Borba protiv femicida u Srbiji: Mora da se menja društvo, zakon je samo početak

Isticanje femicida kao posebno teškog ubistva, koji je rezultat disbalansa moći i patrijahalnog modela u kome žene mogu biti ubijene samo zato što su žene, zahteva jednu posebnu pažnju institucija i pravosuđa, kaže Marija Srdić iz „Žene za promene“. Oni su najavili akcije podizanja svesti, nakon što je na Božić u Srbobranu u porodičnom nasilju ubijena prva žena u ovoj godini, piše N1.

Već u prvim danima nove godine u Srbiji je zabeležen novi slučaj femicida. Sedamdesetogodišnja žena je ubijena u svojoj kući u Srbobranu sedmog januara. Za ubistvo je osumnjičen njen sin, koji je i ranije osuđivan za porodično nasilje.

Tim povodom aktivistička grupa „Žene za promene“ protestnim akcijama ukazuje na veliki društveni problem.

Crni niz ubistava žena u porodičnom i partnerskom nasilju se nastavlja, nadležne institucije i dalje ne uspevaju da uspostave efikasne mehanizme borbe protiv femicida i zaštite žena od nasilja i njegovih teških posledica.

Marija Srdić iz grupe „Žene za promene“ ukazuje da i ova, ali i druge grupe različitim aktivnostima pokušavaju da se izbore da femicid bude prepoznat kao posebno krivično delo i težak oblik nasilja nad ženama.

„Mislim da nismo mnogo odmakli i da smo u ovom trenutku čak daleko od toga da institucije, nevladin sektor, civilno društvo i građani zajedno rade na ovom problemu“, kazala je.

Tome na putu stoji, ističe, politička volja.

„Da bi se pravila u društvu menjala, zakon je samo početak. Isticanje femicida kao posebno teškog ubistva, koji je rezultat disbalansa moći i patrijahalnog modela u kome žene mogu biti ubijene samo zato što su žene, zahteva jednu posebnu pažnju institucija i pravosuđa. I mi smo zapravo deo grupe koja je inicirala deklaraciju Zajedno protiv femicida, ne bi li u regionu insistirala na tom posebno krivičnom delu“, kazala je.

Ne treba zaboraviti da uvek treba početi od prevencije, navodi Srdićeva, tačnije od obrazovanja i vaspitanja svih uzrasta.

„Ovo je naročito važno u društvima kao što je naše, koje je inače potopljeno u nasilje, ja bih tako rekla, i u kome je promovisan model porodičnih i partnerskih odnosa u kojima žena ima manje moći. Čak i kada nije tako objektivno, ona kulturološki ima manje moći“, kazala je.

Za ubistvo žene u Srbobranu, podseća, optužen je njen sin, za koga je postojala prijava za nasilje u porodici.

Umesto da smo na Božić slavili ljubav i mir, ponovo smo doživeli nasilje, kaže Srdićeva. Stoga, dodaje, aktivisti u Novom Sadu i Srbobranu, izlaze na ulice i ukazuju na ovaj ogroman problem.

„Gotovo se približavamo u brojci od 500 žena u poslednjoj deceniji koje su stradale u partnerskom i porodičnom nasilju. Mi još uvek nismo uspostavili mehanizam stalne kontrole nad merama zaštite. Mnogo smo puta upozoravali da mora postojati mehanizam kojim se, kada se izrekne mera zabrane prilaska i kontaktiranja sa žrtvom, ta mera istinski kontroliše“, istakla je.

Ona podseća da postoji čitav niz zakona koji pomažu da se borimo protiv nasilja, te da ovo ipak nije samo pitanje političke volje.

„Bojim se da nam je sistem toliko demontiran, razgrađen, da vi vrlo često ne znate odakle bi bilo najbolje početi sanaciju sistema. Istanbulsku konvenciju smo među prvima ratifikovali. Deklarativno pokazujemo volju da se protiv nasilja borimo, ali onda kada dođemo do toga koliko resursa, koliko pažnje, institucionalnih mehanizama saradnje, kontrole – onda vidimo da to zapravo u stvarnosti ne funkcioniše. Posledica nefunkcionisanja institucija i neadekvatnog reagovanja je gubitak poverenja, jer ako žena bezbroj puta vidi da drugoj ženi nije pružena adekvatna pomoć kada je prijavila nasilje, ona sama to verovatno neće uraditi i to će se vrlo često završiti i ovakvim tragičnim ishodom kakav je bio u Srbobranu pre nekoliko dana“, kazala je.

Čini joj se da se poslednjih godina na svaku inicijativu civilnog društva ili oblik kritike ne gleda blagonaklono.

„Svaki put se nailazi na jedan zid u kome vi koji pozivate na odgovornost bivate doživljeni kao neprijatelji. I čini mi se da se ta vrsta jaza koja se stvorila između civilnog društva i institucija zaista produbljavala. Tu moramo učiniti velike napore, a za to nam treba potpuna promena društvenog ambijenta“, zaključila je.