Samit EU-Zapadni Balkan u Sofiji, zamišljen kao „Solun 2“, veoma je razočaravajući, jer suštinski nije došlo do reafirmacije perspektive članstva balkanskih ‘zemalja’ u EU, kaže za Radio Slobodna Evropa Tobi Vogel, istraživač briselskog Centra za studije evropske politike (CEPS).
Predsednik Francuske Emanuel Makron „izručio je kofu hladne vode“ na evropske aspiracije država kandidata sa Balkana, izjavom da EU mora najpre da izvrši unutrašnje reforme pre prijema novih članica. To je stara pozicija Francuske i nema ničega novoga u tome što je Makron rekao. Međutim, interesantno je da je on, koga doživljavaju kao izrazito proevropski orijentisanog političara, zauzeo takav stav prema prijemu balkanskih zemalja. To im je direktno rekao i na samitu u Sofiju, čime je odaslat jasan signal, piše „Radio Slobodna Evropa“.
„Stoga smatram da je ishod samita veoma razočaravajući, između ostalog i zbog tretiranja šest balkanskih ‘zemalja’ u završnom dokumentu kao ‘partnera’, a ne ‘država’. Takođe, razočaravajuće je da nije učestvovao na ovom skupu španski premijer zbog Kosova. Sve ovo pokazuje da EU nije snažno reafirmisala svoju privrženost proširenju na Balkan. To su lideri zemalja regije svakako primili k znaju i delovaće u skladu sa tim“ – kaže Vogel.
BG mora da preduzme veće i značajnije korake nego PR
„Nemačka, svakako, vrši snažan pritisak da se reši pitanje Kosova. Međutim, ovde nije reč o klasičnom diplomatskom nadmudrivanju u kome obe strane trebaju da učine ustupke. Radi se o nužnosti da Beograd prizna realnost da je izgubio kontrolu nad Kosovom pre 20 godina. U tom smislu, Kosovo malo toga može da uradi kako bi podstaklo srpske vlasti na takav potez“ – kazao je dalje istraživač CEPS-a
Na komentar RSE da Priština može da ispuni obavezu o formiranju Zajednice srpskih opština i povratku izbeglica, on kaže:
„Apsolutno. Formiranje Zajednice srpskih opština i povratak izbeglica su veoma važna pitanja, ali ne tog značaja kao što je uvažavanje realnosti na Kosovu od strane Srbije. Stoga, Beograd mora da preduzme veće i značajnije korake nego Priština.“
Iluzorne ideje Srbije da će postati članica EU 2025.
Na pitanje o proširenja u EU, Vogel je rekao da su iluzorne ideje da bi Srbija i Crna Gora mogle postati članice 2025.
„Reforme EU, pre svega evrozone, ne iziskuju mnogo vremena, već pre svega političku volju i konsenzus zemalja članica koji sada ne postoji. Francuska i Nemačka se ne slažu u kom pravcu treba da idu reforme u evrozoni. Oni su saglasni samo oko nekih manjih koraka koje treba preduzeti u okviru evropskog stabilizacijskog mehanizma i sličnim pitanjima. Stoga su iluzorne ideje, koje se pominju u poslednje vreme, da bi Srbija i Crna Gora mogle da postanu članice do 2025. godine. Smatram da je to nerealno. Doduše, pristupni pregovori će se u međuvremenu nastaviti, u nekom trenutku počeće i pregovori sa Makedonijom i Albanijom, ali sa nejasnim vremenskim okvirom,“rekao je on.
I tamo gde se čini da postoji politički pluralizam, razni biznis interesi u suštini kontrolišu političke partije i kandidate na izborima
Smatra i da EU nema političku strategiju za Zapadni Balkan.
„Ona posmatra i odnosi se prema ovoj regiji samo kroz proces proširenja. Taj pristup je dobro funkcionisao u zemljama kao što su Mađarska, Poljska, pa čak i Slovačka nakon Mečijara, koje su istinski želele da se priključe EU i sprovedu reforme. To nisu bile ‘zarobljene’ države od strane raznih elita, kao što je slučaj sa balkanskim. One, uz neke izuzetke, imaju ušančene vladajuće elite koje organizuju formalno slobodne izbore, ali bez suštinskog političkog pluralizma. Čak i tamo gde se čini da, makar na površini, postoji politički pluralizam – razni biznis interesi iz pozadine u suštini kontrolišu političke partije i kandidate na izborima,“ objašnjava Vogel.
EU nije mehanizam za rešavanje bilateralnih sukoba
On se složio sa konstatacijom da zemlje koje su pristupile EU samo dok su kandidati ispunjavaju određene kriterijume, a da kada postanu punopravni član, to više ne primenjuju. Kao primer navedena je Hrvatska, koja je, dok je bila kandidatkinja, morala da ispuni određene kriterijume u zaštiti manjina, povratka srpskih izbeglica i stanarskih prava. Međutim, sada kada je članica, evidentno je koketiranje sa ekstremnom desnicom, tenzije u odnosima sa Srbijom oko Jasenovca, kao i spor sa Slovenijom oko granice. Stoga mnogi na Balkanu, koji su smatrali da je EU neka vrsta panaceje koja će rešiti sve njihove probleme, sada uviđaju da je to iluzija te zbog toga opada entuzijazam za ulazak u evropski blok.
