Večeras u Zvečanu premijera filma "Dah života" o stradanju 12 banjalučkih beba

"Nismo birali ni zemlju, ni mesto gde ćemo se roditi, ni narod u kojem ćemo se roditi, ni vreme u kojem ćemo se roditi, ali biramo jedno – da li ćemo biti ljudi, ili neljudi” – reči su kojima počinje dokumentaran film „Dah života“ banjalučke režiserke, Snježane Brezo, a koji će se prikazati večeras u 18 časova u Kulturnom centru u Zvečanu. Film govori o stradanju 12 banjalučkih beba '92 godine u Kliničkom bolničkom centru u Banjaluci, koje su preminule usled nedostatka kiseonika, a koji nije stigao zbog tadašnje odluke međunarodne zajednice o zabrani letova u Republici Srpskoj. Snježana Brezo prisustvuje promociji filma na Kosovu i vrlo emotivno doživljava svoju prvu posetu Kosovu i Metohiji, a večerašnja projekcija u Zvečanu je njen poklon, kao i producenta filma – Radio Televizije Republike Srpske – kosovskim Srbima. Film se prikazuje u organizaciji Odbora za pomoć Srbima na Kosmetu iz Banjaluke, u saradnji sa rukovodstvom opštine Zvečan. 

„Dah života“ večeras će i građanima Severnog Kosova na bioskopskom platnu ispričati potresnu istinitu priču o stradanju dvanaest banjalučkih beba 1992. godine, ali i priču o dvadesetdvogodišnjem Marku Medakoviću, jedinoj preživelog bebi. Marko je preživeo, ali je zbog nedostatka kiseonika ostao sa trajnim oštećenjima i on je u potpunosti zavistan od pomoći svoje majke, Snežane Medaković, koja nad njim bdi dvadeset i četiri sata.

Film čije je snimanje završeno 2013. godine, do sada je osvojio više nagrada i priznanja. Uprkos jakoj konkurenciji među 63 filma, krajem septembra proglašen je za najbolji dokumentarni film na festivalu dokumentarnog filma „Fingal film festival“ u Dablinu, da bi dvadeset dana kasnije, film odneo i prvo mesto na festivalu „Filmsko bdenje duše“ u Sremskim Karlovcima. Pre nešto više od 10 dana, usledila je i specijalna plaketa „Stećak Kneza Pavla“ sa međunarodnog filmskog festivala u Istočnom Sarajevu „Prvi kadar“, a nedavno je ovaj film uvršten i u takmičarski program najpoznatijeg srpskog festivala filma u Čikagu.

Breza u razgovoru za KoSSev ističe da je najveću podršku za snimanje filma imala od svoje matične medijske kuće – Radio televizije Republike Srpske, ali i od predsednika Republike Srpske, Milorada Dodika, koji je lično obezbedio finansijsku i tehničku pomoć.

Pred premijeru filma na Kosovu, sa ovom mladom režiserkom razgovaramo u lokalnom etno restoranu. I pored brojnih priznanja i nagrada, ona skromno govori o uspesima i postignućima filma "Dah života", ali i veoma emotivno o motivima koji su je naveli da snimi ovaj film, u koji je, kaže – uložila i srce i dušu. Posebno emotivno govori o Marku Medakoviću i odnosu međunarodne zajednice prema Srbima u Republici Srpskoj. Najvidljivije je ipak bilo uzbuđenje što prvi put boravi na Kosovu i Metohiji i govori o sličnostima Republike Srpske i Kosova. Tokom razgovora iskoristila je priliku da pošalje poruku kosovskim Srbima – "nemojte nikada da napustite svoje ognjište."

O filmu i motivima snimanja filma

U ovaj film sam uložila i srce i dušu. Radila sam ga četiri godine – dve godine istraživanja i dve godine snimanja. Očekivala sam da će film probuditi emocije u ljudima i da će ljudi, svijet – prepoznati  istinu, jer je to jedna jako teška priča – priča o smrti dvanaest beba koje su nažalost zbog nedostatka kiseonika umrle u banjalučkoj bolnici tokom rata 1992. godine i o dječaku koji je još uvek živ, koji ima 22 godine i koji vegetira kao biljka i koji ne može apsolutno ništa samostalno da uradi. Njegova majka bdi nad njim 24 sata. On jede isključivo miksanu hranu, diše jednom trećinom pluća na kojoj se stalno nakuplja bronhijalni sekret, a njegova majka je u stalnom strahu da se Marko ne uguši u snu.

