​Svrha jedne debate 

Ovo bi trebalo da​ bude novi ciklus naše besede, pa bih malo o svrsi i suštini jedne debate ovakvog profila.

Da li je debata nastavak rata drugim sredstvima? Da li mi nastavljamo borbu naših predaka? Da li predstavljamo naše narode i države? Da li prepričavamo tuđu priču ili, pak, samo dajemo naše ideje o ovom vrtlogu emocija u kojem se nalazimo, a od kojih se ne vidi izlaz i koje politika itekako zloupotrebljava?

Da li je to argumentovana debata, ili je borba koja ima za cilj da razoruža, uništi sagovornika u ime nekih viših ciljeva, ili je to, ipak, pokušaj – da se čuje i druga strana – da se shvati kako mi, zapravo, izgledamo kada nas neko gleda sa one strane; pokušaj da se trezveno priča o svemu tome, razbijajući tako predrasude, pokušaj da se kod naših zajednica menja čak i sama paradigma ?

Možda je to pokušaj da na novi način popričamo o starim problemima i na adekvatan način odgovorimo na nove izazove koje ovo vreme donosi? Da li je nauka – ideologija, ili pravo važnije od ljudi i humanosti? Da li su poratne situacije prava prilika da se razmišlja glasno o tome? Mnogo pitanja? Mislim da živimo više u vremenu pravih pitanja, nego pravih odgovora. Okolina se menja, suština mnogih pojava se menja, ne samo oblik​, a mi bi opet da prepričavamo stare bajke!

Naravno, ovo uopšte nije debata o debatama. To se odnosi samo na našu debatu koju moj uvaženi sagovornik i ja dugo i iscrpno vodimo na nivou argumenata, i to, nadam se, na način na kakav do sada nije vođen između dva intelektualca – Albanaca i Srba. Uglavnom se do sada debatovalo užurbano, uz viku i buku, navijanje publike, trube, sa mnogo žuči i uz dosta omalovažavanja, ili vređanja jedni drugih. Onaj ko je znao da bude nemilosrdniji, ciničniji – postajao je neformalni narodni heroj.

Ako je politika surova i neodgovorna, intelektualaci to ne moraju da budu. Nije na nama da odlučujemo, ni da pazarimo, pa bio to veliki, ili mali pazar. Na nama je da saslušamo jedan drugog, da pokušavamo da pravilno shvatimo  to što je rečeno, te da iznesemo neku našu argumentaciju, izbegavajući ideju da je samo šteta druge strane naša korist i da pokušamo, naravno, da stvari vidimo suštinski, načelno, hladno, bez emocija. Ad hominem svakako nije nikakav argument, sem ako nismo debatu shvatili kao tuču, a rubriku kao ring, iako je u žaru debate bilo i toga.

Pošto se debata vodi zbog publike, da kažemo da je jedan naš čitalac već počeo da mi broji, tvrdeći da sam doživeo nokaut. I tako dva nokauta za redom, što je, razume se, teško preživeti, uz verovatnu upućenost da je to mogla da bude zadnja kolumna u našoj debati. Čija je zadnja – njemu i pobeda, ali je on verovatno pogrešno shvatio suštinu. Igra se na zajedničku pobedu, to jest, ako uspemo da relaksiramo atmosferu i malo se bolje upoznamo, onda je to veliki doprinos.

A moj uvaženi sagovornik, na kraju, izvlači svoj, očigledno najjači argument, te me poziva na ozbiljnost, verovatno s obzirom na situaciju, gde se argumenti, koje nije mogao da prihvati – dovode u pitanje napadom na ličnost, to jest, na ozbiljnost sagovornika, jer, kao što znamo, kada je u pitanju država – Srbi su „smrtno“ ozbiljni.

Možda je mom sagovorniku bilo puno važnije, ako bih se složio sa političkom i geopolitičkom dimenzijom upotrebe osiromašenog uranijuma u pokušaju NATO-a da spreči jednu novu Srebrenicu na Kosovu, te urazumi podivljalu srpsku državu koja je neselektivno udarila po civilima, te počinila možda najveće zločine u Evropi, posle Drugog svetskog rata. Ja sam se, naravno, bez kompleksa složio sa (ne)humanom dimenzijom upotrebe osiromašenog uranijuma, ne upuštajući se uopšte u dokazivanje nečega što je očigledno, ali pokušavajući da objasnim zašto su te napade Albanci dočekivali sa oduševljenjem i suzama radosnicama. A moje ubeđenje je bilo to da su oni toliko patili pod jednom bezbožničkom, represivnom i nehumanom državom, kao što je to bila država Srbija u bilo kom obliku od 1878. do 1999. – da nisu uopšte brinuli o kolateralnim štetama koje su tek sada očite. Kako inače objasniti da niko ne debatuje o toj temi, sem metaforom o „radioaktivnijoj Srbiji“?