„Dodao bih da članstvo u EU ili proces pristupanja nije mehanizam za rešavanje bilateralnih sukoba. Članice EU imaju instrumente da vrše pritisak na zemlje aspirante što potvrđuje način na koji Hrvatska ‘šikanira’ BiH, zatim odnosi Grčke i Makedonije ili ranije Republike Kipar i Turske. Prijem podeljenog Kipra to najbolje pokazuje, jer nema pomaka otkako je primljen u EU pre deceniju i po, uprkos tri kruga pregovora da se reši taj problem. To, dakle, potvrđuje da EU nije mehanizam za rešavanje sukoba,“ objašnjava Vogel.
Srbija mora da prizna realnost na Kosovu: Pravno obavezujući sporazum za de fakto „državne i diplomatske odnose Srbije i Kosova“
Na komentar RSE da se u Beogradu pribojavaju da će uslov za ulazak u EU biti i formalno priznanje Kosova, a bilo koji političar u Srbiji teško bi mogao da „proguta“ tu gorku pilulu u dogledno vreme, Vogel ne misli da je nužno da Srbija i formalno prizna Kosovo da bi ušla u EU.
„Međutim, morala bi da prihvati pravno obavezujući sporazum u okviru međunarodnog prava koji bi omogućio Srbiji i Kosovu de fakto državne, diplomatske i ostale odnose. To ne bi bilo formalno priznanje kosovske nezavisnosti od strane Beograda, ali blizu toga. Na primer, dve Nemačke su imale odnose nalik na državne, ali bez međusobnog priznanja. Mislim da su to manje više semantička pitanja,“ kazao je Vogel i dodao:
„Srpski lideri na kraju moraju da se obrate srpskim građanima i saopšte im ono što, iskreno rečeno, oni već znaju – a to je da je Beograd izgubio kontrolu nad Kosovom pre 20 godina pre svega zbog represije srpskih vlasti što je izazvalo otpor Albanaca. Sve je to rezultiralo nasiljem i međunarodnom intervencijom. Nakon što je Srbija izgubila kontrolu nad Kosovom, bilo je neizbežno da ono proglasi nezavisnost pre 10 godina. Sada je došlo vreme da se prizna ta realnost. Kada se to desi i Srbija i Kosovo moći će da se znatno približe EU.“
„Sudbina Gruevskog upozorenje Vučiću“
RSE: Kada pominjete Kosovo, stiče se utisak da je EU privržena politici “stabilitokratije” na Balkanu, tačnije da je najvažnije da se očuva mir računajući da će to osigurati jaki lideri koji su u stanju da sprovedu određene političke dogovore. Za uzvrat, Brisel je spreman da zažmuri na kršenja demokratskih procedura u zemljama regije. Primer za to je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na koga EU računa da će sprovesti Briselski sporazum sa Prištinom, tolerišući mu pritiske na medije i sveukupno jačanje autoritarizma. Međutim, pomenuti sporazum skoro da nije primenjen, osim neke manje važne odredbe, iako je sklopljen pre pet godina.
„Predsednik, a prethodno premijer Vučić već duže vreme igra na tu kartu da bude veoma konstruktivan u pregovorima sa Prištinom, koristeći to kao štit iza koga može da se obruši na slobodne medije, civilno društvo i politički pluralizam u Srbiji. Ta igra može da traje sve dok je u stanju da ispuni nešto od preuzetih obaveza. Međutim, u trenutku kada više ne bude mogao da garantuje stabilnost, Vučić će se naći u problemima.
Najbolji primer za to je Nikola Gruevski, nekadašnji makedonski premijer koji je vladao, kao i Vučić. Naime, Gruevski je na početku bio konstruktivan u pregovorima sa Grčkom oko imena Makedonije, koristeći tako odrešene ruke za konsolidaciju moći u zemlji. Međutim, taj model vladanja na kraju nije više funkcionisao. To bi trebalo da bude upozorenje Vučiću i mislim da je on to veoma dobro shvatio i mnogi na Balkanu se pribojavaju od makedonskog scenarija promene vlasti.
Glavni Vučićev argument je da ‘ako me snažno pritisnete oko Kosova, dobićete nešto mnogo gore, da ludi nacionalisti preuzmu vlast u Srbiji’. Međutim, na tu kartu je igrao i Boris Tadić i njegova Demokratska stranka, a što na kraju nije funkcionisalo.
Tačno je da EU želi stabilnost na Balkanu više nego išta, te da ako je prinuđena da bira između stabilnosti i reformi – opredeliće se za stabilnost. No, takav pristup funkcioniše samo do određene granice. Ako ima previše stabilnosti, na paradoksalan način to vodi velikim rizicima kada taj model doživi krah. Mislim da postoji veliki potencijal za ozbiljne socijalne nemire u nekoliko zemalja regije, pre svega u BiH,“ odgovorio je istraživač CEPS-a.
Pročitajte još:
Evropska poruka za samit u Sofiji: Zapadnom Balkanu dati novu energiju, cilj ekonomski razvoj
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
