Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog; jučerašnje izdanje)
Piše: Veton Suroi
Fenomen lažnih proroka poznat je još od biblijskih pripovedaka. Eksperiment sa jednim takvim u Kosovu duboko dira u ravnoteže etničke i verske zajednice zemlje i nacije.
1. To nije bila scena kreirana veštačkom inteligencijom. Profesor Pelumb Pilinći (Pëllumb Pilinçi) je, usred julskog vrelog dana, prvo posetio Teti, pa potom Kosovo. U očima domaćina pojavila se figura koja je došla u „Cadillac Escalade“, onakvom kakve se obično viđaju u večernjim vestima sa političarima i predsednicima širom sveta. Gost je, međutim, još značajniji na statusu – jer su telohranitelji bili privrženi za vrata i prozore vozila u pokretu, znak visokog nivoa opasnosti za osobu koju štite.
Rizični čovek izlazi obučen u odelo i kravatu, sređen i sa odlučnim pogledom, odlučnost naglašena malom knjižicom koju vadi iz unutrašnjeg džepa sakoa. Tokom poslednje tri godine, profesor, kako vole da ga zovu, razobličava svoje stavove i verovanja o društvenom poretku u Albaniji („svi su oni lopovi“), a nakon dodatnog razrađivanja argumenta o opštoj krađi, iznosi ključnu argumentaciju misije – knjižicu sa Programom misije.
Misija je izuzetno važna i poverena mu je od najviših vrhova SAD – o čemu ne može javno da govori, mada je pre tri godine objasnio da je jedan od njegovih najbližih prijatelja državni sekretar Toni Blinken „koji zna gde se nalazim i zove me svaki sat telefonom“.
Ostalo je tajna ritam redovnih satnih poziva Blinkenu i ostaje da se vidi da li je ta obaveza nasleđena od prethodnika – senatora Rubia – ako ne zbog čega drugog, a ono zbog činjenice da misija profesora još nije završena, što potvrđuje njegova fotografija iz Kosova.
Sa nekoliko mikrofona ispred sebe, sa prismotrom s jedne i druge strane i sa četiri telohranitelja atletske građe i natmurenih lica, gospodin Pilinći vadi knjižicu – kardinalni argument – i izjavljuje da se sva pitanja rešavaju osnivanjem tehničke vlade, sastavljene od intelektualaca – retke vrste koje liče na njega.
(Zadnji kadar, dok udara knjižicu o sto kao znak konačne istine, bio bi interesantan da se vidi u filmu koji spaja ironiju Paolo Sorrentina i Alfonso Cuaróna)
2. Nikada nisam čuo za Pelumba Pilinćija i retki su oni u Teti i na Kosovu koji su ga znali, ali on ispunjava osnovne uslove da postane vest.
Ušao je u Teti i Kosovo „Escalade“-om i telohraniteljima, obučen u odelo i kravatu, sređen, i najavio da ima važnu misiju iz Amerike, i jasno je rekao da treba formirati tehničku vladu – kao, neka se formira vlada pa ćemo o detaljima kasnije.
Za širu publiku ovi su faktori više nego dovoljni da prođu test prihvatljivosti. Dakle, profesor Pilinći, takav kakav jeste, postaje legitimisan čak i ako ne da dodatna objašnjenja – a čak bi imao prednost u kredibilitetu i prihvatljivosti ako ne bi davao dodatna objašnjenja.
Čuo sam neke od njegovih intervjua – prostor između konvencija (borba protiv korupcije, sveta američka misija itd.) i apsurdne komedije da je on nada demokratije u Albaniji.
Možda ta humoristička tvrdnja – da je profesor Pilinći nada demokratije u Albaniji – više govori ne o stanju demokratije u Albaniji, nego o kolektivnoj autoironiji u toj zemlji: ako građani tokom tranzicije proizvedu dve političke opcije koje se smenjuju zamenjujući jedna drugoj mane, onda je logičan zaključak iz ove spirale Nada – Pilinći, ili šta god da je predstavio (filmsku scenu u stilu Sorrentina-Cuaróna, na primer).
3. Ovo se može smatrati jednim od pripovedanja o lažnim prorocima (misionar Pilinći kao američki poslanik), a istorija ih je puna otkad postoje biblijske pripovesti. Mnogo je istraživača proučavalo ovaj fenomen u 20. veku, i tamo Pilinći ne bi zaslužio posebnu pažnju u poređenju sa sunarodnikom Nikolom Blaždeom (Bllazdhe), poznatim u Kosovu kao Nikolom Džufkom (Xhufka).
Nikola Džufka je prvi put postao poznat kao albanski pravoslavni sveštenik koji je obio vrata pravoslavne srpske crkve u Podujevu i održao prvu službu na albanskom jeziku u njoj.
Gospodin Blažde nije priznat kao svešteno lice od strane Kanonske autokefalne pravoslavne crkve Albanije, jedinog legitimnog verskog autoriteta među albanskim pravoslavcima. Međutim, Blažde je izabrao drugi put, ne samo proglašavajući sebe za sveštenika, već i za Episkopa albanske pravoslavne crkve na Kosovu, naziva koji ne postoji.
U delikatnim verskim ravnotežama i etničko-verskom miksu Kosova, pojava gospodina Džufke dodiruje kanonska prava i pravni poredak Kosova.
Sa kanonske strane, Džufka bi mogao biti sveštenik samo ako bi ga rukopoložila Kanonska autokefalna pravoslavna crkva Albanije – što se nije dogodilo. Sa manje kanonske strane, ne bi mogao biti Episkop, otvarati Mitropoliju i osnivati albansku pravoslavnu crkvu Kosova.
U okviru pravoslavlja, postoji procedura kojom se to eventualno može učiniti, što podrazumeva kanonsku hijerarhiju i međukurijske procese.
Sa pravnog aspekta, Džufka ulazi u objekte gde se tradicionalno služe bogosluženja Srpske pravoslavne crkve, što je ne samo hrišćansko svetogrđe, već je u suprotnosti s ustavno-pravnim okvirom po kojem je Kosovo proglasilo nezavisnost, tj. Ahtisarijevim planom.
Obmotan nacionalnom zastavom, Džufka predvodi politički pokret koji tvrdi da je religijski.
On postaje prorok novog etno-klerikalnog verovanja da svaki politički problem na Kosovu rešava se polaganjem prava Albanaca na pravoslavne crkve u Kosovu, istovremeno negirajući identitet kosovskih Srba i pravoslavnih vernika kao deo identiteta Kosova.
U verskoj tradiciji Kosova, najveći problem u međusobnim odnosima – kao što je i izraženo sa patrijarhom Porfirijem – bio je etnofiletizam Srpske pravoslavne crkve. Suprotno tome, sada se pojavljuje „banditski“ oblik etno-filetizma od strane Albanaca s Džufkom, čak i u delu Kosova gde albanski pravoslavci praktično ne postoje.
4. Primećujem da su neki gradonačelnici opština na Kosovu počeli da primaju Nikolu Džufku na zvanične posete.
Možda bi trebalo da pozovu i profesora Pilinćija. Ako ništa drugo – kao inspiraciju za scenario filma Sorrentino‑Cuarón. U tom filmu, 20. vek počinje s episkopom Fanom Nolijem (albansko-američki pisac, naučnik, diplomata, političar i crkveni lider koji je osnovao Pravoslavnu crkvu Albanije) koji povezuje Ameriku sa svetom misijom albanske autokefalnosti.
21. vek se razvija kroz profesora Pilinćija i Nikole Džufke.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