U toku snimanja sam se vodila rečima patrijarha Pavla kojima počinje film, ali i kojima se završava – "Nismo birali ni zemlju, ni mesto gde ćemo se roditi, ni narod u kojem ćemo se roditi, ni vreme u kojem ćemo se roditi, ali biramo jedno – da li ćemo biti ljudi, ili neljudi," a to je ustvari i poruka filma i motiv koji je mene vodio u toku snimanja, a tu je i ljudskost. Ipak su to teške ispovesti. Majke su izgubile svoje decu i sada nakon 22 godine, taj njihov bol je nekako još jači. Umesto da, kako vreme prolazi, bol bude sve manji, njihov bol je sve veći i veći. A posebno je teško majci Marka Medakovića, Snježani Medaković, koju Marko svaki dan svojim postojanjem podseća na tu nesretnu ‘92. godinu i na to nedopromanje kiseonika.

Najteži momenti tokom snimanja filma

Najteži momenat mi je bio kada je Snežana Medaković svom sinu Marku napisala pismo za njegov 18. rođendan, koje je jako emotivno i u kojem je objasnila da ne zna zbog čega nije dozvoljeno njenom sinu da ustane iz invalidskih kolica i krene u život koji je ona želela za njega, to jest, da se raduje ekskurzijama, djevojkama i oseti život.

Tokom svakog snimanja sam plakala. Zaista su to emocije koje su izlazile iz mene i koje ja nisam mogla zadržati. Teške su bile ispovesti majki, ali, takođe teško mi je bilo kad bih videla Marka, jer jednostavno vidim momka koji je samo deset minuta bio bez kiseonika i koji bi sada, da je dobio na vreme kiseonik, bio momak koji živi normalnim životom.

Irci promenili sliku o Srbima nakon projekcije filma u Dablinu

Ja smatram da je film kod Irske publike promjenio svijest o Srbima i da je projekcijom filma u Dablinu istina izašla iz okvira Republike Srpske. Film je promenio sliku o tome da je srpski narod divljački narod, te je pojasnio da smo jednostavno branili svoja ognjišta, da nismo nikoga napadali i da nismo agresori, da nismo onakvi kakvi smo predstavljeni u svetu, da ne ubijamo ljude, već da smo jedan jako plemenit i topao narod koji jednostavno nikog ne ugrožava.

O odnosu međunarodne zajednice prema Srbima

Generalno nas međunarodna zajednica ne voli. Ja sam bila gost i Butrosa Galija koji takođe daje svoju izjavu u filmu i koji je bio Generalni sekretar UN-a 1992. Godine. On je mogao da pošalje avion sa kiseonikom, jer avionu sa 40 tona kiseonika, tečnosti za hemodijalizu i drugih potrepština za bolnice u Republici Srpskoj, koji je čekao dozvolu UN-a u Batajnici da poleti put Banjaluke, to nije dozvoljeno. Upravo zato se jednostavno stiče utisak da nas svijet ne voli, a  to se sada dešava i sa Kosovom. Sve se dešava po istom scenariju, ono što se dešavalo Srbima tada u BiH, odnosno sada u Republici Srpskoj, to se dešava i ovdje Srbima na Kosovu – ugnjetavaju se i jednostavno svijet nema razumjevanja za njih.

O poseti KiM-u

Ja sam zaista oduševljena Kosmetom, zahvaljujući predsedniku Odbora za pomoć Kosovu i Metohiji, Miloradu Arlovu, koji je ovde 47. put, a o njegovoj ljudskosti i plemenitosti i o misiji koju on obavlja, ne znam šta da kažem.

Što se tiče kosmeta, one ljudske vrednosti koje su se, na žalost, u ovo vreme izgubile u Srbiji – na Kosmetu su ostale. Ja sam zadivljena upornošću ljudi i koliko odolijevaju i koliko žele da ostanu na svojim ognjištima i koliko žele da brane svoju zemlju, da se ne pomere. Ustalom i zbog čega da se pomeraju? To je njihova zemlja.

Poruka Srbima sa KiM-a

Moja poruka, pošto ja dolazim iz Sarajeva, zapravo sam izbegla iz Sarajeva tokom rata, jeste da nikada ne napuste svoja ognjišta, jer im nigdje neće biti ljepše nego ovde na Kosovu i na njihovoj zemlji. Oni drugu državu ne treba da traže i ne treba da imaju. Oni imaju svoju državu i svoje ognjište treba da brane.