustavi rusku agresiju u Ukrajini. Ako SAD preuzmu tu odgovornost i ispune je, rezultat će biti „strateška stabilnost s Rusijom“, odnosno novo političko, ekonomsko i vojno balansiranje koje će direktno uticati na Evropu.

Evropa će u takvom poretku biti primalačka strana posledica, a ne aktivni kreator geopolitike.

Ovaj istorijski zaokret SAD — iako delom oslobođen ideološke retorike, ali sa jasnim vektorskim smerom — biće spoljna politika SAD i u mandatima narednih predsednika, bez obzira na to kojoj stranci pripadaju.

Za Evropu će pitanje podrške Džej Di Vensa evropskoj ekstremnoj desnici biti sekundarno i prolazno.

Ono što ostaje trajno je realnost svetu u kojem su se tektonske ploče pomerile, a Evropa se našla na poziciji sporednog aktera.