Kad na Balkanu odjekne pucanj, to nije slučajno

Posle sat vremena razgovora s dr Martinom Hajpercom u jednom modernom beogradskom restoranu, s tradicionalnim srpskim specijalitetima i modernim dizajnom, obojica shvatamo koliko je bio ciničan visoki predstavnik za Bosnu Pedi Ešdaun koji je, objašnjavajući situaciju na Balkanu, rekao – "Pravite se da ste država, a mi se pravimo da vam verujemo". Kada je četrdesetogodišnji Hajperc otišao na Kosovo 2008. godine, kako bi organizovao privredno i finansijsko odeljenje Međunarodne civilne kancelarije, shvatio je još nešto, osim Ešdaunove misli koju je citirao u svojoj knjizi "Makijato diplomatija". Kad na Balkanu odjekne pucanj, to nije slučajno!

Savršeno odeveni Nemac, deset godina posle svoje avanture na Kosovu koju je pretočio u knjigu napisanu kao politički triler s elementima fikcije, video je kako se politika i moć ponašaju na Balkanu i u kojoj meri se jadna, stara, oronula i navodno prefinjena Evropa pokazala nesposobnom da reši problem koji se pojavio na njenom pragu. Otuda je i podnaslov knjige izdavača Albatros plus – Kosovo, mrtvi ugao Evrope.

Naručuje Karađorđevu šniclu i srpsku salatu. To što se navikao na našu kuhinju i to što je napisao da su avanturisti i ratni zločinci, ruku umazanih krvlju, napravili od Kosova svoj plen, uz opise beskorisnih predstavnika razvojne pomoći i vojnika NATO-a koje ismeva albanska mafija, za njega ne znači da zastupa srpsku stranu.

Deceniju stariji, posle povratka iz Prištine, imao je zanimljivu političku putanju. Bio je savetnik u nemačkom Ministarstvu odbrane i Investicionoj banci u Luksemburgu, potom zamenik šefa administracije moćnog ministra finansija Volfganga Šojblea i lični savetnik Žan-Kloda Junkera. Boraveći u blizini dvojice moćnih evropskih političara, mnogi bi rekli i i najmoćnijih, Hajpercovo kritičko viđenje Kosova je donekle ublaženo.

"Kosovo je za Srbiju definitivno izgubljeno. Situaciju u Srbiji možemo uporediti sa situacijom u Nemačkoj šezdesetih i sedamdesetih godina, kada je nama, Nemcima, postalo jasno da smo izgubili istočne teritorije, odnosno Istočnu Nemačku. To je bio izuzetno dug i bolan proces, ali izuzetno važan, kako bismo nakon toga, ostavljajući bol za sobom, mogli da idemo u budućnost. Saradnja između Nemačke i Rusije, odnosno politika ka istoku, rezultat je procesa savladavanja bola od gubitka istočnih teritorija. Vili Brant je tada rekao – nećemo odustati od onoga za šta znamo da je odavno izgubljeno. Gubitak je realnost. Moramo da postanemo svesni tog gubitka," ističe plavokosi ekspert.

Kada kaže "moramo", misli na Srbe.

Podsećam ga kako je u knjizi opisivao svoj susret s Ramušem Haradinajem u jednom baru. Pisao je da su ga Amerikanci, posle ranjavanja, smestili u bazu Bondstil. Bio im je potreban da bi preko njega kontrolisali Hašima Tačija. Dok je pisao, Hajperc nije štedeo prideve da istakne duboki prezir prema dvojici vođa OVK, presvučenih u proevropske političare.

"Oni su bili naši saveznici kada smo se borili protiv Miloševića. Srbija je bila protivnik, a OVK strateški partner. Sada je Srbija naš partner i može se zauzeti kritična pozicija u odnosu na OVK," nastavlja nemački finansijski ekspert s ozbiljnim političkim ambicijama.

Dakle, preciziram, treba se suočiti sa sledećom realnošću: interesi velikih sila nemaju mnogo veze s međunarodnim pravom i moralom. Na to, izgleda, nikako ne umemo da se naviknemo.

"Rekli ste moral? U državnim poslovima nema morala," pojašnjava mi, ali bez likovanja.

