„Sa svetima upokoj, Gospode, duše usnulih slugu tvojih i učini im večni pomen“. Liturgijom i parastosom u crkvi Uspenja Presvete Bogorodice obeležene su juče Mitrovdanske zadušnice u Orahovcu. Sveštenik je čitao imena koja su meštani zapisali strogo na ćirilici, moleći se zajedno sa srodnicima, prijateljima i komšijama da Gospod naseli u naručju Avramovom preminule sluge Božije. Nakon parastosa, odlazak na groblje. Najpre u porti crkve Uspenja Presvete Bogorodice, a zatim i na staro orahovačko groblje u delu grada gde Srbi ne žive.
Na starom orahovačkom groblju sveštenik i vernici okupili su se najpre na grobu poslednje preminule Orahovčanke, Pepice Velikić, koja se predstavila u Gospodu u petak, 30. oktobra. Na grobu još uvek stoji krst. Ništa tu ne bi bilo čudno da nije sahranjena na groblju na kojem se godinama ne može naići na čitav krst. Na neoskrnavljeni grob. Neporušeni spomenik. Dešavalo se, i to vrlo često, da se i prve subote nakon upokojenja, kada rodbina izađe na groblje, nađe krst polomljen na pola, uz rasipano smeće po grobu ili, još gore, leš neke životinje, koji kao da poručuje: „Ni mrtvi niste ovde dobrodošli“. Iznova i iznova su ovakvi neljudski (najblaže rečeno) incidenti produbljivali već dovoljno veliku bol izazvanu smrću bližnjih, otvarajući nove rane.
Na starom orahovačkom groblju Srbi su bivali sahranjivani sve do 1998. godine i prvog napada na Orahovac. Tih julskih dana, pod stalnom opsadom grada i zujanjem metaka iznad glave, meštani gornjeg dela grada sahranili su u porti crkve Uspenja Presvete Bogorodice prve žrtve. Najpre je iskopan grob za Aleksandra Majmarevića, stradalog od snajperskog metka, zatim za granatom pogođene Vekoslava Kazića, Borivoja Simića i Jagoša Filđokića, i onda redom, danima, mesecima, godinama… grob do groba, komšija do komšije, sve dok je bilo mesta na crkvenom groblju. Sve do 30. novembra 2014. godine.
Tog hladnog zimskog dana, po blagoslovu vladike Teodosija, a po sopstvenoj želji i amanetu koji je ostavio deci i unucima, na starom orahovačkom groblju, pored svoje supruge Stanojke, sahranjen je Anđelko (Đeka) Stanković, deda mojih drugova Đorđa i Nemanje. Po snegu i veoma hladnom vremenu, dobro se sećam toga dana jer sam ja sa još dva naša drugara nosio ćirak, kako mi ovde zovemo svećnjak. Sahranjen je deda Đeka Stanković, a za njim, u godinama za nama, još više desetina Orahovčana.
Orahovčani, kao pravoslavni hrišćani, veruju u budući život, da telo ostaje da truli u zemlji, ali da se duša seli na neko bolje mesto. Zato i odlučuju da svoje bližnje sahrane na groblju na kojem se grobovi skrnave, spomenici ruše, a krstovi lome na pola, gde se bacaju smeće i leševi životinja. Odlučuju da ostanu hrabri i trpeljivi i da gledaju kako nekome smetaju čak i njihovi mrtvi, samo zato što su Srbi koji nisu želeli da napuste svoj rodni grad, ni posle svoje smrti.
A ima i mnogih koji nisu bili spremni da iznova doživljavaju tu vrstu bola, koji nisu mogli da trpe da im neko gazi po ocu i majci. „Dovoljno su patili dok su bili živi. Dovoljno su imali muka sa njima, bar sad nek počivaju u miru. Ne mogu da gledam kako im lome krst“, rekao mi je jedan komšija kada sam mu prošle godine izjavljivao saučešće povodom upokojenja oca. U potpunosti ga razumem i ništa mu ne zameram.
Ali ima nešto posebno na ovom orahovačkom groblju. Ja kada odem gore, prvo zapalim sveću na grobu Slovena Radića, brata od strica mojega oca, mladića koji je sa svega petnaest godina tragično nastradao na radnoj akciji. Njegov grob posećuju njegova majka Slavka i otac Stevan, koji je spomenik položio na zemlju kako ga ne bi polomili oni koji su to uradili sa gotovo svim ostalim spomenicima na ovom mestu. Kažem „gotovo“ svim, zbog toga što uspravno, na ovom mestu, i dalje stoje grobovi u koje je urezana petokraka. Zašto? Ne znam. Mogu samo da pretpostavim, ali ne bih sada pisao o tome.
Tu pored Slovenovog sahranjeni su i drugi Radići, moj pradeda Stale Solunac i mnogi drugi.
Nakon Slovenovog, obavezno obiđem i zapalim sveću na grobu Predraga Vitoševića, koga smo svi znali kao Peda Aguš. Bio je mnogo dobar čovek. Samac koji je svakom čoveku u Orahovcu bio prijatelj. Voleo je da popije koju čašicu rakije, ali nikad nije birao sa kim je pije. Družio se sa Srbima, Albancima i Romima. E, čak su i njemu krst polomili i bacili ga u obližnje žbunje… Sednem na kamen do čika Pedinog groba, a odatle najlepši pogled na Orahovac. Sva tuga i stres koje doživim pri kročenju na razoreno groblje nestanu u tom jednom pogledu. I pomislim, oni su sami izabrali da gledaju na svoj Orahovac, odavde. Izabrao je deda Anđelko, izabrali su i drugi Orahovčani da ostanu do kraja na svom ognjištu i da će baš sa ovog uništenog groblja „čekati vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka!“.
Piše: Dimitrije Radić
Mitrovske zadušnice obeležene u više sredina na Kosovu, paroh Arsić uputio apel Prištini
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