​Jedna mala država, kao Srbija, uspela je toliko da naudi svojim susedima, a posebno Albancima, da postaje toliko omražena i nesnosna, da su ljudi bili spremni sve da pretrpe, samo da se ona udalji.​

Ova kolumna bi trebalo da bude prva u novom ciklusu, te sam u njoj nešto ležernije pokušao glasno da razmišljam o suštini dijaloga ovakvog profila, te o tome koji su njeni dometi. O tome neću hladnom logikom, ni matematikom, nego ću da pokušam da to bude slikovitije, da bi izbegli mogućnost da nam čitaoci nastradaju od dosade. Tako ne znaš šta je gore kod nas: Preoz​biljna politika, ili estradna politika?

Ali, da parafraziram jednu srpsku estradnu zvezdu, koja tvrdi da je „estrada jedno veliko životinjsko carstvo gde se svi, ne birajući sredstva, bore za svoje mesto.“ Ja bih to rekao o politici. Na Balkanu bi svi da žive od politike. Ona se pretvorila u šou biznis, a institucije su postale cirkus, ili horor. U svakom slučaju, ona je najunosniji biznis, a država najveći biznismen. Da bi se održali na sedlu, spremni su na sve, pa čak i da zavade dva oka u glavi, a kamoli narode​.

Ljudi više ne zavise od bake koja ih vodi na spavanje uz bajke i strasne priče o susedima, ili, pak, od partijskih novina i televizija koje industrijski stvaraju neprijatelje i prema potrebama politike.

​Na hiljade Albanaca i Srba svakodnevno komuniciraju na društvenim mrežama.​

​U politici svi igraju neke uloge, a narod se zabavlja. Vučić je, recimo, veoma ozbiljan čovek. Edi Rama, recimo, uopšte nije ozbiljan. On na jedan veoma ozbiljan, evropsski sastanak ide u patikama, a evropska, pa i srpska štampa, bruji o tome. Ne mogu da se načude ni kancelarka Merkel, a ni ostali državnici.

Eto, Srbi koji su majstori da javnost dovedu pred nervni slom – suprostavljanjem, zatezanjem konopaca, pre bi se obukli u uniforme i marširali u Berlinu, nego da oblače bele patike i crvenu kravatu uz odelo. To ne bi učinio čak ni gospodin Dačić kao socijalista, crven ne samo po nosu, nego uopšte, a kamoli drugi koji se pominju u svetskoj štampi, samo kad stvore veliku krizu, gde potencijalno može da bude uključena i Rusija.

​​Što se tiče Edija Rame, nadam se da, ako sve trikove potroši, te kad potroši sve karte – neće morati da se pojavi nag, ili bar u gaćama, kao što je ranije znao da čini, da bi održao nivo pažnje, jer ako je po onoj narodnoj „svako čudo tri dana traje“, onda će i svet da se ravna po tome. Što se Srba tiče, nadam se da neće morati da izmišljaju nešto opasnije od „ruskog“ i pravovernog voza, da bi opet odigrali neku ulogu žrtve, po nečijem scenariju, već da će pokušati da privuku pažnju na miroljubiviji način.

Političari bi, naravno, svi da privuku pažnju, da se hvale kako oni već prave raj na zemlji, pa kad nemaju kreativnih ideja, uvek pale stare kavge, iako gospodin Rama i nije daleko od toga da od Albanije napravi raj, s obzirom na to da, kako piše štampa, tamo jedino što cveta je marihuana i turizam. Prelepa obala i ružna politika – to su dve glavne osobine, dok u Srbiji, obale nema, osim arapskog „Beograda na vodi“, a politika znate već….!

Ali ni Srbija ne stoji loše sa pažnjom, kad je već na čelo vlade postavila jednu dosta  netradicionalnu gospođicu, koja, bar kad se o pažnji radi, može svom albanskom kolegi da pravi veoma ozbiljnu konkurenciju. Mislim, ima kapaciteta. Naravno ona je puno, puno ozbiljnija, što se da videti po izjavama da ona o Kosovu ima isti pogled, kao i svi dosadašnji srpski državnici.

Politika je previše ozbiljna da bi je prepustili samo cirkuzantima, ili horor glumcima koji bi da odigraju tuđu igru.

Pa moj uvaženi kolega, da li ćemo da pevamo u horu, ili ćemo da pričamo svoju priču? Da li možemo u ovom ciklusu da pričamo o tome na kojim osnovama gradimo nove odnose, od kojih zavise i rešenja o svim otvorenim pitanjima?

Moje prvo pitanje u novom ciklusu jeste: Šta može da se očekuje i kakav je domet jedne ovakve debate?​

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.