Dušan Kovačević: Predsednici država sa atomskim oružjem nisu normalni, igraju se sudbinom civilizacije

„Ono što se dešava u Ukrajini i Gazi strašno podseća na početak Prvog i Drugog svetskog rata, slušam predsednike država koje imaju atomsko naoružanje – oni u pravom smislu reči nisu normalni, jer njih desetak se igra sudbinom cele civilizacije“, kaže Dušan Kovačević, akademik, književnik, dramski pisac, scenarista, reditelj i direktor Zvezdara teatra.

Gostujući u emisiji „360 stepeni“, Dušan Kovačević je pričao o tome zašto je gubljenje vremena kada se umetnici bave politikom (na primeru Pekića, Vuka Draškovića i sebe), kako se Srbi množe deljenjem, zbog čega nema mobilni telefon i i dalje piše rukom, po čemu pamti okupljanja u „Srpskoj kafani“ – za koja kaže da su bila njegove postdiplomske studije, o događajima u bifeu Ateljea koji su često bili zanimljiviji od onih koji se igraju na sceni…

On je otkrio da će Treći svetski rat biti i motiv u njegovoj novoj drami.

„U drami koju će spremati na jesen jedan od likova je opsednut početkom Trećeg svetskog rata i kupuje dva džaka soli. Većina ljudi koja se seća ratova iz 20. veka je uplašena. Ono što se dešava u Ukrajini i Gazi me strašno podseća na početak Prvog i Drugog svetskog rata. Ni oni nisu počeli jednog dana, već uvodnim ratovima manjeg intenziteta. Onda su ulazili u blokove… Ovo nije klasičan početak svetskog rata samo iz jednog apsurdnog razloga – sprečava ga nuklearna bomba“, rekao je on.

U oba svetska rata sva oružja koja su posedovana su i upotrebljena, podseća.

„U krajnjem slučaju, i Drugi svetski rat je završen kada je bačena atomska bomba. Ta pretnja atomskim ratom je do te mere užasna i neodgovorna… Slušam predsednike država koji imaju atomsko naoružanje… Oni nisu normalni. U pravom smislu reči nisu normalni. Njih desetak se igra sudbinom civilizacije. Svi znamo da tu pobednika neće biti, samo poraza civilizacije i nestanka planete“, rekao je Dušan Kovačević.

Osam milijardi ljudi zavisi od toga da li ti predsednici znaju ko su i šta su.

„Da li ovaj što preti da će poslati trupe u Ukrajinu razmišlja o tome da bi bilo dobro da sam obuče uniformu? Ne, on priča da će tamo poslati nekoga. A znamo da Ruska Federacija ima užasnu količinu naoružanja i da neće dozvoliti sigurno da joj neko pređe granice. A zatim, trebalo bi da se sete Napoleonovog užasnog rata u Rusiji, a još gore Hitlerove nacističke priče. I samo reagovanje Rusije na taj strašan zločin…

Priče koje je pročitao u dokumentarnim knjigama o Staljingradskoj bici čitao je pre 20, 30 godina, ali neke scene su bile toliko užasne da ih, kaže, ni danas ne zaboravlja.

„I kad vi tom narodu počnete da pričate o Stepanu Banderu, jednom od najvećih nacističkih zlikovaca, onda neko na to reaguje jako ozbiljno“, rekao je Dušan Kovačević.

Upitan da li ta reakcija može biti opravdana, tj. da li veličanje zločina iz prošlosti mogu da budu izgovor za užase koji se danas dešavaju u Ukrajini, Kovačević kaže da je to pitanje vrlo delikatno.

„Ako neko dođe na vašu granicu sa istim zastavama i istom pretnjom i maltretira i ubija ljude… Nemojte zaboraviti da su do 2014. godine tamo izvršeni veliki zločini nad ruskim narodom. I ako neko preti i približava se granici sa užasnom silom kao što je NATO pakt. I ako je to 200 kilometara od Moskve i ako ona može da se pogodi običnim minobacačem, onda taj neko ima pravo da se brani“, rekao je Kovačević.

Voditelj Branislav Šovljanski istakao je da se Rusija ovde ne brani, već napada, a Kovačević odgovara da se vodi preventivni rat.

Film sa Nikol Kidman

Za nacističke zločine u Ukrajini vezan je i njegov scenario za film koji nikad nije snimljen, a u kome je ulogu trebalo da igra Nikol Kidman.