Aljbin Kurti mu se, recimo, dopadao kada se pojavio na prištinskoj sceni. Ali pripadnik nemačke obaveštajne službe upozorio ga je da je Kurti praćen, da je bio pod nadzorom u svakom trenutku. To nije bila fikcija iz knjige?

"To je bila istina. Poslušao sam nemačkog obaveštajca," rekao je.

Kad smo kod nadzora, Hajperc je pisao da su apsolutni gospodari na Kosovu Amerikanci i da se, kao Evropljanin, nikada nije osećao tako nemoćnim. Naime, imao je utisak da je Ujka Sem čitao ne samo imejlove Srba i Albanaca, već i pripadnika evropske misije:

"U takvom području dešava se da vidite i duhove. Čovek se ponekad upita šta je realnost, a šta ne."

Insistiram da mi odgovori, da li su ga Amerikanci nadzirali ili ne?

"To morate da pitate Amerikance – odgovara mi," osmehujući se.

Ali, ako su Amerikanci bili apsolutni gospodari situacije na Kosovu, kako je navodio u "Makijato diplomatiji", da li su oni zapravo želeli takvu državu, kakvu je oslikao u knjizi?

"To se i ja pitam. Šta su Amerikanci želeli da postignu? Najjednostavniji argument je da smo i Amerikanci i mi želeli da na najkraći i najbolji način dovedemo do stabilnosti na Kosovu. U tom kontekstu, uspeli smo," tvrdi on.

Ne deluje mi ubedljivo kada to izgovara i zato ga pitam – zar nije kontradiktorno da se masovnom korupcijom i kriminalom, kako je opisivao situaciju dok je pravio prvi kosovski budžet, dođe do stabilne situacije?

"Ako govorimo o konkretnoj strategiji, to je deo paketa. Pitanje je koji su nam interesi. To je stabilnost. Shvatam kada se na to gleda na ciničan način," nastavlja.

Naručujemo espreso i flaširanu, negaziranu vodu. Inspirativan je razgovor s Nemcem koji je pobegao od dosadnog života službenika i građanske ušuškanosti kako bi proveo deo života u najudaljenijim krajevima Evrope gde ćete, ako pažljivo oslušnete, čuti odjek tonuće evropske civilizacije, uz polifon odjek davno potonulog Otomanskog carstva. Otišao je na Kosovo, inspirisan putopisima Karla Maja. Razmišljam da li je Hajperc u nama video evropske Indijance?

U njegovoj agendi, kako se sada kaže u sterilnom političkom novogovoru, on zastupa stavove da Evropi nedostaje politička unija.

"Vrlo često govorim o evropskoj impotenciji. Evropska unija je ekonomska, a ne politička unija. Nemamo zajedničku spoljnu politiku, već zajedničku politiku pristupanja EU. Moramo imati zajednički definisane interese i moramo imati zajedničku volju da te interese sprovodimo i silom, ako treba. Zato EU nije strateški akter na svetskoj sceni. Politika pristupanja novih zemalja EU je supstitucija za spoljnu politiku EU," priča mi on. To podrazumeva i evropsku vojsku.

Slažemo se u još jednom pitanju. Zašto, recimo, Zapad nije igrao na Ibrahima Rugovu? Da se želelo mirno rešenje, Albanci bi dobili autonomiju kakvu god hoće, a u svakoj srpskoj vladi bi imali, ako ne presudan, svakako veliki uticaj:

"Delim mišljenje da je mogao da se odabere umereniji akter u okviru velike i jake autonomije. Za mene bi najbolje rešenje za Kosovo bilo po uzoru na Severni Tirol. Ali ja ne znam da li je to bilo realno u tom momentu. Zaista ne znam zašto to nije bila opcija!"

Ne znamo ni mi. Martin Hajperc, za razliku od ostalih zapadnih eksperata koji su ordinirali po regionu, ima smelosti da to kaže.

Dok ga fotografišem mobilnim telefonom, pitam ga da li sam u pravu kad ponekad pomislim da je Volfgang Šojble najveći kancelar koga Nemačka nije imala.

"Mnogi to misle," odgovara dr Hajperc.

Politika