„Jednog dana me pozvao Emir Kusturica i pitao da li sam čitao roman ‘Beli hotel’, za koji postoji interesovanje da se ekranizuje. To je jedna od uzbudljivijih knjiga koje sam ikada u životu pročitao. Mešavina Frojda i neverovatne erotike, a kraj romana je jedno pismo, pronađeno u džepu ruskog oficira koji je streljan u Babinom jaru. To je čuveno mesto u kojem su nacisti, predvođeni Stepanom Banderom, u dve ili tri nedelje ubili oko 50.000 ljudi. Bandera je organizovao taj zločin, ubijeni su Rusi, Jevreji i Romi. Bio sam užasnut tim scenama“, rekao je Kovačević.

U dogovoru sa piscem je napisao scenario, rekao je.

„Proveli smo skoro dve godine u pripremama, a onda je počeo rat kod nas. Svi ljudi koji su bili uključeni, bili su vrhunski profesionalci. Izračunao sam da je u toj ekipi bilo sedam ili osam Oskara. Istolerisali su nas te dve godine, ali nisu mogli u nedogled da čekaju. Strašno mi je žao što taj film nije snimljen. On bi mnogo toga objasnio“, rekao je Dušan Kovačević.

„Ima lepših načina da se ubiješ od toga da napišeš da je Tito lopov“

„Maratonci trče počasni krug“ je Dušan Kovačević počeo da piše na drugoj godini Akademije, ne sa namerom da to postane veliko umetničko delo, već kao studentski rad, koji je potom njegov profesor i pozorišni kritičar Vlado Stamenković odneo u Atelje 212, gde je stavljen na repertoar.

„Još kao student imao sam dva komada na velikoj sceni Ateljea 212, što je za mene bilo čudo. ‘Maratonce’ sam završio na trećoj godini, a na četvrtoj je moj obavezni rad kod profesora Slobodana Selenića bio ‘Radovan Treći’“, rekao je u emisiji „360 stepeni“.

„Maratonci“ su za njega veoma važna drama i na ličnom planu, kaže.

„U mladosti sam imao zdravstvene probleme koji su bili rizični. Nekako sam pretekao, zahvaljujući jednom lekaru i Bogu. Da njih dvojica nisu bili u saglasju, ne bih nastavio… Ali ta trauma i prvi odlasci nekih dragih ljudi ostavili su neizbrisiv trag na mene. A onda mi se desila jedna neprijatnost kada sam ni kriv, ni dužan ušao u politiku, preko studentskih protesta 1968. Moje ušeće je bilo banalno, ali su mi na Akademiji ukinuli kredit zbog tzv. bavljenja antidržavnim stvarima. Ostao sam bez uslova za život, a bio sam jedan od retkih studenata iz unutrašnjosti“, priseća se.

„Maratonci“ su, ističe, priča o državi.

„Ali da se vlasti ne dosete, jer da napišeš da se to odnosi na rukovodstvo je ravno samoubistvu. A ima toliko lepših načina da se ubiješ nego da napišeš da je Tito lopov. Učinili su mi veliku nepravdu kada su mi uzeli kredit, ali i uslugu jer sam morao da pišem. Već na drugoj godini dobio sam nagrade za radio drame od kojih sam živeo, a onda i stigao do ‘Maratonaca’. Imao sam tada isto godina kao i moj Mirko – mladić koji neće da živi u pogrebnom preduzeću koje vode metuzalemi. Rukovodstvo Jugoslavije je tad u proseku imalo 100 godina“, rekao je on.

Ipak, nisu se svi prevarili i predstava jedno vreme nije igrana, naveo je.

„Ja sam to pisao kao ozbiljnu dramu, ali onda sam shvatio da imam problem u komunikaciji, jer dok sam čitao na Akademiji dramu pred kolegama, svi su se smejali na ono što je meni teško“, istakao je.

„Nudili su mi da pogledam svoj dosije“

Od 1945. godine do danas najozbiljnija služba u našoj državi je policijski aparat, smatra.

„Sve ostalo što se događa, sve je to smenjivo, pre ili kasnije. Većina nas je preživela nekoliko država, desetak predsednika i većine ih se ne sećamo. Taj aparat je nepromenjen i sve kontroliše i dan-danas. Verujem da ne postoji nijedan čovek u ovoj zemlji koji pokušava da radi nešto na svoju ruku, a da nije pod nekom vrstom kontrole. Kada sam išao u Portugal, nudili su mi da pogledam moj dosije, ali sam odbio. Pogotovo jer su mi rekli da su imena zaštićena. Zašto bih onda čitao šta je ko rekao o meni, znam šta sam ja govorio“, kazao je on.

„Profesionalac“ nastao zbog jednog poziva

„Profesionalac“ je priča o službi, a nastao je posle jednog telefonskog poziva nastavlja Dušan Kovačević.

„Pozvao me je jedan čovek iz inostranstva sa kojim sam se posvađao oko politike u zemlji. To je bila 1988. godina i svađali smo se sat vremena. Zapitao sam se kako čovek iz inostranstva, koji živi veoma skromno, može da bude na telefonu sat. I pomislio sam da možda zove odavde i da je to jedna opomena. Prva pomisao mi je bila da li je moguće da ovo nisam snimio, jer je već gotova drama. Samo bi trebao da se unesu didaskalije. Onda sam pomislio da je služba ovo možda snimila i da će mi doneti jednog dana“, rekao je.

Skoro u svim svojim dramama ima uniformisana lica, kaže.

„U ‘Svetom Georgiju’ imam Đorđa džandar, koji mi je negde najbliži. On donosi doušnička pisma ko je šta pisao o policiji… Uniforma je ozbiljna stvar, čovek bez uniforme je neozbiljan čovek“, šaljivo kaže on.

„Radovan Treći“ i nenapisana drama sa Zoranom Radmilovićem

Upitan o novoj postavci kultne predstave „Radovan Treći“, u koprodukciji festivala Grad teatar Budva i Somborskog narodnog pozorišta, koju nazivaju „Crnim Radovanom“, Dušan Kovačević kaže da mu se verzija dopala, jer su je mnogi videli kao ne tako smešnu priču.

„To je gorka drama. Kada je Dejan Mijač režirao komad u Zagrebu, dao sam mu knjigu, a on me je pitao šta sam dopisao u međuvremenu. Nisam ništa, već je Zoran Radmilović od toga napravio svoj privatni šou i ova predstava je otišla ka burleski, groteski i zaličila na ‘Kralja Ibija’. Negde sam svesno ili potsvesno uneo elemente ‘Ibija’ i metafore koju je Zoran igrao. Možda je baš zato i prihvatio da igra Radovana“, rekao je on.

Radmilovića je, priseća se, prvi put van ekrana video u Kapetan Mišinom zdanju na pomenutim protestima, gde je došao da podrži studente.

„Bila je priča da gladovao dva dana. Pet godina kasnije će igrati Radovana. Mnogo puta kasnije smo pričali i dodavali u te događaje, kako se Tito prestravio kada je Zoran došao, pa pitao šta on radi. Da li gladuje, jer ako gladuje, gotovi smo. Šteta je što nije zapisano šta smo sve izmislili“, kazao je kroz smeh.

„Ko to tamo peva“ se rodila iz jednog antrfilea

Ko to tamo peva je prvo bila TV drama, rekao je Kovačević.

Jednog dana pročitao sam, povodom bombardovanja Beograda, jedan antrfile da je na Autokomandi direktno bombom pogođen autobus koji je ljude dovozio u glavni grad. Niko nije preživeo. Mislio sam koliko baksuz moraš da budeš da sedneš u autobus i dođeš u Beograd 6. aprila da tu pogineš. Ta je priča krenula iz jednog antrfilea, nekoliko rečenica da se pokaže koliko je bilo to strašno bombardovanje“, objasnio je Kovačević.

„Kad se vratim u pozorište, ja se vratim kući“

Dušan Kovačević kaže da većinu svojih drama i tekstova nikada više ne pročita.

Svaki pisac ima svoju muku, tj. proces rada, ističe. Navodi Hemingveja koji je rekao da je pisanje lak proces – sedneš za pisaću mašinu i krvariš, kao i Pekića koji je stalno nosio diktafon oko vrata, snimao svoje rečenice, a onda ih prekucavao – do te mere precizno da bi radio samo jednu korekturu teksta.

„Ali to su priče o romanima, drama je osetljiv rod, ograničena vremenom i prostorom. Pisanje drama meni je često nalik na jednu jako dobru šahovsku partiju. Barem u mom slučaju to je proces kome se vraćam sa velikom radošću. Ovih pola veka sam se paralelno bavio pozorištem, filmom i literaturom. Šetao sam iz oblasti u oblast, ali kad se vratim u pozorište, ja se vratim kući“, rekao je.

N1